Минхен и претње међународној безбедности

У Минхену почиње конференција о претњама међународној безбедносни (1-3 фебруара). Пред њеним учесницима су проблеми у еврозони, претње евро-атлантској зони и сајберопасности. Данас, међутим, у првом плану је ситуација у арапским земљама.

49. Минхенска конференција се спрема да прими госте. Међу њима су руски министар иностраних послова Сергеј Лавров, амерички потпредседник Џо Бајден, шеф европске дипломатије Кетрин Ештон, генерални секретар НАТО-а Андерс Фог Расмусен, министар иностраних послова Турске Ахмет Давутоглу и његов немачки колега Гвидо Вестервеле. Пред њима – традиционална питања за Минхенски форум: криза у еврозони, безбедност у евро-атлантским земљама, југоисточној Европи и на Кавказу, претње тероризма, дипломатија у дигиталном добу.

У 2011, овим темама је у последњем тренутку било додато питање ситуације у Египту. Тадашње дешавање у земљи је било названо „нестабилним“. На крају, оно је и постало једно од главних тема на форуму. Две године касније, поново је међу главним темама. Само што је сада много шира географија. У програму 49. Конференције проблем је дефинисан на следећи начин: „Сирија, Мали и иза њихових граница: шта радити са кризом?“ То није само питање безбедности земаља, па чак и региона. Ширење тероризма и радикалног исламизма прети и европским земљама. Тренутна политика Запада доводи до све дубљег сукоба Запада и исламског света, сматра бивши руски амбасадор у Либији и Јемену Венијамин Попов.
Западне земље треба да извуку поуку. Њихове акције могу довести на власт или оснажити исламисте. Поука из Либије није извучена. Практично иста ствар се сада покушава урадити и са Сиријом. То ће бити такав извор напетости, да није познато како ће се успети смирити. Шта Запад очекује да буде следеће? Американци и земље НАТО желе да се повуку трупе из Авганистана. Тамо јачају позиције талибани. Значи, праве се нови фронтови – посебно против западног света.
Стручњаци напомињу – индикативна је реакција САД и Русије у вези са догађајума у Малију. САД отворено не желе да се укључе у сукоб, помажући само Французима у пребацивању њених јединица. Русија је, такође, направила корак напред подржавајући акције Париза, рекао је немачки политиколог Александар Рар.

Конференција ће разматрати не само будућност Блиског истока. У хотелу „Бајеришер Хоф“ ће бити вођена расправа о безбедности у евроатлантској зони. Русија и САД ће у Минхену традиционално повести разговоре о питању противракетне одбране у Европи, а такође ће, традиционално, разменити и оптужбе. Међутим, одлазећа са места државног секретара САД Хилари Клинтон, рекла да ће у наредних неколико година доћи до пробоја у односима између Русије и Запада. Тренутне тензије између Москве и Вашингтона неће утицати на дијалог о противракетној одбрани, мишљења је професор Московског државног института за међународне односе Михаил Троицки.
Могуће је да је, већ сада, бивша америчка државна секретарка Хилари Клинтон, имала у виду да је лопта сада на руској страни. Москва још увек мора да одлучи која врста противракетне одбране, као и читав низ других војних технологија, развијених од стране САД, су препреке да се настави процес смањења нуклеарног наоружања. Можда ће Русија наћи снаге да настави преговоре или ће се односи ограничити на споразуму СНВ из 2010 године.
Узгред, у Минхену су пре две године, Сергеј Лавров и Хилари Клинтон разменили ратификоване документе СНВ споразума, након чега је он ступио на снагу. Међутим, на дневном реду конференције у Минхену се није смањио број проблема.

 

Глас Русије

Сарајево, логор (и) за Србе (видео)

Документарни филм који се бави злочинима које су муслиманске власти починиле над Србима који су остали у Сарајеву. Емисија прави ретроспективу историјских догађаја у Босни и Херцеговини: тортуру коју је српски народ преживио под османском окупацијом, злочинима у првом свјетском рату, усташким злочинима у другом свјетском рату. Затим се објашњавају догађаји који су претходили избијању рата у Босни и Херцеговини: појављивање муслиманских паравојних формација, злочин над војном колоном у Добровољачкој улици, одвођење Срба у логоре, убиство шест чланова породице Ристовић… У емисији сведоче Срби који су преживјели ужасе муслиманских логора.

