Црна Гора – пуном паром у НАТО?

Ана ФИЛИМОНОВА | 05.02.2013

На 49-ој конференцији о безбедности у Минхену (01-03 фебруара 2013. године), у којој је узело учешће око 400 делатника, укључујући и шефове држава и влада, више од 50 министара иностраних послова и одбране, представнике пословних и научних кругова (међу учесницима сусрета били су – Џозеф Бајден, Генерални секретар НАТО Андерс Фог Расмунсен, Председник ЕК Жозе Мануел Барозо и други), црногорску делегацију предводио је премијер Мило Ђукановић. Учесници конференције дотакли су се широког спектра међународних питања – будуће евроатланске безбедности, питања о енергетској безбедности, околности на југо-истоку Европе, финансијске кризе у еврозони, улоге ЕУ у савременом свету итд.[1]

На конференцији за штампу, црногорски премијер је истакао резултате које је земља постигла у реформама ка евро-атланским интеграцијама. Притом у првом реду, интеграцијама у северно-атланску алијансу, а потом у ЕУ, пошто се Црна Гора нада пријему у НАТО у 2014. години, како је у децембру 2012. године изјаво предсеник црногорског парламента Ранко Кривокапић.[2] Ђукановић је изразио уверење да се стварају претпоставке “за изградњу нове, савременије, функционалније европске архитектуре, која ће свима, па и новим чланицама, од којих је Црна Гора међу најизгледнијима, отворити претпоставке за обезбеђење пуног квалитета живота за сваког нашег грађанина”.[3]

Обратите пажњу: у својству оправдања неопходности уласка Црне Горе у НАТО/ЕУ, примењује се груба замена теза. Манир који по духу неодољиво подсећа на познате постулате Рајх-министра народне просвете и пропаганде нацистичке Немачке Паула Џозефа Гебелса (1933-1945): “Енглези су у читавом свету познати по одсуству савести у политици. Они су прави уметници у прикривању својих злочина иза фасаде пристојности. Они су тако радили вековима, тако да је то постало део њихове природе и они више не примећују ту своју црту. Они наступају тако благопријатно и тако апсолутно озбиљно, да и сами себе уверавају да они служе као пример политичке невиности. Они у свом лицемерју не препознају себе… Они не само да се понашају као модел чистоте и невиности – већ они сами у то верују. То је смешно и опасно”; “за масе је истинита информација она која је најпознатија. Обични људи су обично много примитивнији него што ми замишљамо. Због тога пропаганда увек мора бити проста и да се бесконачно понавља. На крају, најупечатљивије резултате по питању утицаја на јавно мњење достижу само они који су способни да проблем сведу до наједноставнијих речи и фраза и који имају храбрости да их стално понављају у тој упрошћеној форми, упркос противљењу високоумних интелектуалаца”.[4]

Стварни циљеви Североатланске алијансе у овом тренутку, прецизно је дефинисао политички аналитичар из Пакистана М. Абул Фазл. Алијанса је била створена – говори нам А. Фазл – тобоже ради супротстављања совјетској војној моћи. Међутим, нестанак те моћи, па чак и распад совјетске државе, није инспирасао Запад да на дневни ред стави распуштање НАТО – већ је алијанса преживела и проширила се на цео свет. Данас је њен задатак гарантовање безбедног приступа природним богатствима и резервама сировина у земљама Трећег света од стране развијених земаља, као и очување односа неравноправне размене између два света – или просто речено, Нато је задужен да непрекидно држи Трећи свет у економском ропству.[5]

Добитник Нобелове награде А. И. Солжењицин о “миротворачкој улози” НАТО и САД говорио је да “уколико би заштита угњетених колико-толико озбиљно њих онеспокојавала, тада им не би требало 40 година да заштите Тибет од пљачке народа, религије, најосетљивије древне културе… Да они имају добра осећања, не би им требало 40-50 година да заштите Курде – разбацане по разним земљама, уништаване, несрећне… Најстрашније од свега што се данас догађа … јесте то што је НАТО прешао на нову етапу … САД и НАТО су одбациле УН, систем колективне безбедности, признање суверености држава. Они су започели нову епоху – ко је јачи, тај дави. То је страшно!”[6]

На самиту НАТО у Чикагу (мај 2012) Хилари Клинтон је говорила о успешности политике отворених врата НАТО, која се огледа у “стварању активних и оданих савезника, што је помогло да се успостави стабилност и узајамно деловање у Централној и Источној Европи … у складу са нашим интересима … ми не смемо заборавити наш крајњи циљ: још јачи, још чвршћи, још ефикаснији НАТО”.[7]

У оквирима проширења и учвршћења позиција НАТО на простору југо-источне Европе, Црна Гора са 625. 000 становника, бројним саставом армије од 2. 200 људи и годишњим војним расходима од 46,5 милиона долара, рачуна да постане пуноправни члан алијансе. У својству потврде своје привржености циљевима и интересима САД, Црна Гора је одмах после изјаве Хилари Клинтон, у јуну 2012. године, изразила спремност да стави на располагање НАТО-у хеликоптерску базу за обуку у Голубовцима (аеродром код Подгорице). Министар иностраних послова Милан Роћен је подвукао да је овај предлог у складу са новом концепцијом “паметне одбране” северноатланског савеза. Концепција предвиђа уједињење ресурса земаља-чланица и/или фокусирање на одређене аспекте заједничке одбране.[8] САД већ активно помаже трансформацију армије Црне Горе у складу са НАТО стандардима, сваке године издвајајући за реформу армије, укључујући продају технике и наоружања, 3,5 милијарде долара.[9]

Председник Атланског савеза Црне Горе Саво Кентера, започео је 8. јануара 2013. године пропагандну офанзиву у правцу НАТО интеграција и појачане антируске реторике. Између осталог, он је изјавио да “Русија предузима све како би створила препреке за улазак Црне Горе у НАТО… Актуелни Министар одбране Сергеј Шојгу упозорио је да Црна Гора не би требало да се придружи НАТО-у, а уколико се то деси, Русија и Црна Гора више неће бити у пријатељским односима”. “Шојгу и њему слични – наставља Кентера – треба да знају да Црна Гора није руска губернија и они овде немају никакву контролу над слободномислећим људима и интелектуалцима…”; “до овог тренутка Русија је свој интерес углавном пројављивала у сферама инвестиција и ми знамо како су се оне завршиле…, сада треба очекивати пројаву активности на политичком плану, на које се мора одговорити одговарајућим мерама”.

Из овога следи да Русија у скорије време може очекивати оштро јачање непријатељске реторике. Црна Гора добија “блатну боју”,[10] у црногорским медијима протурају се тезе о “мрачњачком режиму у коме се не поштују елементарна људска права грађана”. Кад је тако, хајде да кажемо нешто о елементарним људским правима. На том истом иступању, одговарајући на питање новинара о томе како треба прихватити одлуку о приступу у алијансу – на референдуму или у Парламенту, Кентера је указао да сличну одлуку мора да донесе Парламент са двотрећинском већином гласова. Зашто: “партије које се залажу за улазак у НАТО, морају предлог за чланство подржати у Парламенту. Ако то они не учине, онда то значи да они немају одговорност за своје поступке и у суштини пребацују лоптицу на грађане, што је лукаво и крајње некоректно… посланици су од народа изабрани и имају легитимно право да у име грађана доносе одлуке”. То значи, схема “створени потребни формат Парламента – дужан је да доноси потребне одлуке”, помаже да се заобиђе наизглед непремостива препрека – огромна већина грађана Црне Горе противи се уласку у НАТО (по званичним подацима, само око 30% грађана залаже се за приступање алијанси). “Кентерова схема” највероватније ће послужити као политички модел за читав регион како би се супротставило противљењу грађана да се њихове земље претворе у НАТО протекторате. Кентера на крају сумира: “Доста је претварања да смо ми Исток на Западу и Запад на Истоку. Свакоме треба да буде јасно следеће – Црна Гора припада Западу и демократским вредностима које те земље деле”.

