Будућност хране – Опасности ГМО-а (видео)

Револуција у начину рада на фармама и пољима као и револуција на столовима Американаца тема су овог документарца.

Документарац истражује узнемирујуће чињенице ‘испод стола’, тј. чињенице које не видимо, а које су кључне за коначне производе које конзумирамо. Покривено је подручје од Канаде до Мексика и истражене су све релевантне чињенице везане за храну – од планирања залиха, узгоја, прикупљања, до пакирања и пласмана, па све до коначне конзумације.

Фармери говоре своја искуства с новим технологијама које су им пореметиле досадашњи начин рада. Импликације на здравље, владини намети и владине наредбе као и растућа глобализација разлог су све гласнијих реакција људи на ГМО (Генетички модификовани организми).

У документарцу можете видјети како је комплексно тржиште хране односно колики ступањ контроле има држава путем мултинационалних корпорација. Могуће је видјети и какве су шансе произвођача органске хране у западним „развијеним“ земљама.

Право на слободну истину

Цивилизацијски искорак на Балкану немогућ је без сагледавања целокупне слике и контекста дешавања. Колажни прикази и фрагментација истине, у име „демократије“, ЕУ и „људских права“ као политичких псеудонима бескрупулозних евроатлантских интереса, само су наличје великог злочина, а не његово искупљење

За време грађанског рата у Шпанији, група анархиста, која је била запосела Каланду, прогласила је у тој варошици право на слободну љубав. Објаву, која је примљена са запрепашћењем, јер је била прст у оку вишевековног римокатоличког, кастративног поимања љубави, обнародовао је локални добошар.

Неколицина мушкараца истог дана на улици је насрнула на жене, које су се жестоко одупрле. Неспоразум је решен је тако што је, недуго потом, гувернер Арагоније са балкона родне куће режисера Луиса Буњуела одржао говор, рекавши грађанству да му се слободна љубав чини апсурдном и да људи, у кризним временима, имају преча посла.

Порнографски инцидент, с непостојећом водитељком непостојеће емисије, прошле недеље поштено је избламирао премијера Србије и службе које га опслужују. Показао је шта је све још могуће приредити бана-републици, док јој љуште кору. Али, тај инцидент није повод за овај текст.

Инсистирајући на европским интеграцијама, Србија прихвата и образац нове европске истинитости. Истина престаје да се спознаје, она се пројектује у тачно одређеним геополитичким координатама. Сребреница је једна од најважнијих координата, када је истина намењена нама у питању.

У Србији је данас сваку полемику могуће спиновати сребреничким „аргументом“. Без жеље да умањујем обим тог ужасног злочина, сматрам да је његово преувеличавање такође ругање жртвама.

Сврставање изгинулих злочинаца из муслиманске дивизије, која се налазила у том градићу и клала около годинама пре него што је Војска РС ослободила Сребреницу, међу невине жртве „геноцида“, само је пљување невиних жртава, равно оном које проистиче из потпуне негације тог злочина.

Ових дана, у српској штампи могли смо да прочитамо управо такве примере. Свака идеја, сваки покушај саопштавања другачијег аргумента од оног прописаног, био је потиран сребреничким аргументом. Срби су пребили Снешка Белића и заклали делфина. Учестале фразе смењују аргументе у српском доживљају стварности.

Каква то истина почива у политичко-пропагандном ексклузивитету мелодраматичног преувеличавања патње само једне стране? Шта рећи, када прочитате наслов: „Не гледају нас као жртве Јасеновца, него као мајсторе смрти“.

Зар је наш проблем како нас гледају и зар су жртве у Јасеновцу заиста престале да буду жртве, само због српског непристајања на једностраност? Зар су Јасеновац и Сребреница исто и зар је Јасеновац престао да буде Јасеновац, због злочина у Сребреници?

Шта рећи и када прочитате наслов да је Република Српска хијена која се храни мртвима и да су јој, о прослави Дана републике, сливале крваве слине? Зар то није мало увреда за милион и по људи или неко заиста има право да ентитеску и националну припадност толиког броја грађана дефинише тако?

Цивилизацијски искорак на Балкану немогућ је без сагледавања целокупне слике и контекста дешавања. Колажни прикази и фрагментација истине, у име „демократије“, ЕУ и „људских права“ као политичких псеудонима бескрупулозних евроатлантских интереса, само су наличје великог злочина.

Боли ме, стога, када моја држава Србија обилато плаћа и помаже сопствене клеветнике најниже категорије, чији је сан да узнапредују до њених џелата и гробара. Да, мислим на неофашисте, маскиране у постантифашисте. Аутономаше без војвођанских корена, сликаре са једном тубом боје.