Европа, Русија и душа Истока

Владислав ГУЉЕВИЧ (Украјина) | 29.01.2013

1938.године издат је рад немачког филозофа Валтера Шубарта  „Европа и душа Истока“, који је кршио стереотипове западног погледа на свет, и који је био посвећен изворима супротстављености цивилизација Европе као Запада и Русије као Истока. За разлику од других књига о Русији („Русија 1839.“ маркиза де Кистина, „Архипелаг ГУЛАГ“ А.Солжењицина), „Европа и душа Истока“ није доспела у руке становника Запада. Разлог за то је била врло изражена русофилија аутора овог рада. Такве књиге на Западу нити су штампане, нити се штампају…

Карактеришући културно-историјски тип Европљана и Руса, В.Шубарт користи термине „прометејски“ и „готски“. Европљанин поседује „прометејску“  моралну конституцију у чијој је основи  поглед на свет као објекат, који треба да се покори, потчини, престроји. Одатле је вечита агресивност Запада према Истоку, жеља Запада да Исток „цивилизује“.

Шубарт је клице „прометејског“ морала видео у протестантско-католичкој идеологији и ширењу римске културе на читаву Европу. Он је подвлачио да „недовољно схватање Русије од стране европских народа представља наслеђе Рима“.

Рус је, по Шубарту, човек „готски“, његове унутрашње мисли нису окренуте толико на земаљско, колико на горе (одатле и упоређење са готиком, стилом у архитектури који се диже према небесима). Поглед „готског“ човека на свет није поглед грабљивог субјекта на пасивни објекат. „Готски“ човек сматра  укупно и опште изнад приватног и индивидуалног, он тежи да са светом живи у хармонији и да се не бави вечитим претурањем.

„Прометејска“ епоха је настала одмах после Реформације, наставила се Француском револуцијом  и као резултат довела до потпуног негирања  божјег у европској цивилизацији. То је оно што  „прометејског“ човека разликује од „готског“,  то је оно што њега разликује од руског – тврдио је В.Шубарт.

„Проклетство  „прометејске“ културе је у томе, што се њен јунак деградира до степена малограђанина“ – даје В.Шубарт своју дијагнозу за Европу. За  западну културу, коју немачки филозоф назива „култура средине“,  карактеристичан је идеал моћи просечног малограђанина, буржуа, који се диви свом индивидуализму, примату материје над духом и идеологијом  сабирања. Таква  култура постаје све сивља, интелектуално ситнија, све аутоматизованија. Капитализам – то је економски облик „прометејске“ културе.

Руска култура је за В. Шубарта  „култура краја“, она носи апокалиптични карактер, јер је прожета православним идеалима Царства божијег, поседује метафизичку дубину и идеал слободе.

В.Шубарт се показао као  изузетно проницљив јер је скицирао погубна струјања која унаказују културу западних народа. У западној мисли – он је претходник интелектуалног прелаза од „Заласка Европе“ Освалда Шпенглера (1922.) до „Смрти Запада“ Патрика Бјукенена (2002). П.Бјукенен износи своју пресуду: Сједињене Државе као чедо западноевропске културе иду ка самоубиству. Дехристијанизација је победила све сфере америчког живота, а резултат тога су јасни знаци дегенерације у облику слављења педерастије, борбеног феминизма, до апсурда доведене „политичке коректности“, када нема људи, већ постоје „људи алтернативног изгледа“, нема тата и мама, већ „родитеља бр. 1“ и „родитеља бр. 2“.

„Прометејска“ култура одумире и убија сама себе, говорио је В.Шубарт, указујући на практично потпуно непостојање самоубистава у средњевековној Европи, верној хришћанским традицијама, и епидемији  самоубистава у Европи секуларизованој, оном која се одрекла хришћанства.