Међутим, иза овог пропагандног “увијања”, скривају се веома конкретни војно-стратешки задаци. Тако Кентера указује, да је неопходан војно-стратешки услов за ступање у НАТО – стварање нове војне обавештајне службе, што представља “веома сложен и комплексан задатак”.[11]

Приоритетну област представља коришћење ваздушног пространства земаља кандидата за чланство у НАТО – органи услуге ваздушног саобраћаја (контрола управљања летовима), органи ПВО, системи осматрања, јављања и обавештавања итд.Дакле, део процеса интеграција у НАТО, у складу са Акционим планом који је индивидуалан за сваку земљу-кандидата, јесте довођење аеродрома у потпуни склад са НАТО стандардима. Активну помоћ у примени овог задатка, САД је почела да пружа земљама-кандидатима још 1992. године. Формиран је јединствен заједнички систем “ваздушне независности, раног упозоравања, путева ваздушног саобраћаја и контролног центра управљања”. А 1993. године почела је реализација “регионалне иницијативе за ваздушни простор” (Regional Airspace Initiative), у вези “стварања регионалног управљања цивилно-војним пространством” и “ширења оперативних могућности”. Програм је после неколико година, реализован на скоро свим пост-комунистичким просторима Централне Европе: он је 1998. године обухватао 13 земаља: Пољска, Чешка, Мађарска, Словачка, Аустрија, Словенија, Румунија, Бугарска, Албанија, Македонија, Литванија, Летонија, Естонија. Програм је, између осталог, подразумевао укључивање осматрачког система САД (радари FPS-117 – покретни трокоординантни радарски систем предвиђен за откривање и праћење балистичких и аеродинамичких циљева различитих класа). Као последица тога, чак и приликом учешћа на Акционом плану, обезбеђује се могућност брзог распоређивања војно-ваздушних снага и интероперативног корпуса копнених снага алијансе за употребу “свих могућих ресурса”, што омогућава тим земљама да дају свој реални допринос НАТО операцијама. На тај начин, огроман значај има могућност приступа Ваздухопловним снагама од стране НАТО-а у ваздушно пространство и инфраструктуру земаља-учесница Акционог плана.[12]

У земљама Централне и Источне Европе после распада биполарног система, НАТО је служио као инструмент њихове геополитичке преорјентације у западно-центристичком усмерењу. Ширење НАТО и његова трансформација у једину глобалну војну силу, предвиђа на практичном нивоу војно-стратешко коришћење свих оперативних могућности и ресурса, а на идеолошком – софистицирано прекомпоновање политичког пејзажа земље. Тако се обезбеђује одлучујућа предност војних снага НАТО-а у Европи. За Црну Гору, атланска преорјентација несумњиво са собом носи колосални цивилизацијски губитак – губитак суверенитета и самосталности, неутрализацију свих друштвених, политичких и социокултуролошких фактора који се противе експанзији НАТО, као и примитивизам целокупног друштвено-политичког пространства. Владајућа групација у Црној Гори направила је избор за себе – преферирала је прелазак у зону политичког утицаја и војно-економске контроле САД, постајући позадинска НАТО база. И агресивна пронатовска политика у том правцу, већ улази у озбиљну противуречност са националним интересима Русије.



[1]
 http://www.vesti.ru/doc.html?id=1020250&cid=5

[2] http://www.rtvatlas.tv/vijesti/drustvo/729-krivokapi%C4%87-crna-gora-u-nato-2014-godine.html

[3] http://www.gov.me/vijesti/119274/Minhen-Izjava-predsjednika-Vlade-Mila-dukanovica.html

[4] http://psyfactor.org/propaganda1.htm

[5] Фазл Абул М.Роль НАТО после холодной войны// http://www.warandpeace.ru/ru/analysis/view/59844/

[8] http://www.vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/231848/Rocen-potvrdio-ponudu-NATO-savezu

[9] http://www.stripes.com/news/tiny-montenegro-on-track-to-join-nato-1.179999

[10] Алузија на протесте либералне прозападне антипутиновске руске опозиције на “Блатном тргу” у Москви – примедба преводиоца.

[11] http://www.atacg.org/news.php?id=411

[12] http://www.dtic.mil/cgi-bin/GetTRDoc?AD=ADA391769

 

Фонд Стратешке Културе

Сви неуспешни политички пројекти (3): Пројекат рупа за рефлекторе

Зрењанин као водећи центар прехрамбене индустрије у источној Европи, град спортова, град с модерном обилазницом и аеродромом… Ово су идеје и пројекти који никада нису заживели. Највећи град у Банату, са око 100.000 душа, средином осамдесетих година 20. века замишљен је као један велики пројекат који је требало да се разграна на плећима Комбината „Серво Михаљ“. Све се почетком деведесетих распршило као мехур од сапунице и нестало у транзицији.

Политиколог Душан Радаковић каже да је Зрењанин некада имао будућност.
– Комбинат је 1961. извео прво заједничко југословенско улагање са западним партнером кад је изградио фабрику лекова Југоремедија са немачким Хехстом. Чикашка „Хелен Кертис“ прву лиценцу у Европи дала је зрењанинском Луксолу. Велики млинови Париза правили су у Житопродукту специјалне смесе, зрењанински пекари први су понудили домаћем тржишту замрзнуте производе – набраја Радаковић.

Немачки пројекат

Стручњаци уверавају да је локација аеродрома Ечка међу најбољима у држави, а и шире. Стари аеродром је изградила 1942. немачка окупаторска војска. У то време био је убедљиво највећи у свету. Стручњаци веле да су највеће авионске писте у свету широке 45 метара. Стара бетонска, која се и даље налази у Ечки, пет метара је шира, а дуга је око 1.800 метара, што је идеално за узлетање и слетање летелица.

 

– Само Комбинат је свом саставу имао 42 фабрике, запошљавао 24.000 радника и располагао са 240.000 хектара земље, а онда су републичке и савезне власти укинуле интерну банку ‘Серво Михаља’ и преузеле његове комерцијалне послове. Распаду Југославије је претходио распад свих комбината. Тако се распршио највећи пројекат да Зрењанин и његов комбинат постану водећи на европској привредној сцени.

Атракција: Мост на сувом

Атракција: Мост на сувом

Бегејска петља позамашан је грађевински подухват из осамдесетих година, у многим анкетама проглашен је за зрењанински промашај 20. века! Тадашња градска власт је због честог изливања Бегеја рукавац реке око насеља Мала Америка затрпала на неколико места. Тако су настала три вештачка језера, два су некако и уређена, а заборављено је средње, које је замишљено као атрактивно купалиште.

Пројекат „зрењанинске Копакабане“ громогласно је најављен поново 2008. уз паролу да ће бити спроведен у року од три године, а језеро два ће постати велелепни туристичко-забавни центар… Данас је ово језеро ругло у центру града и потенцијални извор заразе.

Зрењанин је требало да изнесе и ореол града спортова са велелепним спортско-пословним комплексом у Карађорђевом парку, са стадионом Пролетера, који је 1996. године требало да добије рефлекторе.

Тадашњи председник Фудбалског савеза Миљан Миљанић је чак положио камен-темељац будућим рефлекторима који никада нису засијали. Остале су ископане рупе, данас пуне смећа, а клуб Пролетер угасио се 2005. године. Многи Зрењанинци тада су плакали.
У јесен 2004. године као гром из ведра неба одјекнула је вест да је у градском водоводу вода затрована арсеном и да је забрањена употреба воде за пиће из чесме.

Та забрана на снази је до дана данашњег, а грађани купују воду. Као једино решење годинама се спомиње изградња фабрике воде, која је још у магли. Амбициозно замишљен пројекат у вредности око 30 милиона евра, наравно, на терет грађана, добро је служио политичарима у разним кампањама, али ништа се конкретно није десило. Недавно, градска власт громогласно је објавила вест да је уговор коначно потписан, и то са аустријско-немачком фирмом БТЕ, али нико више ништа не верује док не види фабрику.
Професори Саобраћајног факултета у Београду веома озбиљно и студиозно израдили су скицу пројекта будућег аеродрома Ечка, у непосредној близини Зрењанина, али прошло је осам година и није се догодило ништа. Све се завршило само на јавној презентацији студије, која је, баш као и банатска Копакабана, остала негде дубоко у обрисима густе магле војвођанске равнице.

 

Сутра: Сви неуспешни политички пројекти (4): Болницу зидају четврт века

 

Вести

Америку у опадању, Европа у кризи

КОНФЕРЕНЦИЈА о безбедности у Минхену била је својеврсни глобални спољнополитичко – одбрамбени тест. Иако ни овог пута није изостала реторика о потреби јачања трансатлантске сарадње, реалност је открила нову расподелу моћи – Америку у опадању, Европу још неспособну да се избори са сопственим недаћама, Кину у борби за свој одрживи раст, Русију стратешки оријентисану на моћ енергената и, сходно стању водећих сила, помало дезоријентисане међународне институције.