Оне који напамет декламују десет сентенци на тему Сребренице и још толико фраза о Великој Србији. Курту и Мурту, на новинарско-политичком задатку, на пример. Насупрот њиховим фразама, о изучавању сребреничких злочина др Едварда С. Хермана, можете читати само на слободним српским порталима и нигде више.

Стање српског националног духа неодољиво ме подсећа на пример из Каланде. Идеја о приступању ЕУ еквивалентна је тој врсти прокламовања слободне љубави. Да није бирократског спрдања са Србијом, шифрованог као ССП и „датум о почетку преговора“, евроатлантског запрашивања истине и жртава у животима и територији, подударност би била савршено комична.

Поблем је што у Србији не постоји гувернер, који би са балкона куће, може и неког режисера – знам и ког, мирно саопштио да му се та врста „слободне љубави“ чини апсурдном и да људи, у кризним временима, имају преча посла. У тим пречим пословима окрепљујуће је причати вицеве о Муји и Хаси, пре него слушати пароле Курте и Мурте.

 

Бранко Жујовић

Глас Русије

САД завршавају разраду „доктрине сајбер рата“

06.02.2013. –

Правници Беле куће завршили су преглед међународних норми и конвенција на предмет њиховом одговарању „сајбер статуту“ Пентагона. Рад на сајбер доктрини Вашингтон је започео пре две гдоине. Сада је Бела кућа добила потребни закључак. Он гласи да председник САД има право да издаје наредбе о наношењу превентивног виртуелног напада на било који објекат у интернет-простору, чија дејства САД буду сматрале опасним. Под сајбер нападом подразумева се избацивање „деструктивних кодова“ у мрежу или једноставније говорећи вируса.

То ће створити лош председан у међународном праву, али пре или касније то је требало да се деси, сматра генерални директор међународне компаније за безбедност мрежних система Group-IB Ија Сачков.

– Уопште такве ствари треба вероватно да регулишу УН. Када се дешава некаква војна операција, није важно да ли је она везана за компјутерски рат или класнични, међународна заједница треба да доноси одлуку шта да се ради са агресором. Ако једна земља буде доносила одлуке самостално, онда ће то бити кршење класичних међународних уговора који су настали после Другог светског рата.

Документу је дат највећи степен тајности. Зна се само да централну улогу у разради „сајбер доктрине“ игра главни саветник Барака Обаме за питања борбе против тероризма Џон Бренан. Он ће ускоро постати нови директор ЦИА. Управо Бренан је разрађивао правила коришћења америчких беспилотних летелица за уништавање терориста. Како пише Њујорк Тајмс, сајбер доктрина је сакупила много норми кориштених у правилима коришћења беспилотних летелица.

Главна опасност је то што виртуелним нападима може да подлегне мнотшво корисника Интернета, каже независни експерт у области нових информационих технологија Александар Баулин.

– Биће прилично тешко да се одреди то шта је сајбер напад. Сматрам да расте вероватноћа да ће од таквих операција страдати невини људи које ће из нејасних разлога сматрати нападачима. То ће бити обични хакери.

Амерички експерти признају да је кибернетичко оружје које постоји на располагању САД толико снажно, да је упоредиво по размерама штете за финансије, инфраструктуру и економију земље са нуклеарним. Управо зато наредбу о његовом коришћењу ће издавати искључиво председник.

Једини пут када је Обама наредио да се искористи кибернетички инструмент против суверене земље била је операција против иранских објеката за обогаћивање уранијума. Све информације о томе су тајне. Али амерички листови пишу да после операције неколико месеци нису радиле фабрике за обогаћивање уранијума у Ирану.

Од фебруара 2011. године у Пентагону постоји сајбер команда. На њеном челу је генерал Кит Александер. Пре тога он је био директор једне од најтајнијих америчких специјалних служби – Агенције за националну безбедост. Управо она у складу са новом доктрином одређиваће главне противнике, правце и објекте вируталних напада у светским компјутерским мрежама.

Андреј Федјашин, Алексеј Љахов,

 

Извор: Глас Русије

Тајни затвори у Хрватској и Босни (1): Балкан на мети због логора ЦИА

Балкан, а посебно државе бивше СФРЈ, могле би ускоро да се суоче са озбиљном претњом освете исламских радикалиста јер су дозволиле формирање тајних логора ЦИА у којој су мучени и држани ухапшени чланови или осумњичени припадници Ал Каиде.

До сада се веровало да су тајни логори ЦИА постојали у свега неколико европских и тек десетак земаља света, што је пре неколико година установио и налаз Савета Европе, али „Гардијан“, у најновијем броју, обелодањује извештај организације Правна иницијатива који таксативно набраја учешће чак 54 земље у контроверзном тајном програму ЦИА који је подразумевао формирање тајних затвора изван граница САД у којима су агенти ове службе на најмонструозније начине долазили до података од заробљених припадника Ал Каиде.