Са друге  стране, П.Бјукенен, настављајући Шубартову линију, указује на пораст хедонистичких расположења међу Американцима као на основни разлог јачања тенденција изопачености. Још од средине 20.века Американци су  многе постулате  и симболе хришћанства  одбацили као супротне „слободи вероисповеди“, тако да је почео распад институције породице. Што је свака следећа генерација Американаца била више хедонистичка, то је она политички била неодговорнија и духовно сиромашнија.

Треба да се схвати да идеологија мултикултурализма, која се натура Западу,  није гест учтиве отворености, већ представља прикривени страх пред дошљацима, људима врло чврстих убеђења који своју веру не напуштају ни због чега. Ни Европљани, ни бели Американци више нису у стању да „варе“ придошлице. Европу прекривају имигрантски таласи из Африке и Азије. Само у Берлину живи сада већ 3 милиона Турака. У Норвешкој је у периоду 2006.-  2007. год.  број имиграната из муслиманских земаља нарастао за 10%. 

Све је приметније да се лик Сједињених Држава мења, и да се центар њиховог јавног и економског живота помера све ближе јужноамеричком континенту, приближавајући се тако и центрима хиспанојезичке културе. САД  су  запљуснули таласи хиспанојезичких емиграната. Данас многи говоре о губљењу англосаксонске искључивости САД. До укупног пораста становништва САД  ће у периоду 2000 – 2030.год. доћи захваљујући порасту становништва у јужним државама од 88%, учешће Англосаксонаца у процентуалном односу ће бити мање од учешћа Латиноамериканаца и Африканаца. Већ сада је мексичко становништво Лос-Анђелеса мање само у односу на Мексико-Сити, а кубанска дијаспора Мајамија представља у том граду већину. Таква тенденција ће се наставити обзиром да миграциони ток из Јужне Америке не слаби, а да је наталитет међу Латиноамериканцима већи не само у односу на белце, већ и на црне Американце. Први пут је о томе гласно проговорио амерички новинар-футуролог Џон Нејсбит у својој књизи „Мегатрендови“ која је објављена сада већ далеке 1982.године.

А В.Шубарт  је још тридесетих година прошлог века предвидео да је „будућност Русије – у Азији“, са којом су се односи правили много лакше, него са Европом. „Међу источним народима је све јаче уверење да је Европљанин код њих дошао као освајач, а да Рус долази као ослободилац“ – писао је В.Шубарт.  Помањкање  жеље да друге кињи, урођена осетљивост његове душе да човека свих култура прихвата као равног себи – ето то је оно, што разликује Русе од Европљана.

За „прометејског“ човека  је карактеристичан печат духовне смрти. Русија је – пол, стожер који је по својој природи лишен „сталног мерења“ „прометејца“, њена будућност зависи од тога колико дуго може да сачува своју културно-историјску  самосталност. Сваки пут када су Руси ступали у Европу, на пример 1813 – 1815., они су почињали да удишу европски отров, да се прожимају елементима цивилизације „прометејца“, и да при том трују своју. Руси, писао је В.Шубарт, ни у ком случају не треба да жртвујући  сопствену културу, дубоко прихватају елементе „прометејске“ културе: „Енглез на свет гледа као на фабрику, Француз као на салон, Немац као на касарну, а Рус као на – храм“. Либерализам и западњаштво су главни непријатељи руске цивилизације – такав је закључак В.Шубарта, и у томе се он слаже са многим истакнутим представницима руске мисли (Ф.М.Достојевским, К.Н.Леонтјевом, И.Т.Аксаковом, А.С.Хомјаковом, И.А.Иљјином).

Проблематика о којој пише В.Шубарт је још увек актуелна и за Европу, и за Русију. „Културтрегерство“ Европљана се није нигде дело. Тржишни лоповлук  и  штетни индивидуализам су тако прожели и, на пример, идеологију руске опозиције, као мазохистички облик западњаштва, са којим су борбу још увек водили  још руски славенофили 19.века. И није случајно што либерална опозиција подржава час оне гадне  прекоре Запада Русији због Стаљиновог „тоталитаризма“, час бацања кривице на њих  за „геноциде“ – Пољака, Украјинаца, Прибалтика, Черкеза, које су „закували“ западни пропагатори. Све речено је по В.Шубарту, за кога је Русија после сваког новог конфликта била спремна да склапа добросуседске односе са дојучерашњим непријатељем, а Европа никада ништа није заборављала. „За њу“ су… непомирљиво непријатељство и захтеви који не застаревају –као калдрма  по желуцу“.