Деценију и по откако је америчка државна секретарка Медлин Олбрајт назвала САД“незаменљивом нацијом”, појављивање америчког потпредседника Џозефа Бајдена у Минхену открило је нову реалност водеће светске силе, коју је непосредно пред конференцију потврдио и избор новог шефа Пентагона Чака Хејгела. Речју, новоизабрани спољнополитичко – одбрамбени тим Барака Обаме јасно говори о новој улози Америке. Визија лидера САД у другом мандату, како се видело у Минхену, где су главна тема била глобална кризна жаришта, наговештава“вођство из позадине”.

Било да је реч о Либији, или још очигледније, Малију, Америка се више не жури да буде предводник“коалиције вољних”, како је то формулисао Обамин претходник Џорџ Буш. Дубоко партијски подељена и економски уздрмана Америка, којој су потребни хитни резови, укључујући и оне за одбрану, окреће се све више себи, пледирајући за нову“поделу улога” у свету.

Европа, такође опхрвана кризом, која се пренела и на дипломатско јединство Старог континента, тешко да је спремна да понесе бреме већих издвајања за одбрану. Од завршетка Хладног рата европске земље за ове намене издвајају у просеку око 15 процената мање новца. Друга економска сила света, Кина, издваја све више за одбрану, али још није достигла САД. Остали још више каскају. Истовремено, како примећује немачки недељник“Шпигл”, УН и НАТО, као и ЕУ, пате од кризе идентитета, несигурни шта да раде. Шта очекује свет за који политиколог Јан Бремер у својој књизи“Свака нација за себе” сматра да је“у вакууму”?

– Пре него у напредак, вероватније је да ће свет да крене уназад. Европа више није у ситуацији за одлучно вођство, а САД више нису вољне за то – закључује немачки лист.

ВАШИНГТОН – ТЕХЕРАН ДИРЕКТНО?

НАЈАВА директног дијалога између САД и Ирана о спорном нуклеарном програму Техерана сматра се знаком да америчка администрација мења приступ према земљи са којом нема дипломатске односе од 1979. Године. Бајден је рекао да ће то бити могуће чим се“иранско рукодовство уозбиљи”. Напредак у односима САД – Иран би могао да помогне смањењу напетости у региону у време када се Американци спремају да повуку трупе из суседног Авганистана. Процењује се, ипак, да су изгледи за директне разговоре мали пре јуна, када се одржавају председнички избори у Ирану.

 

Новости

Нарко картел контролише врх српске полиције и државе

Према ономе што „Новости“ сазнају, један од вођа нарко – ганга Дарка Шарића, Родољуб Радуловић, звани Миша Америка, у МУП Србије имао је неколико својих људи. Није, међутим, успео да оствари главни циљ – да свог човека прогура у Управу криминалистичке полиције. По налогу Дарка Шарића, тамо је требало да за заменика начелника убаци њихов кадар. До тога, како смо сазнали, није дошло јер су се побунили оперативци.

Против Родољуба Радуловића, који је постао најновији актер афере која тресе Србију, ускоро се очекује проширење истраге везано за прање пара зарађеног од трговине кокаином нарко – клана Дарка Шарића, али и за њихове полицијске и политичке везе. И даље су у фокусу његови контакти са политичарима, јер је он био веза између Пљеваљског нарко – боса и појединаца из врха власти и полиције у Србији.

У најновијем проширењу истраге, он је осумњичен да је опрао још два милиона евра. То је урадио тако што је донео кеш у Хипо банку у експозитуру у Београду и ставио на свој рачун. Да би преварио Управу за спречавање прања новца, он је као доказ о пореклу приложио фалсификоване уговоре о продаји некретнина.

Камере банке су снимиле да је Радуловић улазио у ову установу на улаз за специјалне клијенте, као и да је новац донео у коферу. Према најновијим сазнањима до којих је дошла истрага о прању пара, зарађеног трговином кокаина, Радуловић је укључио и свог сина.

Тек ће нова истрага и евентуална оптужница против двојице челних људи највећег нарко – картела на овим просторима показати како су Дарко Шарић и Родољуб Радуловић заиста стварали своја пословна царства и ко им је све у томе помагао. Тужилаштво за организовани криминал је најавило проширење постојећих и покретање нових истрага у „случају Шарић“ након обелодањивања постојања транскрипата разговора и контаката Шарића и Радуловића са високим функционерима МУП.

На вези са одбеглим вођама нарко – ганга, осим Ивице Дачића и Бранка Лазаревића, било је најмање још пет високо рангираних припадника српске полиције, од којих су многи у међувремену напредовали у служби. Та чињеница је последњих дана пала у други план, иако је тужилац баш на основу тих контаката најављивао нову истрагу, односно покретање предистражних радњи. Тог захтева, према полицији још нема. Али, судећи по изјавама специјалног тужиоца Миљка Радисављевића, треба очекивати да ће истрагом бити обухваћени сви који се помињу да су на било који начин били у вези са вођама Шарићевог клана

ВЕЛИКИ ПОСЛОВИ

Которанин Родољуб Радуловић је своју пословну репутацију стицао и пре него што је ушао у „бизнис“ са Шарићем. Своје компаније имао је у Русији, Аустрији, Италији, Америци, Уједињеним Арапским Емиратима. Велике послове „радио“ је и у Грчкој и Шпанији. У Србији је почео са „бизнисом“ 2002, када се вратио из Америке, одакле је побегао због низа малверзација и судских процеса. Живео је мирно и своје пословно царство, уз помоћ Шарића, али и других, ширио је великом брзином. Све до покретања акције „Балкански ратник“ у лето 2011, када му се губи сваки траг.

О криминалним пословима Дарка Шарића, до сада је подигнуто 12 оптужница и, мање – више, познато је чиме се бавио, ко му је помагао и како је прљав новац од продаје кокаина прао кроз куповину предузећа у Србији. Против другог лидера ове криминалне организације, засада је подигнута само једна оптужница – за шверц 1, 8 тона кокаина.

Досадашњом истрагом утврђено је да је Радуловић, за којим је потерница расписана јуна 2011. Године, имао активну улогу у организацији кријумчарског канала пљеваљског нарко – боса од 2006. До октобра 2009. Године. Дошло се и до доказа да је опрао и у легалне финансијске токове Србије само у једном послу убацио најмање пет милиона евра.

Интересантно је да је Радуловић, кад би добио новац од Шарића, проналазио у Србији власнике компанија које су имале новац на пословним рачунима у иностранству, а требао им је готов новац у Србији. По проналаску заинтересованих власника компанија, Радуловић је договарао да они девизним дознакама пренесу новац на рачун његове швајцарске компаније „Манмаре холдинг“ уз лажно приказивање банци у Швајцарској основ плаћања, односно приказано је да је реч о одређеним услугама и продаји робе компаније „Манмаре холдинг“ српским фирмама.

Компанија „Интерпродукт АГ“ је априла 2009. Године на исти рачун уплатила 15. 000 евра. Радуловић ја затим новац изнова вратио у Србију, на рачун једне банке у Београду и то девизном дознаком од 3. 170. 000 долара. Том, наводном легалном уплатом, Радуловић је слободно располагао у корист Шарића, који је целом том „операцијом“ био прикривен као стварни власник новца.

 

Новости

 

Нови светски поредак и старо резоновање

Ретко коментаришем туђе текстове. Овога пута направићу изузетак. Повод за ово писаније је чланак професора Зорана Аврамовића, под називом Србија и двоглави албански метод [1]. На почетку рада аутор, вероватно понукан најновијим таласом варварског дивљања и уништавања српских споменика и гробаља на Космету, деловање шиптарског сепаратистичког покрета помало незграпно крсти као „двоглави метод“, те даје опис тог бескрупулозног понашања самозваних потомака Илира: оптужиш другу страну за најгора политичка дела а сам их практикујеш против делова демонизоване нације. Тој дефиницији се нема шта додати. Међутим, у чланку није поменуто ћутање Запада на шиптарска злодела. Помало изненађујући завршетак текста можда нуди „наративне“ разлоге за то изостављање. Наиме, професор у виду закључка предлаже српској страни следећи начин борбе против непријатеља:

Реч је о обраћању оним иностраним центрима моћи који су дубоко уплетени у српско-албанске односе и који су подржали Албанце на Косову и Метохији на отцепљење да кажу своју реч о двоглавом методу деловања албанског фактора у Србији и на Балкану. Некоме ће се учинити да је то утопија. Нипошто. Заштитници албанске ствари на Косову и Метохији су чувари идеје и праксе отвореног друштва и свих његових карактеристика.Како је могуће да подржавају говор и праксу затвореног друштва које примењују косовски Албанци и албански фактор? [Подвукао СД]

*****

Човек остаје запањен пред неразумевањем новог светског поретка које оваквим ставовима јавно исказује један универзитетски професор. Обратите пажњу, чланак је парадигматичан. Сведоци смо једног губитничког дискурса који у српском друштву нажалост није на маргини. Ако га усвојимо, ако макар из најбољих намера одлучимо да кренемо тим путем, после извесног времена ни позиције Дачићеве вазалне Владе неће нам бити далеке. О чему се ради?