На простору Балкана, ти тајни логори су се налазили у Албанији, Румунији, Босни, Хрватској и Македонији, а за сваку од тих држава су обелодањене и активности. У данашњем и сутрашњем броју, представићемо најинтересантније делове овог извештаја везаних за простор Балкана, али и оцене стручњака из области борбе против тероризма колико ће ови подаци угрозити стабилност региона. 

У извештају „Гардијана“ се наводи да су власти у БиХ дозволиле употребу ваздушног простора те државе и аеродрома за летове који су повезани с активностима ЦИА, као и стварање два тајна логора унутар две америчке војне базе: на аеродрому Бутмир код Сарајева, а друга, база Орао код Тузле.

– У бази код Тузле је ‘процесуирано’ најмање осам затвореника“ – наводи се у извештају у коме се таксативно наводи да је један од затвореника био и држављанин Немачке, Абдел Халим Кафаги (69) Египћанин рођен у Минхену, који је држан у тајном затвору код Тузле, а испитивали су га и немачки иследници.

У извештају специјалног известиоца за контратероризам УН из 2009, Хрватска је означена као једна од многих држава која је учествовала у „изузетном програму изручења на различите начине“.

Стручњаци из региона у области борбе против тероризма једногласни су у оцени да би обелодањивање ових сазнања могло да угрози безбедност целог Балкана.

– На удару евентуалне освете исламског радикализма најпре би се могле наћи државе које су дозволиле стварање тих тајних затвора ЦИА – каже некадашњи шеф ВБА, генерал Момир Стојановић.

Према његовим речима, грађани Србије не треба да страхују, али је питање за наше службе безбедности да ли су имале ове податке.

– Постојање тајних база ЦИА у региону је јако важан податак без обзира што Србија у томе није учествовала. Занима ме да ли смо располагали тим подацима или не и шта смо учинили како би предупредили евентуалне акције исламских екстремиста – каже Стојановић.

Злостављање у Скопљу

Македонија је у извештају специјалног известиоца за контратероризам УН из 2009. по много чему најзанимљивија зато што је, како је оцењено, „играла важну улогу у киднаповању, злостављању и држања у тајном затвору немачког држављанина Каледа Ел-Масрија у Авганистану“ почетком 2004. године. Масри је из Немачке киднапован у Македонију где је злостављан пуних 23 дана на тајној локацији у Скопљу. Све се то поновило и на аеродрому када су га преузели агенти ЦИА који су га „скинули до гола, жестоко претукли и малтретирали“.

За три године 1.245 тајних летова

За три године, колико су европске државе учествовале у тајном програму ЦИА, над Европом је изведено равно 1.245 летова ЦИА, за које постоје докази. У периоду од 2002. до 2005. у Европи су посебну улогу имале Румунија и Пољска. У бази Симани на северозападу земље је неколико месеци провео и Калид Шеик Мохамед, мозак удара на Њујорк 11. септембра 2001. 

 

Љ. ИВАНОВИЋ, Ђ. БАРОВИЋ – Вести 

Нарко картел финансирао и политичке партије

Опраним новцем нарко картела Дарка Шарића и Родољуба Радуловића индиректно је финансирана једна политичка странка у Србији, показала је претходна финансијска истрага полиције. Пре две године, утврђен је пут новца преко једне аустријске банке, потекао од Радуловића, који је потом „провучен“ кроз више уплата и исплата и потом индиректно, преко донатора који нису у директној вези са њим, уплаћен на рачун ове партије, тврди лист „Данас“.

Опраним новцем нарко картела Дарка Шарића и Родољуба Радуловића индиректно је финансирана једна политичка странка у Србији

Саговорник Данаса тврди да о томе у истражним материјалима и данас постоје писани трагови.

Сем најновије оптужнице која је пре неколико дана ступила на снагу, за шверц више од 1,8 тона кокаина, Радуловићево име придружено је и првобитној оптужници за прање новца Шарићевог клана, по којој је суђење почело 2011. у Специјалном суду.

Када је реч о Радуловићевим политичким везама, које су ових дана у жижи пажње, пошто је премијер и министар полиције Ивица Дачић јавно потврдио да се два пута срео са њим 2008. године, могућност, да су оне документоване и у судским доказима, а не само у полицији, постоји. Такође, могуће је и да су у доказном материјалу за суд забележени транскрипти разговора Радуловића са људима из врха МУП, као и међусобни Шарића и Радуловића.