Данашња ситуација у свету од Русије захтева јасне, разумљиве одговоре на глобални изазов који јој добацује Запад. Нећемо заборављати да је већ помињани  П.Бјукенен, на пример, шансе Русије да задржи своје геополитичке позиције које би обезбедиле њену целовитост као државе, процењивао песимистички.

Нису се сва очекивања и прогнозе В.Шубарта оправдале, али  је он сасвим јасно видео дубоке разлоге за различитост гледања на свет и политику између Запада и Русије. Ток светских догађаја то потврђује.Духовна аутономија као средство да се задржи  западна агресија у сфери културе и идеологије – то је данас неопходна мера како би се Руски свет сачувао од бацила деградационе „прометејске“ културе.

 

Фонд Стратешке Културе

Баналности зле косовске политике

Александар ПАВИЋ | 30.01.2013

У најновијем разговору за емисију “Кажипрст” телевизије Б-92, другог дана Светог Саве, заменик директора Канцеларије за Косово и Метохију Крстимир Пантић је, најављујући нове уступке у тзв. преговарачком процесу (“чланство у неким међународним организацијама, можда и да играју фудбал у такмичењима”), изразио своје наводно незадовољство начином на који се тзв. преговори о Косову и Метохији одвијају. “Приштина није спремна ништа да да, јер имају подршку дела међународне заједнице.”[1] Ког дела – то није спреман да јавно каже, мада је свима одавно јасно да се, када се користи еуфемизам “међународна заједница”, конкретно мисли на водеће западне силе на челу са САД, које упорно настоје да учврсте начело диктата као носећи стуб светског поретка којем теже. Као што је и јасно да су они који користе тај еуфемизам увек у свесној (дакле, професионалној) или несвесној (услед испраности мозга) служби управо сила које се иза тог еуфемизма крију.

Затим следи још једно епохално откриће: “Европска унија није статусно неутрална”. Да су камере Б-92 биле досад коришћене бар за прављење истинског “риалити шоуа”, и бележиле оно што народ стварно мисли и како стварно живи – уместо сервирања “Великог брата” и сличних превара – могле су исту констатацију да забележе, и то много раније, у стотинама хиљада домова широм Србије, из уста “обичних људи” који не уживају ту погодност да буду плаћени и привилеговани да изговарају ноторне очигледности, тј. баналности.

И управо ту на делу видимо ону чувену, генијално уочену “баналност зла” коју је дефинисала Хана Арент приликом суђења нацистичком злочинцу Ајхману, када је изнелатезу да “велика зла у историји нису починили фанатици и социопате већ обични људи који су прихватали тумачење државеда су акције у којима учествују нормалне”.[2] То су чиновници попут нпр. Пантића, “који добровољно учествује у активностима криминалног режима, а себе сматра ослобођеним било какве одговорности за своје поступке, због хијерархијскогустројства и због важећих закона”.[3]

Нема сумње да се режим којем Пантић тренутно служи већ сада удобно може сместити под квалификацију “криминалног” – и то не зато што је већ успео да изгради законско устројство које легализује све оно што чини или намерава да чини (то се тек најављује кроз разне, медијски дириговане наговештаје “неопходности” промене Устава, зашта већ постоји удобна евроатлантска већина, односно гласачка машина у Народној скупштини – иначе, у великом несагласју са расположењем бирачког тела,[4] што је већ чини нелегитимном), већ зато што свесно и систематски крши Устав – дакле и законе – на који су се његови припадници заклели. То је већ раније констатовано на овом месту,[5] али је сада матрица довољно јасна да се из ње могу извући и теоријски потковани закључци о томе када власт престаје да буде легитимна.[6] Штавише, како је примећено у најновијој правној анализи ДСС-а, и сам Уставни суд се прикључио игри изигравања врховног закона земље[7] – тако да криминализација државних структура убрзаним темпом постаје тотал(итар)на.

