Нарко картел контролише врх српске полиције и државе

Према ономе што „Новости“ сазнају, један од вођа нарко – ганга Дарка Шарића, Родољуб Радуловић, звани Миша Америка, у МУП Србије имао је неколико својих људи. Није, међутим, успео да оствари главни циљ – да свог човека прогура у Управу криминалистичке полиције. По налогу Дарка Шарића, тамо је требало да за заменика начелника убаци њихов кадар. До тога, како смо сазнали, није дошло јер су се побунили оперативци.

Против Родољуба Радуловића, који је постао најновији актер афере која тресе Србију, ускоро се очекује проширење истраге везано за прање пара зарађеног од трговине кокаином нарко – клана Дарка Шарића, али и за њихове полицијске и политичке везе. И даље су у фокусу његови контакти са политичарима, јер је он био веза између Пљеваљског нарко – боса и појединаца из врха власти и полиције у Србији.

У најновијем проширењу истраге, он је осумњичен да је опрао још два милиона евра. То је урадио тако што је донео кеш у Хипо банку у експозитуру у Београду и ставио на свој рачун. Да би преварио Управу за спречавање прања новца, он је као доказ о пореклу приложио фалсификоване уговоре о продаји некретнина.

Камере банке су снимиле да је Радуловић улазио у ову установу на улаз за специјалне клијенте, као и да је новац донео у коферу. Према најновијим сазнањима до којих је дошла истрага о прању пара, зарађеног трговином кокаина, Радуловић је укључио и свог сина.

Тек ће нова истрага и евентуална оптужница против двојице челних људи највећег нарко – картела на овим просторима показати како су Дарко Шарић и Родољуб Радуловић заиста стварали своја пословна царства и ко им је све у томе помагао. Тужилаштво за организовани криминал је најавило проширење постојећих и покретање нових истрага у „случају Шарић“ након обелодањивања постојања транскрипата разговора и контаката Шарића и Радуловића са високим функционерима МУП.

На вези са одбеглим вођама нарко – ганга, осим Ивице Дачића и Бранка Лазаревића, било је најмање још пет високо рангираних припадника српске полиције, од којих су многи у међувремену напредовали у служби. Та чињеница је последњих дана пала у други план, иако је тужилац баш на основу тих контаката најављивао нову истрагу, односно покретање предистражних радњи. Тог захтева, према полицији још нема. Али, судећи по изјавама специјалног тужиоца Миљка Радисављевића, треба очекивати да ће истрагом бити обухваћени сви који се помињу да су на било који начин били у вези са вођама Шарићевог клана

ВЕЛИКИ ПОСЛОВИ

Которанин Родољуб Радуловић је своју пословну репутацију стицао и пре него што је ушао у „бизнис“ са Шарићем. Своје компаније имао је у Русији, Аустрији, Италији, Америци, Уједињеним Арапским Емиратима. Велике послове „радио“ је и у Грчкој и Шпанији. У Србији је почео са „бизнисом“ 2002, када се вратио из Америке, одакле је побегао због низа малверзација и судских процеса. Живео је мирно и своје пословно царство, уз помоћ Шарића, али и других, ширио је великом брзином. Све до покретања акције „Балкански ратник“ у лето 2011, када му се губи сваки траг.

О криминалним пословима Дарка Шарића, до сада је подигнуто 12 оптужница и, мање – више, познато је чиме се бавио, ко му је помагао и како је прљав новац од продаје кокаина прао кроз куповину предузећа у Србији. Против другог лидера ове криминалне организације, засада је подигнута само једна оптужница – за шверц 1, 8 тона кокаина.

Досадашњом истрагом утврђено је да је Радуловић, за којим је потерница расписана јуна 2011. Године, имао активну улогу у организацији кријумчарског канала пљеваљског нарко – боса од 2006. До октобра 2009. Године. Дошло се и до доказа да је опрао и у легалне финансијске токове Србије само у једном послу убацио најмање пет милиона евра.

Интересантно је да је Радуловић, кад би добио новац од Шарића, проналазио у Србији власнике компанија које су имале новац на пословним рачунима у иностранству, а требао им је готов новац у Србији. По проналаску заинтересованих власника компанија, Радуловић је договарао да они девизним дознакама пренесу новац на рачун његове швајцарске компаније „Манмаре холдинг“ уз лажно приказивање банци у Швајцарској основ плаћања, односно приказано је да је реч о одређеним услугама и продаји робе компаније „Манмаре холдинг“ српским фирмама.