Тужилац: Истрага контаката функционера са Радуловићем
Тужилаштво за организовани криминал затражило је од полиције да истражи „природу и карактер“ контаката државних функционера и службеника са Родољубом Радуловићем, чланом нарко клана Дарка Шарић. У саопштењу тужиоца за организовани криминал Миљка Радисављевића наводи се да је циљ прикупљања података да се утврди да ли је у тим контактима било одавања података који су службена тајна. Захтев је, додаје се, упућен поводом извештаја Управе криминалистичке полиције о комуникацијама и сусретима појединих државних функционера и службеника са Радуловићем.
Контакте са Радуловићем имао је и премијер Србије Ивица Дачић, у време када је, у прошлом сазиву владе, био министар унутрашњих послова. Дачић је рекао да се састајао са Радуловићем, али да није знао да је он члан криминалне групе и оптужио полицију да га о томе није обавестила.

Како је Данасу речено у Специјалном суду, већина од 130 дискова на којима су снимљени разговори чланова Радуловићевог и Шарићевог картела и њихови транскрипти, могући су део доказног материјала, у два велика обједињена процеса за шверц дроге и прање новца.

Двојица Шарићевих сарадника признало кривицу
Још двојица сарадника Дарка Шарића, Борис Лабан и Драган Лабудовић, склопили су споразум са Тужилаштвом за организовани криминал о признању кривице – сазнају Вечерње новости. Први је добио десет и по, а други годину дана мање робије, а заузврат су потврдили детаље из оптужнице.
Шарићевој криминалној екипи суди се у Посебном одељењу Вишег суда у Београду за кријумчарење више од три тоне кокаина из Јужне Америке у западну Европу.

 

Данас, Бета

Исто с…е, друго паковање

Питање геостратешког положаја Србије у последњих 20 година било је тема ванинституционалног третмана и сводило се на прилоге, међу којима је било и врло запажених. Међутим, то није имало одраза на креаторе државне и националне политике, која је вођена, рекло би се, на волунтаристички начин. Јавност није обавештена да се надлежни државни орган, институција или институт на буџетском финансирању појавио са студијом на ту тему. А развој ситуације је то и те како налагао.

Влада Србије била је један од актера у стварању данашње Албаније, која је управо 28. новембра 2012. године обележила 100-годишњицу постојања. Делегација Србије увеличала је својим присуством јубилеј!

И Србија је обележила 100-годишњицу Кумановске битке. Поставља се питање да ли ће самопрокламована држава “Косово” померити годишњицу стварања друге албанске државе за 10. децембар 2012. године када је почео да се примењује договор, односно “Споразум о интегрисаном управљању границом”, који је постигао премијер Ивица Дачић са представником привремених косметских институција Хашимом Тачијем уз посредовање госпође Ештон? Зашто би представници привремених КиМ институција могли изабрати тај датум? Зато што би било тешко оспорити њихову евентуалну тврдњу да је тога датума Косово и Метохија признато од Србије као државе-матице, тј. остатка Србија. Јер, ово што се дешава са Србијом у последњих 12 година превазилази сва песимистичка очекивања.

Од стране западних креатора “новог светског поретка” дуго је припреман терен за распарчавање Србије. У позадини свега што се дешавало са Југославијом била је Србија. Летимичан поглед на земље из којих су долазили “часни мешетари” доста је илустративан: САД, Велика Британија, Немачка, Аустрија, Словенија. Па још је бивши министар и председник Конференције за бившу Југославију Лорд Карингтон 1992. године говорио да још “морамо видети шта ћемо са Косовом”. Апсолутно иста методологија, примењена код разбијања Југославије, у примени је и када се ради о Србији. Аутор овог текста је својевремено у књизи “Васкрсава ли Коминтерна” (2007) изнео да се дух Коминтерне (сада 4. са седиштем у Бриселу) манифестује кроз идеје чији протагонисти припадају разним сферама посебно медијској, затим литерарним круговима, али их има и међу носиоцима јавних функција оличених у појму “интелектуална елита“, како ју је видео др Арчибалд Рајс. Толико је Србија присутна на дневном реду свих структура ЕУ, толико посета њихових комесара или емисара да се стиче утисак да ова творевина смисао свога постојања налази и оправдава бављењем Србијом! А наши званичници су импресионирани њиховом појавом. Када проговоре енглески или немачки у њима виде нека натприродна, божанска бића.

Да би остварили своје геостратешке циљеве, западни центри моћи осмислили су програм извођења револуција попут октобарских у Русији (1917) и Србији (2000), затим у Украјини, Грузији и покушали да тако нешто изведу и у Белорусији и Русији, а све под слоганом борбе “за демократију и људска права” и кроз “ ненасилан отпор”. Финансијска подршка се пружа преко “штампаних” долара и обучених кадрова – “професионалних револуционара”, који након извођења револуције у једној земљи, њу реекспортују у друге земље.