У сваком случају, Пантићу је сасвим удобно да саучествује у отуђењу дела своје земље – иако и сам одатле потиче – јер је лепо и релативно лукративно ушушкан у горе-описано хијераријско устројство режимског поретка. Стога, он свом “генијалном” увиду о одсуству ЕУропске статусне неутралност одмах додаје и хијерархијски врло битну чињеницу да је “то рекао и председник Николић”. Међутим, проблем лежи у томе што је Николић током свог кратког, невеселог председниковања рекао много тога – без икаквог практичног или делатног ефекта. Његова “администрација констатација” одликује се привидно латентном шекспировском буком и бесом – без икаквог посебног значења. На пример, још је на састанку са 11.9.2012. у Сочију констатовано да  су се Николић и Путин сагласили “да Уједињене нације треба да имају примарну улогу у решавању питања Косова, а шеф руске државе је прецизирао да решење треба тражити на основу Резолуције 1244”, уз Николићеву опаску: “Ми ништа нећемо радити на силу, али ћемо све радити у оквиру Савета безбедности УН”.[8] Међутим, када је крајем месеца пред Генералном скупштином УН имао прилику да ту своју “нову политику” јавно и обзнани пред глобалним аудиторијумом, у институцији на коју се сам позивао – Николић није изустио ни једну реч по питању враћања преговора под окриље Савета безбедности УН. Заправо, од састанка са Путином и Николићеве, сада је већ јасно, празне и неискрене констатације – Србија се чвршће него икада везала управо за посредничку улогу “статусно ненеутралне” ЕУ.

Шта нам ово све говори? Да се баналност зла – само додатно банализовала. Чиновници попут Пантића – али и Вулина, Дрецуна, Божовића и сличних – се највише баве потврђивањем необавезујућих констатација изречених са врха државе док, разуме се, у пракси спроводе управо супротно од констатованог (или, народски речено, једно причају а друго раде). Дакле, јадиковаће попут Пантића о бриселској пристрасности – али ће активно, пуном паром настављати да учествују у том пристрасном, по Србију погубном процесу. Или ће се нешто елоквентније јадати, попут Пантићевог номиналног шефа, директора Канцеларије за КиМ Александра Вулина који је, коментаришући чињеницу да је прошло преко 20 дана откако је “косовска полиција” привела, тукла и малтретирала десеторицу српских младића на Божић, “оштро” запретио (опет тој истој наводно апстрактној) “међународној заједници” речима: “Нећемо престати да питамо и ово је тест за међународну заједницу да ли ће и она подржати апартхејд према Србима, ако не буде било брже пресуде и резултата истраге”.[9] Несумњиво се сада у Бриселу, Вашингтону или Лондону тресу столице пред могућношћу Вулиновог даљег “непрестаног питања”, док се у Приштини вероватно већ припремају за стратешко повлачење ка Проклетијама. У том паничном бегу, вероватно ће окупатори Лазареве земље бити додатно емотивно дестабилизовани изјавом државног секретара Министарства унутрашњих послова Владимира Божовића: “Тужан сам, јер сам спречен да сутра са својим народом проведем Савиндан на КИМ. Малопре сам обавештен да ми је забрањен улазак и одлазак у свету Грачаницу и свете Дечане”.[10] Ипак, пре ће бити да је Божовић своју “тугу” усмеравао ка српској јавности, која би ваљда још са њим требало и да “саосећа”. Можда ће онај најнеобавештенији део то тако и доживети, али ће они мало боље обавештени бар у себи – у “српским” медијима сигурно не –поставити питање какво право на “тугу” те врсте има човек чије министарство активно блокира све алтернативне путеве ка Косову и Метохији, наводећи људе на Тачијеву “граничну” полицију и “царинике”, па и на забране одласка на српска света места.