Компанија „Интерпродукт АГ“ је априла 2009. Године на исти рачун уплатила 15. 000 евра. Радуловић ја затим новац изнова вратио у Србију, на рачун једне банке у Београду и то девизном дознаком од 3. 170. 000 долара. Том, наводном легалном уплатом, Радуловић је слободно располагао у корист Шарића, који је целом том „операцијом“ био прикривен као стварни власник новца.

 

Новости

 

Нови светски поредак и старо резоновање

Ретко коментаришем туђе текстове. Овога пута направићу изузетак. Повод за ово писаније је чланак професора Зорана Аврамовића, под називом Србија и двоглави албански метод [1]. На почетку рада аутор, вероватно понукан најновијим таласом варварског дивљања и уништавања српских споменика и гробаља на Космету, деловање шиптарског сепаратистичког покрета помало незграпно крсти као „двоглави метод“, те даје опис тог бескрупулозног понашања самозваних потомака Илира: оптужиш другу страну за најгора политичка дела а сам их практикујеш против делова демонизоване нације. Тој дефиницији се нема шта додати. Међутим, у чланку није поменуто ћутање Запада на шиптарска злодела. Помало изненађујући завршетак текста можда нуди „наративне“ разлоге за то изостављање. Наиме, професор у виду закључка предлаже српској страни следећи начин борбе против непријатеља:

Реч је о обраћању оним иностраним центрима моћи који су дубоко уплетени у српско-албанске односе и који су подржали Албанце на Косову и Метохији на отцепљење да кажу своју реч о двоглавом методу деловања албанског фактора у Србији и на Балкану. Некоме ће се учинити да је то утопија. Нипошто. Заштитници албанске ствари на Косову и Метохији су чувари идеје и праксе отвореног друштва и свих његових карактеристика.Како је могуће да подржавају говор и праксу затвореног друштва које примењују косовски Албанци и албански фактор? [Подвукао СД]

*****

Човек остаје запањен пред неразумевањем новог светског поретка које оваквим ставовима јавно исказује један универзитетски професор. Обратите пажњу, чланак је парадигматичан. Сведоци смо једног губитничког дискурса који у српском друштву нажалост није на маргини. Ако га усвојимо, ако макар из најбољих намера одлучимо да кренемо тим путем, после извесног времена ни позиције Дачићеве вазалне Владе неће нам бити далеке. О чему се ради?

У наведеном чланку се (не)свесно глорификује појам отвореног друштва, који је популарисао филозоф Карл Попер. Вреди најпре приметити да је Попер жрец савремене либералне демократије и једaн od гуруa оног људског смећа што се својевремено прогласило Другом Србијом, па у међувремену зажалило због тога, ослушкујући бројне пежоративне одјеке које је тај назив изазвао у српској јавности.

Отворено друштво представља идеал либерално-демократског поретка у коме је власт одговорна и толерантна, а политички механизми транспарентни и флексибилни. Држава не скрива информације од грађана и промовише људска права и слободе.

Тако то звучи у теорији. Пракса међутим показује да у основи поступања шиптарских покровитеља са Запада не стоји никаква брига о људским правима, демократији, или толеранцији. Понашање западних сила руковођено је изнад свега геополитичким интересимаИмперије и њених марионета. Управо зато се ћути на безбројне примере кршења људских права косметских Срба; зато се упорно заташкава дугогодишње варварско насиље Шиптара.

Империја је осмислила реторички систем у коме одређени појмови као што су људска права, демократија и толеранција губе своје оригинално значење и претварају се у пука пропагандна оруђа доминације Запада, уз помоћ њихове пете колоне у вазалним земљама. Разуме се, ни појам отвореног друштва није изузетак. Треба дакле засенити простоту бројним главоломним терминима, који се понављају до бесвести и тиме промовишу у појмове-светиње. Манипулишући њима, слама се морал нације, а земља-жртва држи у покорности: оптужбе на рачун кршења људских права, гушења слободе медија, или рђавог односа према мањинама увек су у функцији дезавуисања оних које Империја сматра својим непријатељима. Тешко да ћете их чути када је у питању нпр. Саудијска Арабија, важна савезница Америке позната по сталном дивљачком кршењу људских права и потпуном одсуству слободе.