Нису поштеђене ни земље Блиског и Средњег истока. Нажалост САД нису ван свих тих дешавања. О искуствима Србије, Црне Горе, Ирака, Либије … и да не говоримо. Није на одмет подсетити на интервју Бенџамина Ференца, тужиоца у нирнбершким процесима, датог “Политици” (18. 5. 2007): “У тренутку када почнемо да напуштамо владавину права и препустимо неком другом да процењује када је употреба силе дозвољена, а када је боље да останемо у оквиру закона, тад смо се обрели на Дивљем западу, али на међународном нивоу …”

У свим досадашњим изборним кампањама политичари су слали поруке које ће код бирача имати ефекат дејства “мелема на љуту рану”. И увек се радило о манипулацији бирачким телом, јер те поруке нису биле засноване ни на каквом озбиљно осмишљеном и остварљивом програму. Србија у том погледу није изузетак. Таква је ситуација и у земљама које слове да имају дугу демократску традицију. Шта је карактерисало изборе одржане 2012. године у Србији? Енергична борба против организованог криминала и корупције, радикалан заокрет у политици према Косову и Метохији и владавина права. Првом поруком се овде нећемо бавити осим само једног ситног детаља. Уместо састанка са управом ФК „Црвена звезда“ у недоба у Влади Србије и иницијативе за формирање радне групе и аболицију оних против којих је кривични поступак био у завршној фази било би целисходније да је упућена криминалистичка полиција у водеће фудбалске и кошаркашке клубове, али и у здравство, просвету, културу итд. у циљу провере регуларности пословања. Тада бисмо били склонији веровању да та борба има системски карактер.

Посебну пажњу је привукла медијска помпа којом је праћена најава истраге и хапшења у домену обављених приватизација („Политика“,“Вечерње новости“, Агробанка, Развојна банка Војводине, „Колубара“ и др.). За то време суштина договора између Београда и Приштине уз посредовање Брисела била је покривена велом тајне. Јавност је првобитно обавештена да се ради наводно о „техничким“ питањима.

Међутим, епилог свих тих контаката нису била „техничка“ питања већ суштински договори. Јер, док се преговарало и вечерало у Бриселу, завршни радови око успостављања царинских пунктова за интегрисано управљање границом (Integrated Border Management – ИБМ) били су у току, с тим што се на свечаном отварању 10. децембра о.г. нису појавили Дачић и Тачи, већ је руковање уследило на нижем нивоу. И најновија иницијатива за укидање аутономије Војводине представља димну завесу како пажња јавности не би била усмерена на дешавања у вези са КиМ. Без обзира да ли је ова иницијатива производ домишљатих људи из Напредног клуба који су је лансирали или је увезена, она нема ни историјско, ни економско утемељење. То што је завијена у обланду децентрализације кроз регионализацију не умањује њену штетност. 

     

Што се тиче судства, питање је да ли се оно ослободило страха од извршне власти? Радовало би ме да јесте. Међутим, дилему је отклонио представник владе Србије (Дневник РТС, 4. 12. 2012) обраћањем Уставном суду Србије у коме га моли да врати Косово и Метохију пре него што буде донео одлуку о спорним уредбама на предлог Демократске странке Србије! Овако усмено обраћање највишој судској инстанци са тако високог положаја је непримерено, с обзиром на то да Закон о Уставном суду Србије предвиђа поступак обраћања физичких и правних лица УСС-у. Уставни суд је покренуо поступак за оцену уставности оспорене четири уредбе, међу којима је и она која се односи на Споразум о интегрисаном управљању границом (ИБМ). Оно што забрињава је то да Влада Србије није дала одговор у вези са овом Уредбом у року који јој је одредио УСС! На предлог надлежног министарства ова судска инстанца нашла је начин да застане са поступком. Вероватно да јој се у формално-правном смислу не може приговорити, али је проблематично са аспекта чиме се она руководила.

Закон о „суштинској аутономији“ тешко је повезати са оспореним уредбама владе с обзиром да је она предвиђена Резолуцијом 1244 СБ УН и требало је да буде полазни основ у дијалогу централне и покрајинске власти под окриљем УН о враћању КиМ у уставно-правни оквир Србије. Стога је нејасно кога би тај закон, усвојен без учешћа представника покрајинских иституција обавезивао? То показује какав је однос извршне власти према највишој судској инстанци и обратно.

Садашња гарнитура на власти направила је коперникански обрт у политици према Косову и Метохији што је изазвало чуђење не само домаће, већ и међународне јавности. У коментару британског недељника The Economist, како преноси „Политика“ (20. 12. 2012), пише „нови српски лидери понашају се другачије него што су сви очекивали када су дошли на власт“. Не само што није прекинут континуитет са политиком претходне власти, него је погажено обећање да ће поништити све договоре који су штетни за Србију.