Да, сви су они “тужни”, “разочарани”, “изненађени” – али сви и даље спроводе политику која једино може да гарантује много више туге, разорачења и (непријатних) изненађења. Такви су ти нови чиновници, усавршени курсисти (пост)модерне баналности зла.


[3]Исто.

Нуклеарни кнез и његова дружина

У борбени састав Ратне морнарице ушла је прва стратешка ракетна подморница пројекта 955 класе „Бореј“, названа по оснивачу Москве, кнезу Јурију Долгоруком. Тим поводом адмирал Виктор Чирков, командант Ратне морнарице РФ, прича о будућности руске поморске флоте.

Два важна догађаја обележила су дан уочи Нове 2013. године. Оба су се одиграла у граду Северодвинску у Архангелској области, у „Северној фабрици машина“.

У борбени састав Ратне морнарице ушла је прва стратешка ракетна подморница пројекта 955 класе „Бореј“ (10. јануара 2013. је уведена у оперативну употребу) са 16 стратешких ракета „Булава-30“ (SS-NM-30 по западној класификацији), од којих свака носи 6-10 вишеструких нуклеарних бојевих глава са независно усмереним пројектилима. Подморница је добила име по оснивачу Москве, кнезу Јурију Долгоруком.

Истог дана је извезена из фабричке хале и поринута подморница „Владимир Мономах“, трећа по реду подморница овог типа. Ускоро ће отпочети изградња нове, четврте стратешке ракетне подморнице истог пројекта, која ће носити име „Светитељ Николај“ и бити нешто дужа од својих претходница.

Повећање дужине подморнице је врло важан детаљ, захваљујући коме ће подморница „Светитељ Николај“, као и подморнице које ће се градити после ње, уместо садашњих 16 носити 20 ракета „Булава-30“ са вишеструким бојевим главама које имају независно усмерене пројектиле. И шифра пројекта је измењена, тако да није више 955, него 955А. Све остало ће бити слично као и на већ изграђеним подморницама. Ако се има у виду да је „Александар Невски“ (друга по реду подморница пројекта 955 класе „Бореј“) укотвљена у кругу „Северне фабрике машина“ и чека пријем у борбени састав Ратне морнарице, а да је „Владимир Мономах“ већ извезен из бродског хангара и у фази је тестирања на пристаништу и у пловидби, то значи да ће у наредне три-четири године поморске стратешке нуклеарне снаге Русије добити четири подморнице са укупно 68 ракета.

До 2020. у „дружини кнеза Долгоруког“ треба да буде осам таквих подморница са укупно 148 ракета „Булава“. Оне ће се придружити стратешким подморницама пројекта 667 БДР „Калмар“ (Delta III) и 667 БДРМ „Делфин“ (Delta IV) које су већ у борбеном саставу Ратне морнарице Руске Федерације.

Поринуће нове нуклеарне подморнице извршено је на доку бродоградилишта „Севмаш“ у граду Северодвинску у Архангелској области. Извор: РИА „Новости“ / Павел Кононов.

Поринуће нове нуклеарне подморнице извршено је на доку бродоградилишта „Севмаш“ у граду Северодвинску у Архангелској области. Извор: РИА „Новости“ / Павел Кононов.

 

По речима команданта Ратне морнарице Русије, Адмирала Виктора Чиркова, основу руских снага стратешког одвраћања чине поменуте подморнице, као и нуклеарне подморнице пројекта 885М класе „Јасен“ (прва таква подморница је „Северодвинск“ и она 2013. треба да ступи на борбено дежурство), модернизоване нуклеарне подморнице пројекта 949М класе „Гранит“ (том типу је припадао „Курск“, који је потонуо у Баренцовом мору), као и тешке нуклеарне ракетне крстарице пројекта 11442 „Орлан“ (којима припада командни брод Северне флоте – крстарица „Петар Велики“).