Другим речима, баш брига западне елите за социјалну уређеност оних које доживљавају као балканске дивљаке. Штавише, њих не интересује ни судбина сопствених народа! Ту се дакле крије одговор на ауторово питање: како је могуће да водеће земље Запада „подржавају говор и праксу затвореног друштва које примењују косовски Албанци и албански фактор“. Што више Срба схвати ову једноставну истину, то боље.

Зато је неопходно да доминантни социјално-психолошки дискурс коначно и неповратно буде замењен геополитичким. У супротном, пливаћемо у водама којима вешто управљају непријатељи Србије и њихова пета колона. И насукаћемо се. Читава војска разних невладника је одавно ангажована и финансирана само за пропагирање „вредности“ западног света, чиме се заправо постепено подрива геополитички субјективитет Србије, а она своди на немоћни протекторат.

Аврамовић у чланку користи језик који вештом пропагандом намећу српски непријатељи и тиме чини корак у погрешном правцу. Да ли је могуће да учени аутор верује како моћни Запад ни дан-данас „није обавештен“ о нецивилизованом поступању Шиптара према косметским Србима? Да ли он заиста сматра да би „активнији“ пропагандни приступ Србије донео некакав преокрет у ставу водећих западних земаља према питању Космета? „Истина ће победити!?“ Мислили смо да су сличне заблуде неповратно отишле заједно са Слобом.

Шиптари су инструмент балканског субимперијализма Америке, чији дугорочни циљ у овом региону је да Србија, као потенцијални савезник Русије, буде што слабија. И то нема никакве везе ни с људским правима, ни с демократијом, ни с толеранцијом. Па ни с отвореним друштвом, свакако. Реч је о немилосрдном вектору геополитике. Зато је идеја о обраћању шиптарским заштитницима, а геополитичким непријатељима Србије, у очекивању њихове позитивне реакције – најобичнија утопија.

Упутнице:

[1]    http://www.nspm.rs/komentar-dana/srbija-i-dvoglavi-albanski-metod.html

 

Стефан Душан 

Црне рупе светске економије (Други део)

Валентин КАТАСОНОВ | 04.02.2013

Проблеми које ствара“офшоризација“ светске економије

Од 1970. до 2010.године, како је то процењено у извештају TJN, из економија у развоју (укупно 139 земаља) отишло је између 7,3 и 9,3 билиона долара (просечно, обрачунато на годишњем нивоу, око 200 милијарди $). Ако се узму у обзир камате и остале врсте прихода стварна величина тих капитала је већ много већа од 15 билиона  (по најконзервативнијој процени). Сиромашне земље су,  да тај новац није пренет у офшорове, до сада могле да исплате спољне дугове и да озбиљно убрзају свој развој. Ако би сеузео у обзир незарачунати капитал из офшорова свих земаља у развоју, које су традиционалним обрачунима крајем 2010.године имале укупан спољни дуг  од 4,1 билион $, произилази да је њихов дуг реда величине минус 11 билиона $, тј. у суштини те земље нису дужници, већ кредитори! Речено обичним језиком: када би новац остајао унутар њихових економија становништво небогатих земаља у развоју  (а то је 85% светског становништва) могло би да живи потпуно другачије него што живи.Али, како се констатује у извештају, извезене активе припадају малој групи  добростојећих људи, док дуговања државе падају на рамена свих грађана у земљи. Када би сакривени износ од 21 – 32 билиона $ доносио само скромни  приход од 3% камате и када би се такав приход опорезивао са 30%, пишу истраживачи, активе у офшоровима би већ прве године дале добит између 190 – 280 милијарди $. А то је отприлике два пута више од онога што економски развијене земље (чланице OECD –Организације за економску сарадњу и развој)  издвајају као материјалну помоћ  за развој земаља које су изван граница зоне у којој живи „златна милијарда“.

Новац од опорезивања, који није доспео у државну касу, је огроман, он је „довољан да се битно поправи финансијска ситуација многих земаља, посебно оних у развоју“, – подвлачи Џејмс Хенри. Истовремено, према речима овог руководиоца истраживања, у тој новости постоји и позитиван аспект: свет је открио „црну рупу“ у коју пропада новац,  проценио је димензије тог блага, сакривеног у офшоре.