Нова власт је испољила невероватну брзину и лакоћу у уобличавању свега што је претходна власт парафирала са образложењем да све што је парафирано представља међународни уговор, па се отишло тако далеко са тврдњом да и усмени договор представља међународни уговор! Овакво тумачење мора да је збунило ширу јавност, а познаваоце међународног јавног права да и не говоримо. Прво, међународни уговори регулишу односе између суверених држава. Значи ли то да је КиМ суверена држава? Друго, било какав парафирани папир не представља међународни уговор и када се ради о сувереним државама.

Проблем ове земље је у томе што у погледу стратешког опредељења у вези са КиМ нема суштинских разлика између садашње и претходне власти. Разлика је једино у погледу брзине остваривања замисли Вашингтона и Брисела. Запад верује да је сада најповољнији тренутак да се стави тачка на причу о „Косову“ с обзиром на однос снага у Народној скупштини, а он је такав да немамо ниједну јаку опозициону странку, јер ДС то очито није. Она здушно подржава примену свега што је, као странка у претходној власти, договорила у вези са КиМ. На тај начин њени главни актери унапред су ослобођени од утврђивања евентуелне одговорности. ДСС по својој снази то није.

Врло неубедљиво звучи изјава једонг званичника да, уколико застанемо на путу ка ЕУ, нећемо имати за исплату пензија, да он неће дозволити да „наша деца живе у сиромаштву“. Произилази као да све што долази из ЕУ је у нашем интересу, а да ЕУ нема инереса! Јавност је први пут обавештена да ЕУ попуњава буџет Србије! Шта је са једном милијардом долара кредита добијеног од Руске Федерације под повољним условима и најављеним зајмом Светске банке (део за попуну буџета, а део за инфраструктуру )? Запљуснути смо низом доста узнемиравајућих изјава попут оне да Србију „очекују болна дешавања поводом Косова“. Метохија ретко или никако не фигурира у речнику наших званичника. Можда из бојазни да би то могло да иритира косметске Албанце и да одустану од преговора, што би остатку Србије угрозило добијање термина за почетак преговора. Зар сада када „никада нисмо били ближи ЕУ“? А онда се појави теза о „отетом Косову“. Није јасан ни смисао питања да ли ће нам бити враћено „отето Косово“ ако одустанемо од пута ка ЕУ и експлицитан одговор да неће. Овде се ради о чистој замени теза. Нити је Косово и Метохија отето па се не може говорити о враћању, а окупирано јесте. Верујем да ће КиМ бити ослобођено у измењеним међународним околностима. Па зар нису били окупирани од стране Османског царства? Па верујем да ни САД неће моћи тако дуго да држе под окупацијом јужну српску покрајину. Нажалост, теза да Србију очекују болне одлуке нашла је места и у прочитаном излагању министра иностраних послова Србије у УН.

Логично би било да шира јавност буде обавештена шта се подразумева под „болним одлукама“. Додуше појединци из актуелне власти стидљиво истичу да је одлука о интегрисаном управљању границом „болна за Србију“. Како разумети да је платформа за КиМ обећана, а да су договори постигнути и без њеног усвајања. Међутим, након договора о интегрисаном управљању границом, питање је колико платформа има смисла, јер су Албанци остварили оно што су желели. Можда се управо ради о раније најављеном „историјском компромису“ од стране председника владе Србије и то за време мандата ове владе?! Јер, интегрисано управљање границом и царина представљају атрибуте суверених држава.

Србија је у прошлости имала много донатора, али КиМ имају непроцењив значај за ову државу и народ да би могли бити поклоњени од било ког званичника Србије. Велики је улог грађана ове земље у све оно што данас баштине КиМ. Стога јужна покрајина Србије не треба да буде предмет трговине као да се налазимо на (Баш-)чаршији: ми вама дали Југ, ви нама Север, ми вам дамо столицу у УН! Када се томе дода оно што се могло чути ових дана да Србија не може да влада Приштином, а ни Приштина градовима са српском већином на Косову! Да ли то значи да ћемо ускоро чути да Србија не може да влада Новим Пазаром, али ни Нови Пазар градовима са српском већином у Рашкој, затим да Србија не може да влада Новим Садом, али ни Нови Сад градовима у Војводини где Срби чине већину? То заиста звучи невероватно да човек не може да се не запита куда све то води. То са државотворним приступом нема ништа заједничко.