У наведеном чланку се (не)свесно глорификује појам отвореног друштва, који је популарисао филозоф Карл Попер. Вреди најпре приметити да је Попер жрец савремене либералне демократије и једaн od гуруa оног људског смећа што се својевремено прогласило Другом Србијом, па у међувремену зажалило због тога, ослушкујући бројне пежоративне одјеке које је тај назив изазвао у српској јавности.

Отворено друштво представља идеал либерално-демократског поретка у коме је власт одговорна и толерантна, а политички механизми транспарентни и флексибилни. Држава не скрива информације од грађана и промовише људска права и слободе.

Тако то звучи у теорији. Пракса међутим показује да у основи поступања шиптарских покровитеља са Запада не стоји никаква брига о људским правима, демократији, или толеранцији. Понашање западних сила руковођено је изнад свега геополитичким интересимаИмперије и њених марионета. Управо зато се ћути на безбројне примере кршења људских права косметских Срба; зато се упорно заташкава дугогодишње варварско насиље Шиптара.

Империја је осмислила реторички систем у коме одређени појмови као што су људска права, демократија и толеранција губе своје оригинално значење и претварају се у пука пропагандна оруђа доминације Запада, уз помоћ њихове пете колоне у вазалним земљама. Разуме се, ни појам отвореног друштва није изузетак. Треба дакле засенити простоту бројним главоломним терминима, који се понављају до бесвести и тиме промовишу у појмове-светиње. Манипулишући њима, слама се морал нације, а земља-жртва држи у покорности: оптужбе на рачун кршења људских права, гушења слободе медија, или рђавог односа према мањинама увек су у функцији дезавуисања оних које Империја сматра својим непријатељима. Тешко да ћете их чути када је у питању нпр. Саудијска Арабија, важна савезница Америке позната по сталном дивљачком кршењу људских права и потпуном одсуству слободе.

Другим речима, баш брига западне елите за социјалну уређеност оних које доживљавају као балканске дивљаке. Штавише, њих не интересује ни судбина сопствених народа! Ту се дакле крије одговор на ауторово питање: како је могуће да водеће земље Запада „подржавају говор и праксу затвореног друштва које примењују косовски Албанци и албански фактор“. Што више Срба схвати ову једноставну истину, то боље.

Зато је неопходно да доминантни социјално-психолошки дискурс коначно и неповратно буде замењен геополитичким. У супротном, пливаћемо у водама којима вешто управљају непријатељи Србије и њихова пета колона. И насукаћемо се. Читава војска разних невладника је одавно ангажована и финансирана само за пропагирање „вредности“ западног света, чиме се заправо постепено подрива геополитички субјективитет Србије, а она своди на немоћни протекторат.

Аврамовић у чланку користи језик који вештом пропагандом намећу српски непријатељи и тиме чини корак у погрешном правцу. Да ли је могуће да учени аутор верује како моћни Запад ни дан-данас „није обавештен“ о нецивилизованом поступању Шиптара према косметским Србима? Да ли он заиста сматра да би „активнији“ пропагандни приступ Србије донео некакав преокрет у ставу водећих западних земаља према питању Космета? „Истина ће победити!?“ Мислили смо да су сличне заблуде неповратно отишле заједно са Слобом.

Шиптари су инструмент балканског субимперијализма Америке, чији дугорочни циљ у овом региону је да Србија, као потенцијални савезник Русије, буде што слабија. И то нема никакве везе ни с људским правима, ни с демократијом, ни с толеранцијом. Па ни с отвореним друштвом, свакако. Реч је о немилосрдном вектору геополитике. Зато је идеја о обраћању шиптарским заштитницима, а геополитичким непријатељима Србије, у очекивању њихове позитивне реакције – најобичнија утопија.

Упутнице:

[1]    http://www.nspm.rs/komentar-dana/srbija-i-dvoglavi-albanski-metod.html

 

Стефан Душан 

Црне рупе светске економије (Други део)

Валентин КАТАСОНОВ | 04.02.2013

Проблеми које ствара“офшоризација“ светске економије

Од 1970. до 2010.године, како је то процењено у извештају TJN, из економија у развоју (укупно 139 земаља) отишло је између 7,3 и 9,3 билиона долара (просечно, обрачунато на годишњем нивоу, око 200 милијарди $). Ако се узму у обзир камате и остале врсте прихода стварна величина тих капитала је већ много већа од 15 билиона  (по најконзервативнијој процени). Сиромашне земље су,  да тај новац није пренет у офшорове, до сада могле да исплате спољне дугове и да озбиљно убрзају свој развој. Ако би сеузео у обзир незарачунати капитал из офшорова свих земаља у развоју, које су традиционалним обрачунима крајем 2010.године имале укупан спољни дуг  од 4,1 билион $, произилази да је њихов дуг реда величине минус 11 билиона $, тј. у суштини те земље нису дужници, већ кредитори! Речено обичним језиком: када би новац остајао унутар њихових економија становништво небогатих земаља у развоју  (а то је 85% светског становништва) могло би да живи потпуно другачије него што живи.Али, како се констатује у извештају, извезене активе припадају малој групи  добростојећих људи, док дуговања државе падају на рамена свих грађана у земљи. Када би сакривени износ од 21 – 32 билиона $ доносио само скромни  приход од 3% камате и када би се такав приход опорезивао са 30%, пишу истраживачи, активе у офшоровима би већ прве године дале добит између 190 – 280 милијарди $. А то је отприлике два пута више од онога што економски развијене земље (чланице OECD –Организације за економску сарадњу и развој)  издвајају као материјалну помоћ  за развој земаља које су изван граница зоне у којој живи „златна милијарда“.

Новац од опорезивања, који није доспео у државну касу, је огроман, он је „довољан да се битно поправи финансијска ситуација многих земаља, посебно оних у развоју“, – подвлачи Џејмс Хенри. Истовремено, према речима овог руководиоца истраживања, у тој новости постоји и позитиван аспект: свет је открио „црну рупу“ у коју пропада новац,  проценио је димензије тог блага, сакривеног у офшоре.

Јачање „офшорског“ карактера светске економије ствара озбиљне економске и социјалне проблеме и, ако ништа друго, три главна међу њима можемо одмах да наведемо:

1.            Низак  ниво опорезивања у зонама офшора подрива фискалну базу земаља, чији резиденти користе услуге офшора. Према најконзервативнијим проценама буџети свих земаља у свету се сваке године лишавају користи од најмање три билиона $ који се крију у офшорима.

2.            Извођење анонимних операција представља претпоставку за прање нелегалне добити  и финансирање светског тероризма, преко  – офшора. Они доприносе порасту организованог економског криминала, посебно трансграничног.

3.            Као резултат слабог регулисања финансијских операција у офшорима,  повећава се ризик од неконтролисаних токова такозваног врућег новца, што дестабилизује финансијски систем.

Администрација Барака Обаме: „крсташки рат“ против офшора

Од пре неког времена (нулте године нашег века) у свету је почела борба против офшора, када су САД и европске земље одједном откриле да губе значајне своте новца од пореза. У САД, према званичним подацима, државна благајна се сваке године лишавала најмање 100 милијарди долара зато што су амерички порески обвезници користили шеме са офшорима. Изузетно много енергије за борбу са офшорима  је потрошила администрација Барака Обаме. Још пре него што се разбуктала финансијска криза  у САД је почела припрема закона „Спречавање злоупотреба преко пореских лука“[1];  Обама је наставио са покушајима да се нацрт закона прогура у Конгрес САД. У том закону су најбитнији следећи ставови: 1. Одређивање суровијих захтева за пореске обвезнике САД који користе јурисдикцију офшора; 2. Давање овлашћења Државној благајни САД да користи специјалне мере према страним јурисдикцијама и финансијским институцијама које спречавају убирање пореза; 3. Увођење опорезивања трустова у офшору који се користе ради  стицања непокретности, уметничких дела и накита за становнике САД  и признавање лица која стварно добијају активе од офшор-трустова за бенефицијаре; 4. Повећање казни за лица која користе пореска склоништа, на износ до 150% од прихода који се добија таквим поступцима.