Јачање „офшорског“ карактера светске економије ствара озбиљне економске и социјалне проблеме и, ако ништа друго, три главна међу њима можемо одмах да наведемо:

1.            Низак  ниво опорезивања у зонама офшора подрива фискалну базу земаља, чији резиденти користе услуге офшора. Према најконзервативнијим проценама буџети свих земаља у свету се сваке године лишавају користи од најмање три билиона $ који се крију у офшорима.

2.            Извођење анонимних операција представља претпоставку за прање нелегалне добити  и финансирање светског тероризма, преко  – офшора. Они доприносе порасту организованог економског криминала, посебно трансграничног.

3.            Као резултат слабог регулисања финансијских операција у офшорима,  повећава се ризик од неконтролисаних токова такозваног врућег новца, што дестабилизује финансијски систем.

Администрација Барака Обаме: „крсташки рат“ против офшора

Од пре неког времена (нулте године нашег века) у свету је почела борба против офшора, када су САД и европске земље одједном откриле да губе значајне своте новца од пореза. У САД, према званичним подацима, државна благајна се сваке године лишавала најмање 100 милијарди долара зато што су амерички порески обвезници користили шеме са офшорима. Изузетно много енергије за борбу са офшорима  је потрошила администрација Барака Обаме. Још пре него што се разбуктала финансијска криза  у САД је почела припрема закона „Спречавање злоупотреба преко пореских лука“[1];  Обама је наставио са покушајима да се нацрт закона прогура у Конгрес САД. У том закону су најбитнији следећи ставови: 1. Одређивање суровијих захтева за пореске обвезнике САД који користе јурисдикцију офшора; 2. Давање овлашћења Државној благајни САД да користи специјалне мере према страним јурисдикцијама и финансијским институцијама које спречавају убирање пореза; 3. Увођење опорезивања трустова у офшору који се користе ради  стицања непокретности, уметничких дела и накита за становнике САД  и признавање лица која стварно добијају активе од офшор-трустова за бенефицијаре; 4. Повећање казни за лица која користе пореска склоништа, на износ до 150% од прихода који се добија таквим поступцима.

Нагли пораст државног дуга и дефицита федералног буџета у САД  пошто се земља нашла у финансијској кризи принудили су америчке власти да изађу у јавност са гласним изјавама о својим плановима да „расчисте ситуацију“ са појединим офшорима. Посебно енергичне изјаве у вези са тим давао је Б.Обама. Он је „нишанио“  Кајманска острва – месташце на земљиној кугли које је амерички капитал изузетно волео. Такви гиганти америчког и светског бизниса, какви су Coca-Cola, Procter & Gamble, General Motors, Intel, FedEx, Sprint и др. тамо имају фирме-ћерке. По финансијском свету се шири шала: најпознатија пословна зграда на свету није ни Њујоршка берза, ни Лондонска, већ Агленд Хаус, скромни четвороспратни пословни објекат на Великом Кајману који представља правну адресу много хиљада  компанија, које су регистроване на том острву. „На Кајманским острвима постоји зграда у којој је смештено 12.000 америчких корпорација – изјавио је 5.јануара 2008.године у Манчестеру, држава Њу-Хемпшир, Барак Обама. – То или је највећа зграда у свету или највећи лоповлук на свету. Ми ћемо открити шта је од то двоје.“ Међутим, без обзира на одлучност тадашњег кандидата за председника САД, која  се, његовим доласком на власт није смањила, најутицајнији човек на планети ипак није успео да се разрачуна са Агленд Хаусом. [2]

Најозбиљнији практични корак у области борбе са офшорима  треба да је Закон о пореској дисциплини који се односи на рачуне у иностранству, а који је донет у САД у мају 2010.године. У фебруару 2012. је са Француском, Италијом, Немачком, Великом Британијом и Шпанијом закључен Споразум о заједничком спровођењу тог акта. У оквиру тог Споразума национални порески органи имају право да размењују информације и да једна другу извештавају о дешавањима у вези са тим. Али од тог закона највише добијају Сједињене Државе. Тим актом се предвиђа да и банке, и друге финансијске институције побројаних земаља треба у ствари да постану добровољни агенти  америчке службе опорезивања. Они су дужни да подносе извештаје  о сумњивим (са гледишта пореских интереса САД)  рачунима и операцијама физичких и правних лица америчког порекла. Уколико се примети да банке и остале финансијске институције других земаља  немају жељу да „сарађују“  са пореским органима САД, према таквим институцијама САД могу да предузимају одређене санкције. Није тешко да се примети да,изговарајући се борбом против офшора и злоупотреба у вези са плаћањем пореза,  власти САД имају намеру да преузму под директну финансијску контролу  (административну)  друге земље.