У последњих девет година сам јавно истицао да је проблему устројства државе приступано неадекватно. Суштина је у томе што су представници централне власти, и пре, а поготово после октобарске револуције, проблем устројства државе решавали тако што су са високог нивоа поручивали нижим инстанцама власти (покрајине,градови, општине) шта су спремни да им дају а шта не. Таква наопака логика угрожава не само постојање државе него и њено унутрашње биће. Наиме, и са Албанцима, Мађарима, Ромима, и другим етничким заједницама је требало разговарати на тему какво нам је државно устројство потребно и модалитете учешћа у власти на начин да се ниједна етничка заједница не осећа да њоме неко влада и да њена људска права, политичке и економске слободе зависе од воље већинског народа. Да је централна власт пошла од „суштинске аутономије“, онда не би дошла у ситуацију да у платформи говоримо о аутономији севера у оквиру Аутономне покрајине што је својеврсни апсурд. У скупштинској дебати посланик Бојан Костреш погодио је суштину проблема од кога је бежала и претходна власт. А то практично значи: господо, да ли сте спремни да делите власт, да ли сте спремни на то да у скупштини буде 50 Албанаца или да председник владе или скупштине буде Албанац и да Скупштина буде шаролика у погледу етничке заступљености? Нема шта ви да дајете некоме, да му удељујете. Ако су КиМ део Србије, а јесу, онда су и сви етнички Албанци наши грађани и држављани. Зашто под покровитељством госпође Ештон нису отпочели преговори о повратку протераних са КиМ и о реадмисији илегално досељених Албанаца из Албаније. То су питања од прворазредног значаја.

Понашање западне алијансе према Србији личи на игру мачке и миша. То се јасно види у вези са тумачењем услова, које Србија треба да испуни да би постала пуноправни члан ЕУ. Наши званичници кажу да не очекују да ће ЕУ постављати нове услове, па да неће постављати додатне услове, ни услове које нису постављали другим земљама и сл. А из ЕУ стално поручују да Србија врло добро зна које услове треба да испуни на путу ка ЕУ, па да су то Копенхагенски критеријуми, затим да су то критеријуми које је поставио Савет Европе, па да је то „нормализација односа са суседима“. Пошто то нашим званичницима није јасно, онда из ЕУ поручују да они под тим имају у виду „нормализацију односа са Косовом“, а поједини ЕУ званичници се дрзну па кажу да се под нормализацијом подразумева признавање независности Косова, ако не раније оно свакако пре уласка у ЕУ. Међутим, наши званичници опет не разумеју појам „нормализације односа са Косовом“, а онда им европски комесари и емисари протумаче па кажу да то значи да Србија, односно остатак Србије, не прави сметње на путу учлањења „Косова“ у све регионалне (већ је коначно-брисана звездица, фуснота, пахуљица, прим М.С.) и друге међународне организације, укључујући и Уједињене на ције. Међутим, нашима наведено тумачење опет није јасно па питају: кажите нам шта још треба да испунимо да бисте нас примили? И тако у недоглед. Проблем ове земље огледа се у чињеници да је после извојеване октобарске револуције код нас 2000. године депрофесионализован државни апарат, да је створена партијска држава пар екселанс где су на важне државне функције долазили људи практично са улице, а у јавности се профилисали као партијски апаратчики. А кад имамо такав след догађаја онда то угрожава функционисање државе.

Посебну пажњу заслужује аспект односа Србије са ЕУ, чији званичници се служе разним триковима. У последњих десетак година било их је много. Један од њих је, поред ИБМ, да и остатак Србије и КиМ постану чланице ЕУ и УН. Треба се запитати како је то могуће с обзиром на уверавање званичника ЕУ (и САД) „да нико не очекује од Србије да призна независност Косова“. А у медијима се систематски оркестрира пропаганда да овај народ не може да преживи без ЕУ. Поставља се питање зашто наши званичници нису понудили уверљиве аргументе у прилог сврсисходности чланства Србије у овој асоцијацији. То што се стално понавља да 56% извоза отпада на ЕУ има и своју слабу страну, јер овај проценат показује висок степен зависности Србије. Губи се из вида величина Србије и конкурентност њене привреде. Закљичивањем Споразума о стабилизацији и придруживању, Србија се лишила могућности да примењује инструменте заштите у појединим секторима привреде, посебно у пољопривреди, а да није у могућности да овој грани даје значајније подстицаје што чине развијене земље ЕУ. Поред тога, свесно се пренебрегава чињеница да у структури нашег извоза доминирају производи нижег степена прераде.