Нагли пораст државног дуга и дефицита федералног буџета у САД  пошто се земља нашла у финансијској кризи принудили су америчке власти да изађу у јавност са гласним изјавама о својим плановима да „расчисте ситуацију“ са појединим офшорима. Посебно енергичне изјаве у вези са тим давао је Б.Обама. Он је „нишанио“  Кајманска острва – месташце на земљиној кугли које је амерички капитал изузетно волео. Такви гиганти америчког и светског бизниса, какви су Coca-Cola, Procter & Gamble, General Motors, Intel, FedEx, Sprint и др. тамо имају фирме-ћерке. По финансијском свету се шири шала: најпознатија пословна зграда на свету није ни Њујоршка берза, ни Лондонска, већ Агленд Хаус, скромни четвороспратни пословни објекат на Великом Кајману који представља правну адресу много хиљада  компанија, које су регистроване на том острву. „На Кајманским острвима постоји зграда у којој је смештено 12.000 америчких корпорација – изјавио је 5.јануара 2008.године у Манчестеру, држава Њу-Хемпшир, Барак Обама. – То или је највећа зграда у свету или највећи лоповлук на свету. Ми ћемо открити шта је од то двоје.“ Међутим, без обзира на одлучност тадашњег кандидата за председника САД, која  се, његовим доласком на власт није смањила, најутицајнији човек на планети ипак није успео да се разрачуна са Агленд Хаусом. [2]

Најозбиљнији практични корак у области борбе са офшорима  треба да је Закон о пореској дисциплини који се односи на рачуне у иностранству, а који је донет у САД у мају 2010.године. У фебруару 2012. је са Француском, Италијом, Немачком, Великом Британијом и Шпанијом закључен Споразум о заједничком спровођењу тог акта. У оквиру тог Споразума национални порески органи имају право да размењују информације и да једна другу извештавају о дешавањима у вези са тим. Али од тог закона највише добијају Сједињене Државе. Тим актом се предвиђа да и банке, и друге финансијске институције побројаних земаља треба у ствари да постану добровољни агенти  америчке службе опорезивања. Они су дужни да подносе извештаје  о сумњивим (са гледишта пореских интереса САД)  рачунима и операцијама физичких и правних лица америчког порекла. Уколико се примети да банке и остале финансијске институције других земаља  немају жељу да „сарађују“  са пореским органима САД, према таквим институцијама САД могу да предузимају одређене санкције. Није тешко да се примети да,изговарајући се борбом против офшора и злоупотреба у вези са плаћањем пореза,  власти САД имају намеру да преузму под директну финансијску контролу  (административну)  друге земље.

Борба са офшорима и нове финансијске шеме

Да би власник актива постао анониман мора да се искористи не један офшор, већ њихов ланац, међу којима обавезно постоји територија где се региструју компаније са директорима и власницима који нису прави, а имена правих се не могу наћи ни у једном документу. Њих су почели да називају бенефицијари (тј. они, који имају стварну корист од посла). Такву шему користе, на пример, корумпирани функционери, вође организованих злочиначких група…

Данас у различитим званичним документима (на пример – на званичним сајтовима)  фигурирају називи номиналних власника  акција, а то су у ствари највеће светске банке које пружају услуге private banking.  Међутим, ти номинални власници не откривају ко је стварни власник акција – таква се информација може добити само на захтев суда. То је баш згодан начин да се сакрије својина од лица за које не желиш да их „просветлиш“.

Уопште не треба дуго тражити примере. Да узмемо руска акционарска друштва. 97% акција ОАО „ЛУКОЈЛ“ држе номинални власници. Три четвртине акција су у номиналном власништву холандске ИНГ-банке („Евразија“), а остатак је код чисто руских номиналних власника. Појединцима припада укупно 3% акција, мада се сматра да најкрупнији пакет акција ЛУКОЈЛ-а припада његовим менаџерима – Вагиту Алекперову (21%) и Леониду Федуну (9%). Међутим, та информација се никако не може проверити.

Према скорашњим саопштењима – 27% акција државног „Газпрома“  има такође номиналне власнике. Преко 50% акција Рударско-металуршког комбината ГМК „Нориљскиј никељ“ је у поседу страних номиналних власника или у офшорима. Код „Русал“–а  номиналним акционарима припада 25% акција, а контрола читаве компаније се врши из офшора.[3]

Фактички – најкрупније банке на свету, правне фирме, па чак и поједина физичка лица су на себе преузели функцију сакривања правих акционара и бенефициара, коју су раније вршиле офшорне јурисдикције. Зато „навала“ западних држава на офшоре као на „информационо нетранспарентне зоне“  није довела ни до каквих резултата.

Борба са офшорима као средство помоћу кога финансијске групе деле међу собом сфере светског утицаја

Под изговором да се власти неких Западних земаља боре са офшорима, њихове банке у ствари врше поновну расподелу сфера свог утицаја.  Најбољи пример из скорашњег периода је притисак власти САД и Велике Британије на Швајцарску. Позивајући се на борбу са офшорима долази до процеса уништења трећег по значају међународног финансијског центра. 2011. године је Берн био принуђен да закључи споразум са Сједињеним Државама, Великом Британијом и Француском, којим се захтева све могуће помагање властима три наведене земље  при откривању информација о томе који то њихови грађани, иначе клијенти швајцарских банака, не плаћају порезе. У резултату је почео масовни одлив капитала из Швајцарске. Где? У отаџбину коју контролишу америчке и британске банке. Највише на Бахамска острва и британска Девичанска острва, који се налазе под јурисдикцијом те исте Велике Британије (иако су те територије формално независне, реално представљају „прекоморске територије Велике Британије“ на челу са монархом – краљицом Велике Британије Елизабетом Другом, која поставља гувернере тих земаља). Део капитала је премештен у сигурне банке које се налазе у САД и Великој Британији. Али ни то није све! Швајцарске банке су биле принуђене да добро испразне своје „новчанике“. У августу 2011. Швајцарска је званично исплатила Великој Британији преко 600 милиона долара сакривеног пореза њених држављана  који су свој капитал чували у депозитима швајцарских банака. Од јануара 2012. Министарство правде САД врши истрагу 11 швајцарских банака, међу kојима су и Wegelin, Credit Suisse и Julius Baer о њиховом помагању у „неплаћању пореза америчких држављана“. Већ почетком 2012.године  једна од најстаријих швајцарских банака Wegelin је због започете истраге продала свој бизнис. Није искључено да ће швајцарске банке бити принуђене да и државној благајни САД плате повисоке износе као компензацију за неплаћени порез њихових америчких клијената.

Борба са офшорима: смртна пресуда без могућности помиловања

У току последње финансијске кризе борби са офшорима су се прикључиле све главне земље Запада и многи познати политичари. Чак је и римски папа Бенедикт XVI изјавио да „ финансијске офшоре лишава свог благослова“. У званичном документу папског „Савета за правду и слободу“  који је обнародован по резултатима Међународне конференције о финансирању развоја у Дохи (29.11. – 2.12.2008.) констатује се  да су офшорна тржишта повезана са нелегалном добити. Офшори су водили непаметну финансијску политику која је на крају  крајева довела до садашње финансијске кризе. Омогућујући да се крију порези они су омогућили и гигантско отицање капитала, нанели су огромну штету сиромашним земљама и зато морају бити затворени.[4]

Међутим, после завршетка прве фазе  финансијске кризе антиофшорна запаљивост Запада  је великом брзином спласнула. Стварна политика појединих западних земаља  у вези са офшорима је врло противуречна. Са једне стране оне подстичу очување (па чак и развој) оних офшорних територија које обезбеђују доток из свих крајева света  капитала на рачуне банака својих земаља. Са друге – покушавају да спрече отицање капитала у офшоре са својих територија, што је изазвано разлозима фискалне природе.