У недавном разговору са новинарима командант је истакао да језгро тих снага треба да буду носачи авиона. „Поред десантног носача хеликоптера стране производње [француски ‘Мистрал’] основица таквих снага у будућности треба да постане носач авиона нове генерације“, рекао је адмирал. Он је објаснио да за разлику од претходних генерација тешких крстарица које су истовремено и носачи авиона [као што је брод „Адмирал Кузњецов“], то треба да буде потпуно нов универзални ратни брод великог депласмана. Његово главно оружје ће бити пилотирана и беспилотна (роботизована) борбена средства, која делују у ваздуху, на површини мора, под водом, а вероватно и у космосу. Ефикасност примене ових бродова одређиваће се присуством у њиховом саставу групе авиона за радиолокационо осматрање и навођење, као и извиђачких и јуришних беспилотних летелица.

Командант Ратне морнарице је подвукао да стварање таквих бродова не подразумева само конструисање и изградњу носача авиона. „Предвиђено је стварање свеобухватног поморског комплекса носача авиона, у који ће поред самих бродова ући и базе са неопходном инфраструктуром (укључујући и социјалну компоненту), а такође летелице, центар за припрему бродских посада и група морнаричке авијације, као и други елементи. Основа за формирање поморског комплекса носача авиона треба да буде створена до 2020“, рекао је Чирков.

Прво поринуће нуклеарне подморнице „Јуриј Долгоруки“. Извор: Росијска газета.

По речима команданта, основицу површинских снага Ратне морнарице у даљој и ближој поморској зони поред великих бродова чиниће још и фрегате и корвете пројеката 22350, 20380 и њихове модификације. Један део тих бродова управо се гради на бродоградилиштима у Санкт Петербургу и Калињинграду. „Њима ће на смену доћи бродови са модуларном конструкцијом, опремљени широким спектром роботизоване опреме“, рекао је адмирал. По његовим речима, основни брод океанске зоне у средњорочној перспективи треба да постане разарач новог пројекта који поседује велики ударни и одбрамбени потенцијал, укључујући и значајан антиракетни потенцијал.

Командант је такође саопштио да ће први брод на коме се реализује овакав приступ бити перспективна корвета за заштиту водног подручја. „Већ се ради на пројекту тог брода. Планирано је да се брод оспособи за максимално свеобухватан комплекс задатака који се у приобалним зонама извршавају помоћу бродова и других снага и средстава: противподморничких, противминских, противбродских и минополагачких дејстава, као и пружања артиљеријске подршке десанта и копнених групација на приморским правцима“, саопштио је командант морнарице.

 

После 2020. моћи ће да се прогнозира прелазак на веома разгранату производњу нуклеарних аутономних подводних апарата без посаде, као и морских роботизованих система.

адмирал Виктор Чирков, командант Ратне морнарице Руске Федерације

Чирков је појаснио да се корвета третира као „огледни“ брод са гледишта преласка на модуларну конструкцију бродова већег депласмана. Планирано је да се са корвете за заштиту водног подручја тај приступ модуларности и комплексној роботизацији борбених система морнарице касније прошири на друге бродове и да се тако формира карактер будуће флоте.

Адмирал је направио врло занимљив приказ развоја ратне морнарице. Рекао је да ће „после 2020. моћи да се прогнозира прелазак на веома разгранату производњу нуклеарних аутономних подводних апарата без посаде, као и морских роботизованих система, а такође на разраду специјалне дубинске опреме која се спушта пре свега са подводних носача различите врсте и намене“. У другој етапи развоја (од 2021. до 2030), по његовим речима, „предвиђен је завршетак стварања и увођење у оперативну употребу оружја које функционише на новим физичким принципима, као и стварање перспективних образаца наоружања поморских снага опште намене наредне генерације“. Истовремено, поморска авијација треба да се наоружа морнаричким авионима за радиолокационо осматрање, беспилотним летелицама базираним на бродовима, а такође перспективним комплексом бродске авијације.

По речима команданта Ратне морнарице, „у том периоду ће бити остварен прелазак на опционо пилотиране ваздухоплове, између осталог на авијацију створену на бази савремених пилотираних авијацијских комплекса, и биће спроведена замена ваздухоплова старог авио-парка перспективним мултифункционалним обрасцима авијацијске технике и ударних средстава, укључујући и беспилотне летелице“.