Овакав некритички однос према ЕУ води земљу у дужничко ропство. Ако и актуелна власт, која својим односом према ЕУ наставља где је претходна стала, заиста сматра да пут ка ЕУ „нема алтернативе“ онда дугује јавности одговор на питање како је спољни дуг земаља централне и источне Европе достигао астрономско висок ниво. У поређењу са 1993. спољни дуг ових земаља у 2012. години повећан је код Пољске са 45 на 320 милијарди долара, следствено даље код Мађарске са 24 на 185, Румуније са 4 на 136, Чешке са 9 на 102, Словачке са 3 на 73, Словеније са 4 на 61, Бугарске са 0,1 на 25 (извор: Светска банка и Рикардо Лого – Дуг привреда у транзицији). Када се има у виду енормно висок спољни дуг и других земаља-чланица ЕУ у 2011. години попут Италије (2.684 млрд. $), Шпаније (2.570), Ирске (2.357), Грчке (583), Португала (548) итд., да све оне нису биле под суровим економским санкцијама и нису биле бомбардоване, и да се Србија после прошлогодишњих избора определила за енормно задуживање у иностранству за пројекте чија економска исплативост није доказана (београдски метро, енергетика, канал Морава – Вардар – Солун и др.), онда је више него јасно да нас товоди у грчки или аргентински сценарио.

Данас постоји јединствен у свету Музеј спољног дуга у оквиру комплекса зграда Државног универзитета у Буенос Ајресу. Ко зна, можда ће једног дана бити отворен један овакав музеј и у оквиру Београдског универзитета са ликовима твораца спољног дуга Србије после октобарске револуције.

 

Милисав Станковић

НСПМ

Србија данас

Три специјалне службе пратиле Дачићевог шефа кабинета

ТУЖИЛАШТВО за организовани криминал у среду ће доставити полицији захтев за прикупљање обавештења од некадашњег шефа кабинета министра унутрашњих послова Србије Бранка Лазаревића, о његовим контактима са нарко-кланом Дарка Шарића. Тиме ће и званично отпочети преткривични поступак против некадашњег сарадника министра Ивице Дачића.

Тужилаштву, како сазнајемо, стоје на располагању подаци које је добило од полиције, Безбедносно-информативне агенције и америчке Службе за борбу против наркотика (ДЕА). У ком правцу ће кренути преткривични поступак против Лазаревића, зависиће од тога како ће тужилац Миљко Радисављевић да образложи поменути захтев.

– У захтеву обично треба да се наведу мере и радње које треба да се покрену против одређене особе – каже наш извор близак Тужилаштву. – Ипак, није сада једноставно неке ствари урадити, посебно када се има у виду да сте имали податке са три стране, а да ништа до сада нисте предузели.

Поред Бранка Лазаревића, очекује се да се покрене преткривични поступак и против још најмање пет високих руководилаца МУП Србије који су имали контакте са Родољубом Радуловићем, званим Миша Америка и Миша Банана.

Поред докумената домаћих и страних обавештајних служби, Лазаревићев положај додатно компликује и сведочење Милета Јерковића о Шарићевом прању новца кроз куповину земљишта, као и покретне и непокретне имовине. Овај војвођански бизнисмен описао је и како је текла комуникација између сада оптуженог Радована Штрпца (у процесу за прање пара) и самог Лазаревића.

У једном моменту, када су они „проваљени“, наводно, према речима овог сведока, размену информација и података на себе су преузеле њихове супруге. Ипак, у том сведочењу Јерковић говори и о томе како је Шарић осим података из полиције, имао информације и из Тужилаштва. Тако је са две стране знао да га прислушкују.

У МУП-у Србије, како сазнајемо, преткривичним поступком против Лазаревића требало би да се обухвати и начин на који је тадашњи шеф кабинета министра унутрашњих послова Ивице Дачића добијао информације о току истраге. Сумња се да су му одређени руководиоци у полицији достављали податке о планираним акцијама, како би се спречило прикупљање доказа.

ДОНАЦИЈЕ ПРЕМА незваничним сазнањима, постоје индиције да је Родољуб Радуловић, по налогу Дарка Шарића, МУП-у Србије, тачније одређеној управи, дао новац за опремање. Колико има истине у овоме, одговор ће дати наредни дани када отпочне истрага.

– Зна се тачно ко је располагао плановима акција у одређено време – наводи наш извор из МУП-а Србије. 

– Ови руководиоци су свесно ишли на онемогућавање прикупљања доказа и сви ће они због тога бити санкционисани. Тако су, рецимо, појединци директно обавештавали Лазаревића када се „обрађује“ Штрбац, а он би му потом одмах то дојављивао.

Сумња се, такође, да су одређени руководиоци у полицијским станицама, али и службама у МУП-у, постављани по директном налогу Шарића, односно Родољуба Радуловића. Велики скандал је избио када је на место заменика начелника Управе криминалистичке полиције требало да дође „кадар“ Бранка Лазаревића. Како је била реч о особи која је одраније позната међу оперативцима по „сарадњи са криминалцима“, они су се побунили, па је то постављење стопирано.

Руководиоци МУП-а, о чијим контактима са Родољубом Радуловићем постоје и службени подаци, и даље су на високим позицијама у полицији, али и у самом Министарству. Очекује се да преткривични поступак Тужилаштва за организовани криминал у једном тренутку обухвати и њих.

 

Новости