Практични кораци у вези са борбом са офшорима Карибског базена коју води администрација Барака Обаме, а о којој смо говорили у почетку овог текста, за сада није дала неки видљив резултат. Исто тако су и европске земље (Швајцарска, Луксембург) и Кина (са Хонгконгом) обећали да ће се обрачунати са својим офшорима. После почетка кризе 2008.године лидери G20, дискутујући о мерама за борбу са кризом, више пута су обећавали да ће да затворе „луке за склањање од плаћања пореза“. 2010.године  су унете исправке у конвенцију OECD о порезима, којима су пооштрени  ставови  у вези са изношењем информација. Од 2010.године  је потписано преко 600 споразума о размени информација који, између осталог оштро ограничавају банкарску тајну. Међутим, успеси су и ту врло скромни.

Заслужује пажњу и мера борбе са сакривањем капитала у офшорне зоне Европе, коју практикују власти Немачке, – набавка нелегалних дискова са информацијама о рачунима у одговарајућим банкама, којом се баве и федералне, и земаљске владе. Испоставило се да је та мера врло успешна, мада је многи државници и политичари Европе критикују као „не баш чисту етички“. Међутим, властима Немачке данас, када се у Европи разгорела дужничка криза, а немачка економија доживљава преоптерећења, баш и није до  „етичке чистоте“.

Вероватно је да је анти-офшорно законодавство  неопходно, али ипак није и довољан услов за успешну  борбу са офшорима. Тако Италија у тој области  има добро законодавство, али и даље међу земљама Западне Европе води  у  учешћу економије „у сенци“ у БДП-у, као и у нелегалном извозу капитала. Истовремено, на територији земаља Северне Европе, у којима је ниво пореза прилично висок, постоји минимално коришћење „црних“ и „сивих“ офшорних шема. У Норвешкој порез на добит од експлоатације нафте и гаса и до 80%, али иностране нафтне компаније без обзира на то упорно скрећу погледе ка тој земљи, захваљујући непостојању корупције, ефикасној државној подршци великим пројектима и јасним, непроменљивим и транспарентним условима пословања.

Све у свему – борба против офшора  је усмерена  не на уништење институције офшора, већ на омогућавање њиховог коришћења  за јачање позиција појединих учесника у конкурентској борби. У једном од последњих истраживања о офшорима  констатује се: „Рат  са офшорима  је врло чудан рат. Вођење тог рата је исто што и ратовање са сопственом десном руком. Јер офшори представљају један од међаша глобалних финансија. Извади га и – читава кнструкција ће да се сруши… Зашто рат са офшорима није постао тотални? Шта ће Лондону толико офшора? Зашто се Кариби, директно уз САД, тако радују животу? Зато што им офшори представљају одличан начина за убирање туђег новца. Доле своје паре, које одбацују капитал, али туђе – само изволите, добро нам дошле! Офшори сакупљају новац читавог света и зато нико не оспорава право офшора на постојање“.[5]

 



[1]
 Bill S. 681 ‘Stop Tax Haven Abuse Act’.

[2] “Черныедырымировыхфинансов“ // expert.ru, 23.07.2012.(«Црне рупе светских финансија»)

[3] «Стратегия – эвакуация» 5.12.11// http://www.gazeta.ru/column/mikhailov/3858474.shtml

[4] Der Spiegel. 2008. Dez. 9

[5]«Борьба с офшорами: прогноз военных действий. Инфографика» //11 мая 2012 Forbes.ru: http://www.forbes.ru/sobytiya-column/finansy/82075-borba-sofshorami-prognoz-voennyh-deistvii(„Борба с офшорима: прогноза за војно деловање. Инфографика“)

 

Фонд Стратешке Културе

Како је бивши МО Драган Шутановац проневерио 264 милиона долара!?

ЗАЈЕДНИЧКЕ МАЛВЕРЗАЦИЈЕ?

Веома методична анализа пуковника Јовановића, подупрта увидом у поверљиве документе, уз помоћ “инсајдера” из Министарства одбране и Владе Србије, овде нам на убедљив начин презентује многе финансијске малверзације министра Шутановца и његових блиских сарадника, од којих су неки са “дотичним” у крвном или “кумовском” сродству. Овај извештај документује појединачне криминалне трансакције министра Шутановца и других учесника “удруженог злочиначког подухвата” пљачке, већ претходнно опустошене и опљачкане, српске привреде и државних ресурса, и то у детаљима. Ниједна разумна особа не може да олако одбаци овакав обиман документ који обилује прецизним подацима, а да претходно не покуша да добије квалификоване одговоре на “инкриминирајућа” питања која се сама намећу у наставаку овог текста… (Српски Журнал)

Много новца код Шутановца

Олаким фрљањем стотинама милиона евра које несебично приписује у свој салдо, а отписом још вредније штете коју пребацује у трошкове криминалног пословања, актуелни министар одбране залази у лажи које ће га кад-тад довести на оптуженичку клупу због проневере преко 200 милиона евра. Макар и по командној одговорности…

У Народном позоришту у Београду је 7. фебруара 2011. године, у оквиру традиционалног избора “Привредници и компаније”, некакав жири некаквог Клуба привредних новинара доделио министру одбране Драгану Шутановцу “златну плакету” за развој одбрамбене индустрије.

Како и доличи, образложење ја било као бајка. Штавише – као басна. Када се ради о Драгану Шутановцу, министру одбране, бајкама, а поготово баснама, међутим, никако не треба веровати, каже извор Таблоида из Министарства одбране. Разлога је много.

Прво, према изјавама самог министра, датим новинским извештачима за време његовог досадашњег мандата министра одбране, реализовани су следећи послови:

– у 2007. години извезено је наоружања и војне опреме (НВО) у вредности од 75 милиона долара,

– у 2008. години извезено је НВО у вредности од 183 милиона долара,

– у 2009. години извезено је НВО у вредности од 246 милиона долара,

– у 2010. години извезено је НВО у вредности од 247 милиона долара, што укупно износи 751 милион долара.

У овој, 2011. години, у току је реализација извозних аранжмана у вредности од 50 милиона долара, у току су преговори са Кувајтом у вези са ремонтом 149 тенкова М-84, а већ уговорени извоз премашује 400 милиона долара (реч је о изградњи три фабрике на северу Африке).

Друго, према објављеним службеним подацима, за време мандата актуелног министра одбране извршен је извоз НВО у вредности од 487 милиона долара, и то:

– у Ирак у вредности 300 милиона долара,

– у САД у вредности од 85 милиона долара,

– у Авганистан у вредности од 29 милиона долара,

– у Белгију у вредности од 23 милиона долара,

– у Италију у вредности од 16 милиона долара,

– у Бугарску у вредности од 17 милиона долара,

– у Либију у вредности од 17 милиона долара.

Ако се има у виду да је цела српска привреда у хаосу, да бележи губитке, да се врше масовна отпуштања, у таквим условима нема шансе да ико направи скоковит напредак, па макар се радило и о генијалном Драгану Шутановцу и српској одбрамбеној индустрији.

У земљама у којима је одбрамбена индустрија окосница привреде и развоја, као што су то, на пример, Израел или Француска, овакве вести биле би очекиване и нормалне, али Србија, нажалост, није ни Израел ни Француска.

Овакав “изузетан пораст извоза” одбрамбене индустрије не стоји ни у каквој корелацији са развојем српске привреде. Људима који су добри познаваоци лика и дела Драгана Шутановца намеће се сасвим другачији и недвосмислен закључак. Овде се не ради ни о каквом доприносу Драгана Шутановца развоју одбрамбене индустрије, него о чистом криминалу. Зато је додељивање некакве златне плакете “за допринос одбрамбеној индустрији” само један од бројних његових и маркетиншких трикова његове братије.

Шутановац случајни пролазник

Ако се упореде подаци о реализованим пословима које је министар одбране дао новинским извештачима са подацима о наводно стварно извршеном извозу, лако је уочити разлику од 264 милиона долара Поставља се питање: Где је нестао тај новац?

– Белгија, Италија и Бугарска су у ранијем периоду, због доброг квалитета наших производа, од наших фабрика (Слобода Чачак, Крушик Ваљево) увозили мање количине артиљеријске муниције различитих калибара, чија би производња у њиховим фабрикама била неисплатива. Ово је, међутим, само наставак сарадње којом поменуте земље обнављају своје резерве новом муницијом. Ту нема никаквог доприноса господина Шутановца, осим што је зарад личних интереса (одговарајуће провизије која прелази у неким случајевима и 30 одсто) поменуте фабрике приморао да извоз иде преко Југоимпорта СДПР. Највећа и углавном једина улога Шутановца у операцији која би извоз у поменуте земље оријентисала искључиво преко трутова из Југоимпорта СДПР, била је постављање одговарајуће руководне структуре (директора, председника и чланова управних одбора).