Наравно, прилично је тешко говорити о ономе што ће бити после 2020. године. У међувремену, јасно је да је у Русији потреба за моћном и ефикасном ратном морнарицом схваћена на најозбиљнији могући начин.

 

Руска реч

 

Како су људи постали роботи (4): Коцкам се да смирим живце

Када би се над Србијом развукла шатра, био би то првокласан циркус. Нико ништа не мора да увежбава јер му је то свакодневица. Политичари би и даље жонглирали речима и вешто прескакали из обруча једне странке у другу, поражени би гутали и бљували ватру, спонзоруше би скакале из крила у крило бизнисмена на жици, а највише би било пајаца.

У време када је комад ‘леба и с ‘леба најважнија мисао, која заокупља већину људи ове похаране, обезакоњене и морално посрнуле нам земље, моралне норме потпуно су промењене. Како су се и они горе досетили да народу треба пружити хлеба и игара, жонглерима, гутачима ватре и партнерима на жици много је лакше да владају слуђеним кловновима.

Срећа је на нули

– Не, ја се не коцкам. Али, он има среће. Једном је добио 24.000 динара. Рулет је чудо. Али, најсрећнији су они који су на нули – рекао је један средњошколац, који рече да није коцкар.

 

Турске, индијске, шпанске и португалске серије постале су саставни део живота већег броја жена, а одавно су им се придружили и мужеви. Док оне певуше рефрене лакопамтљивих фолк песама, мужеви могу несметано да гледају у разголићене, тек откривене певачице. Ријалити „Мењам жену“, „24 сата свадба“, „Велики брат“ уче да породица више није основна ћелија друштва, него реклама на телевизији. Они којима је тешко да доспеју на телевизију, увек преостаје мало забаве у спортским кладионицама и коцкарницама.

Потрага за парама и забавом један је основних циљева живота, па у Поморављу, као и целој Србији, кад човек већ напусти окриље ТВ екрана, на градским улицама му се нуди безброј коцкарница и шопинг молова, уз који киоск брзе хране.

У кладионицу Казино-кеш у Јагодини, каже власник Саша Илић, долазе и ђаци и професори, лекари, адвокати, али и радници и пензионери.

– Долазе људи свих узраста. Од основаца до свих који могу да ходају. Кладионице су почеле да се отварају пре петнаестак година, а експанзију су доживеле последњих седам-осам година. Муштерије су нам сви који желе да зараде на лак начин. Највише се кладе на утакмице, али играју и на апаратима. Остављали су читаве плате, неки су продавали аутомобиле и ствари из куће да би измирили дугове, супружници су се разводили, а деца неретко краду новац од родитеља да би играла. То је велики порок, болест, од које само ретки могу да се отргну – прича Саша.

Секс за посао

Још један вид забаве који политичари и успешни привредници обезбеђују себи и посебно одабраним клијентима јесте бесплатно оргијање. Оне своје изабране пословне партнере воде на већ позната места у којима их чекају хостесе вољне да удовоље њиховим прохтевима не би ли задржале тренутан посао или добиле још бољи. Женска понуда на улици, пак, мора да се плати од 500 до 1.000 динара.

 

У казино-кешу Габријела Миљковић из Милошева за апаратом убија време док чека воз.

– Повремено играм да смирим живце, јер сам од секирације добила шећер. Некада играм и са супругом Драгославом и девером. Највише сам добила 20.000 динара – каже Габријела, која је у Бугарској радила као медицинска сестра.

Драгољуб Симић, пензионер из Јагодине, који је некад радио у Јагодинској пивари, каже да се коцка деценијама и то због пара.

– Добијао сам и губио. Зеро-зеро. Највише волим рулет. Добијао сам и по 2.000 евра, а највише сам изгубио 100 евра. Нисам зависник. Прво храна за породицу, па све остало. А да немате једну цигарету? Можда 100 динара да ми позајмите? – упитао је Драгољуб репортера „Вести“.

Милан Младеновић, радник у кладионици, прилази и смје се.
– Ма, знам га. Сваког дана је ту. Кад нема новац он се жица. Кад прими пензију, не излази док је не потроши – каже Милан.

КРАЈ