– Производи Првог партизана из Ужица и Застава оружја из Крагујевца, били су, због изузетног квалитета, познати и веома цењени у САД и много година пре него што је Шутановац уопште рођен. Њихов извоз никада није ни прекидан. Одвијао се чак и за време санкција. Први партизан је сачувао технологију и кадар, чак га и подмладио, те одржао квалитет, настављајући извоз у Америку са трендом пораста сваке године. За разлику од Ужичана, фабрика Застава оружје је због корумпираности челних људи фабрике и синдиката изгубила позиције које је имала у Америци (о пропалим уговорима са КБИ и Ремингтоном, као и о улози господе Црногорац, господина Громовића и других Таблоид је у претходном периоду детаљно писао). Увидом у извозну документацију коју је обезбедио Таблоидов инсајдер (дозволе, товарни, транспортни листове и др.), јасно је да се у Америку, поред извоза који врше Први партизан и Застава оружје (мада се због притисака од стране Шутановца и СДПР-а да извоз иде преко њих, сваки извоз све више обија о главу) највише извози трофејно оружје сувишно Војсци Србије и то преко привилегованих компанија (ЦПР Импеx, Булет, Гим, Евацо и друге, углавном на веома криминалан начин, о чему је Таблоид у претходним бројевима такође опширно писао).

– Извоз у Либију се уствари односи (односио) на радове на ремонту авиона и уградњу украдених делова из Ремонтног завода Мома Станојловић, а преко приватне компаније господина Шутановца (о искључивању РЗ Мома Станојловић – Батајница из послова у Либији и улози господина Шутановца у томе, Таблоид је такође благовремено обавестио јавност и тужиоце). Од осталих планираних послова у Либији (као што је изградња војних болничких комплекса по угледу на нашу ВМА и др.) због познатих дешавања на северу Африке и у самој Либији, али и због Шутановчевог једностраног прекида војне сарадње са Либијом, нема ништа и задуго неће бити ништа.

– Већ наводно уговорен посао у износу од 450 милиона долара, наводна изградња три војне фабрике на северу Африке, пре свега у Алжиру, такође падају у воду. Због познатих збивања на северу Африке, али и српског понашања (мисли се на Шутановчево понашање у контексту садашње кризе), питање је да ли ће до овог посла више икада доћи.

– Изјаве највишег државног и војног врха Србије о ремонту тенкова М-84 у организацији наше државе и њене одбрамбене индустрије, још су једно у низу понижења наше земље и грађана. Вест коју у свом стилу лансира Шутановац, да ће компаније из три државе – Србије, Хрватске и Словеније – заједнички модернизовати тенк М84 у склопу српског споразума о сарадњи са Кувајтом о ремонту и модернизацији 149 кувајтских тенкова тог типа, произведених у бившој Југославији, и да ће на овом послу, чија вредност досеже и 400 милиона долара, радити српске фабрике одбрамбене индустрије, али и компаније из Хрватске и Словеније. При томе је, наводно, главна улога у модернизацији тенка М84 предвиђена за Техничко-ремонтни завод у Крагујевцу, али и фабрике које су радиле на његовој изради – Прву петолетку из Трстеника (хидраулика), раковички 21. мај (купола), 14. октобар из Крушевца, Заставу из Крагујевца (тешки митраљез)… С обзиром да је тенк комплетиран у фабрици Ђуро Ђаковић у Славонском Броду, у “пројекту” је још једно замајавање јавности ради стицања јефтиних политичких поена, тврди извор Таблоида из Министарства одбране.

Тенкови само у мислима

Један примерак тенка М84, који је у Ремонтном заводу Чачак (додуше, сада већ пропали, и који је тренутно у функцији обичног сервиса шверцера наоружања ЦПР Импеxа, Југоимпорта СДПР, Булета и др.) модернизован на нивоу М84 АБ1, на једвите јаде урадили су наши стручњаци, од којих многи више нису ни живи или нису радно активни. Ако се има у виду да је у производњи склопова, агрегата и наоружања за овај тенк директно радило 240 фабрика, а у њега су били уграђени делови које је израђивало преко 1.000 предузећа из свих делова бивше Југославије (многа од њих више и не постоје, а на многима стоје катанци и ланци и зарасли су у коров), увођење у посао Словеније, а посебно Хрватске, чија је модернизована верзија М84 дегман одавно пропала (и од које су они сами одустали), заправо је доказ о неодговорном, неморалном прилазу веома сумњивом послу.

Познато је да се са северноафричким земљама (Египтом, Тунисом, Алжиром, Либијом), те Кувајтом и другима, на пословима продаје наоружања и војне опреме, као и на њиховом одржавању и ремонту, највише се ангажовала београдска компанија Кофис, која је на волшебан начин дошла до ремонтне документације ратних бродова и дела ремонтне документације тенка М84, као и других борбених средстава. Познато је и како је од стране Кофиса прошао ремонт бродова и ракетне технике за Египат и ко је све на њему радио од садашњих и бивших припадника Министарства одбране. ако је тако, онда је јасно (када нема комплетне производне и ремонтне документације, када нема довољно стручњака, када сви алати нису сачувани, а за постојеће се не зна где се налазе) како ће се “операција Кувајт” и ремонт тенкова М-84.

– Од грађана Србије је сакривано да је наш највиши војни и политички врх пристао да се прво одрекне 3,5 милијарде долара ирачког дуга да би како-тако учествовао у подели колача који диктира Америка при новом опремању Ирака. Поред одрицања од потрживања толиког дуга, Србија као правни наследник СФРЈ има правну обавезу да обештети предузећа из држава насталих од бивше заједничке државе (тако је, на пример, до сада на име дуга Ирака СФРЈ, Претису из БиХ исплаћено 50 милиона долара на основу одлуке судских органа Србије). Ако се имају у виду афере које су избиле током опремања Ирака наоружањем и војном опремом (учествовале неке америчке, албанске, црногорске, српске, хрватске компаније…) онда је јасно зашто је Југоимпорт СДПР као јавно предузеће формирао десетак компанија у земљи и иностранству у свом власништву и што МО Србије искључиво сарађује са привилегованим компанијама (попут ЦПР Импеx, ГИМ, Евацо, Булет, Кофис, Мелвале и др.).

– Извозни послови у вези са Авганистаном односе се на опремање међународних снага у саставу НАТО алијансе, које су у свом наоружању још задржале наоружање из тзв. Источног блока. Дакле, ни овде нема некаквог ауторског печата нити пресудног утицаја Шутановца у добијању посла, већ се његов утицај своди на (лично)интересно лобирање да извоз иде преко Југоимпорта СДПР.

Из свега поменутог лако се може уочити да министар одбране олако и заправо преварантски говори о “невероватним успесима” војне индустрије под његовим високим руковођењем, ни једног момента не спомињући како је уопште могуће да та индустрија постиже “врхунске резултате” баш и само за његова мандата, и баш након што је, по њим, уведена у тешку кризу, на сам праг тоталног гашења.

Има ко да прогута

Данас, дакле, када је српска одбрамбена индустрија на прагу тоталног уништења (од чега корист имају само Шутановац и његова братија), када је војска уништена, а њени остаци претворени у партијску плаћеничку формацију (од које је јаче и мало боље организовано ловачко друштво), када Министарством одбране и оним што је остало од Војске влада мафија, а криминал и корупција цветају, министар Шутановац не заклапа уста понављајући као папагај како је Србија лидер безбедности у региону, како је “професионализована” Војска сада четири пута јача него пре; тврди да су последњи уговори за домаћу одбрамбену индустрију омогућили да укупни приход од продаје наоружања и војне опреме пређе 1,2 милијарде долара. Све то нема никаквог смисла и представља пљување грађана Србије у лице. Ипак, у једној незапосленој, опљачканој, гладној, пониженој, изнуреној, изневереној Србији овакве приче Шутановца има ко да прогута.

Утолико су симптоматичнији ставови појединих америчких дипломата (са којима је аутор ових редова имао прилику да се сусреће и дружи) који су за мандата актуелног министра одбране службовали у Америчкој амбасади у Београду (господа Капело, Веркер, Харкер, Руан, Томас и др.) – да од српских политичара истовремено највише цене и највише презиру управо Драгана Шунтановаца те да у складу с тим управо њега треба промовисати на значајне функције, јер се ради о бескрупулозном човеку спремном на све само да он лично “буде неко”! Ако неко има такав “углед” онда је јасно и да је “душу дао” да ту исту душу прода ђаволу.

Многи детаљи из његове биографије само су шлаг на његовој каријеристичкој торти. Као, на пример, чињеница да је као члан СПС-а био кафеџија у кафићу Демоде, или да је у ноћном клубу Нана радио као чиста избацивач у време када је ова “научна установа” угошћавала све саму криминалну клијенталу. Да је након 11,5 година студирања постао стручњак за хидроизолацију; да је директно из дискотеке Трезор, где је делио позивнице гостима, дошао на место помоћника савезног министра полиције и председника Одбора за безбедност Скупштине Србије?!

Неки ће се присетити да је био и Легијин друг и Шиптаров пријатељ. Све до убиства премијера Ђинђића (!) клео се у ту везу. Енергично је бранио црвене беретке и земунце од оптужби за убиства на Ибарској магистрали и атентат На Вука Драшковића у Будви, као и за ликвидације Ивана Стамболића и Славка Ћурувије. На Одбору за безбедност подсмевао се посланицима из СПО-а, није им давао реч када су хтели да говоре о томе, чиме је директно спречавао сваки покушај истраге тих злочина… Да ли је у свом личном или у интересу своје партије штитио криминалце, јер би трагови који воде до њих једног дана довели и до њега!? Легија и Шиптар су уз његову политичку подршку и с његовим знањем и после 5. октобра убијали по Београду, а неретко су саслушавали невине људе у згради полиције у Улици 29. новембра, као што је то био случај с Макином групом, коју су оптужили за убиство генерала Бухе, како би са себе скинули сумњу. Када су убили Ђинђића, престали су да буду хероји, а Шутановац је коначно дозволио да постану злочинци. Ипак, запажено је да о њима појединачно Шутановац никада није изговорио ни једну ружну реч.

Ни амерички безбедносни извори у Београду не крију да се ради о човеку који је на листи повереника Војне службе безбедности САД. Зато је оно што није успело НАТО пакту, пошло за руком његовим повереницима у Србији. А то има своју цену – и за Шутановца и за Американце.

Испаравање доказано

Где је, дакле, нестало 264 милиона долара постаје јасније ако се, поред изнетог, зна:

– да је Драган Шутановац са братом Стевана Никчевића (директора Југоимпорта СДПР) формирао заједничку фирму која се бави продајом оружја, што је дискретно обелодањено и недавно на београдском сајму ватреног оружја! Није, при томе, проблем његов бизнис као такав, него дебели, неморални и криминални сукоб интереса.

– да је један од власника кипарске компаније Цаплоцк ЛТД Илија Пилиповић, иначе кум Драгана Шутановца и (његов лични) помоћник министра одбране за материјалне ресурсе.

– да је Шутановац за веома кратко време свог мандата, са својим помоћником и кумом Илијом Пилиповићем у потпуности остварио утицај и контролу над војно-безбедносним, материјално-финансијским и другим инспекцијским и војним органима. Већи део Министарства одбране, одбрамбене индустрије, техничких института, ремонтних завода, материјалних резерви Војске, Шутановац и Пилиповић су ставили у функцију једне једине привилеговане фирме – Југоимпорта СДПР. Већи део Министарства одбране (укључујући министра одбране и његовог помоћника за материјалне ресурсе), постаје највећи промотер СДПР-а, а онда и, у тој области, носилац организованог криминала у држави Србији.

– да Министарством одбране Србије харају шверцери наоружања. Нема сфере из области живота и рада припадника Министарства одбране и Војске Србије у којој нема деловања организованог криминала, а да истовремено органи гоњења, тужилаштва и судства нису предузели ама баш ништа. Сектор за материјалне ресурсе, Управа за снабдевање, постао је расадник корупције и дилетантизма у управљању кључним државним пословима.

– да је поменути Стеван Никчевић, директор Јавног предузећа Југоимпорт СДПР, иако на то по позитивним законским решењима није имао право, у земљи и иностранству формирао зависна предузећа, махом са већинским уделом капитала, а самим тим и учешћем у управљању њима. Реч је о предузећима за спољну и унутрашњу трговину на мало и велико, производњу и услуге Атера плус д.о.о. Београд; предузећу за производњу и промет пољопривредних производа Агро плус д.о.о. Бачка Паланка; предузеће за управљање пројектима и извођење грађевинских радова у земљи и иностранству ПМЦ инжењеринг д.о.о. Београд; предузећу за производњу, прераду и трговину Јутра д.о.о. Београд; предузеће за производњу и промет ловачке и спортске муниције Белом д.о.о. Београд; предузећу за производњу, промет и услуге Југоимпорт монт д.о.о. Подгорица; АИР транспорт, Москва, Русија; Јантус, Хонг Хонг; Голд ривер, Натурал Фруит Јуицес… Уз то, све се “поклопило” са временом кад је министар одбране био Борис Тадић, а Шутановац саветник генералног директора Југоимпорта СДПР и министра одбране; односно са временом кад је директор СДПР-а за америчко и западноевропско тржиште и помоћника министра одбране за материјалне ресурсе био Илија Пилиповић – кум министра одбране!

– да је према најавама које су долазиле из Министарства одбране улазак Србије у Партнерство за мир требало да покрене инвестиције за 200 одсто (није прецизирано које врсте!). Но, то су биле само празне речи. У то име је Војска Србије претворена у антитерористичке јединице, а све остало је или уништено или сведено на минимум. Ако би Србија ушла у НАТО, то би државу тренутно коштало око четри милијарде долара за увоз застарелог НАТО оружја, увођење нових војних стандарда и плаћање НАТО инструктора. Замирања властите производње и самосталности у располагању одређеним производима домаће наменске индустрије и научноистраживачког рада у Војсци – подразумева се. И тако даље.

Сасвим је јасно колики део наведене пропасти отпада на Драгана Шутановца, коији је са кумом Илијом Пилиповићем делегиран за пружање услуга Западу и НАТО савезу. Ту негде лежи и одговор где је и како испарило 264 милиона долара.

Како бисмо уопште били живи без Шутановца

У образложењу награде Драгану Шутановцу наведено је да је “у време економске кризе уложио огроман напор на консолидовању привреде Србије. Један од главних приоритета у његовој спољнополитичкој активности била је промоција потенцијала српске привреде у свету и отварање нових тржишта, пре свега за одбрамбену индустрију. Ангажовао се да се обезбеде сви услови за реструктурирање и модернизацију предузећа те гране домаће привреде”. Уз то је, “на иницијативу министра Шутановца, обезбеђена финансијска подршка предузећима одбрамбене индустрије Србије, која је омогућила њихову пословну консолидацију, развој нових производа и технолошку основу. Министар Шутановац радио је и на промовисању потенцијала одбрамбене индустрије у иностранству, што је тој привредној грани обезбедило квалитетан наступ на новим тржиштима, и то у Ираку, Египту, Америци, Либији, Кипру, Кувајту. Нови уговорени послови омогућили су да домаћа одбрамбена индустрија поново постане један од главних носилаца развоја привреде Србије у целини. Та ефективност министра Шутановца била је од пресудног значаја да предузећа одбрамбене индустрије у периоду од 2007. године, када је преузео дужност министра одбране, до данас на светско тржиште извезу робу у вредности од око седамсто педесет милиона долара, а да укупна вредност уговорених послова износи милијарду и две стотине милиона долара!”.

Не треба заборавити

– да држави Србији званично споља нико није наредио да укине обавезно служење војног рока. Овдашњи властодршци одлучили су да сами спроведу ову акцију како би трасирали пут према малој плаћеничкој армији, која би била компатибилна са империјалним амбицијама такозваних великих сила западне хемисфере. Уз то је све што је Влада Србије са Министарством одбране замислила, у тренутку доношења Одлуке о престанку обавезног служења војног рока аутоматски било супротно важећем Закону о војној, радној и материјалној обавези.

– да улазак у НАТО пакт значи плаћање скупе улазнице. Многи други, знатно богатији, који су је такође платили, данас би платили да изађу, али је касно јер су и сувише уплетени у војно-техничке облигације са САД.

– да у Министарству одбране влада приватан, расипнички однос према војној имовини итд.

 
Пуковник Милан Јовановић

Таблоид