Борба са офшорима и нове финансијске шеме

Да би власник актива постао анониман мора да се искористи не један офшор, већ њихов ланац, међу којима обавезно постоји територија где се региструју компаније са директорима и власницима који нису прави, а имена правих се не могу наћи ни у једном документу. Њих су почели да називају бенефицијари (тј. они, који имају стварну корист од посла). Такву шему користе, на пример, корумпирани функционери, вође организованих злочиначких група…

Данас у различитим званичним документима (на пример – на званичним сајтовима)  фигурирају називи номиналних власника  акција, а то су у ствари највеће светске банке које пружају услуге private banking.  Међутим, ти номинални власници не откривају ко је стварни власник акција – таква се информација може добити само на захтев суда. То је баш згодан начин да се сакрије својина од лица за које не желиш да их „просветлиш“.

Уопште не треба дуго тражити примере. Да узмемо руска акционарска друштва. 97% акција ОАО „ЛУКОЈЛ“ држе номинални власници. Три четвртине акција су у номиналном власништву холандске ИНГ-банке („Евразија“), а остатак је код чисто руских номиналних власника. Појединцима припада укупно 3% акција, мада се сматра да најкрупнији пакет акција ЛУКОЈЛ-а припада његовим менаџерима – Вагиту Алекперову (21%) и Леониду Федуну (9%). Међутим, та информација се никако не може проверити.

Према скорашњим саопштењима – 27% акција државног „Газпрома“  има такође номиналне власнике. Преко 50% акција Рударско-металуршког комбината ГМК „Нориљскиј никељ“ је у поседу страних номиналних власника или у офшорима. Код „Русал“–а  номиналним акционарима припада 25% акција, а контрола читаве компаније се врши из офшора.[3]

Фактички – најкрупније банке на свету, правне фирме, па чак и поједина физичка лица су на себе преузели функцију сакривања правих акционара и бенефициара, коју су раније вршиле офшорне јурисдикције. Зато „навала“ западних држава на офшоре као на „информационо нетранспарентне зоне“  није довела ни до каквих резултата.

Борба са офшорима као средство помоћу кога финансијске групе деле међу собом сфере светског утицаја

Под изговором да се власти неких Западних земаља боре са офшорима, њихове банке у ствари врше поновну расподелу сфера свог утицаја.  Најбољи пример из скорашњег периода је притисак власти САД и Велике Британије на Швајцарску. Позивајући се на борбу са офшорима долази до процеса уништења трећег по значају међународног финансијског центра. 2011. године је Берн био принуђен да закључи споразум са Сједињеним Државама, Великом Британијом и Француском, којим се захтева све могуће помагање властима три наведене земље  при откривању информација о томе који то њихови грађани, иначе клијенти швајцарских банака, не плаћају порезе. У резултату је почео масовни одлив капитала из Швајцарске. Где? У отаџбину коју контролишу америчке и британске банке. Највише на Бахамска острва и британска Девичанска острва, који се налазе под јурисдикцијом те исте Велике Британије (иако су те територије формално независне, реално представљају „прекоморске територије Велике Британије“ на челу са монархом – краљицом Велике Британије Елизабетом Другом, која поставља гувернере тих земаља). Део капитала је премештен у сигурне банке које се налазе у САД и Великој Британији. Али ни то није све! Швајцарске банке су биле принуђене да добро испразне своје „новчанике“. У августу 2011. Швајцарска је званично исплатила Великој Британији преко 600 милиона долара сакривеног пореза њених држављана  који су свој капитал чували у депозитима швајцарских банака. Од јануара 2012. Министарство правде САД врши истрагу 11 швајцарских банака, међу kојима су и Wegelin, Credit Suisse и Julius Baer о њиховом помагању у „неплаћању пореза америчких држављана“. Већ почетком 2012.године  једна од најстаријих швајцарских банака Wegelin је због започете истраге продала свој бизнис. Није искључено да ће швајцарске банке бити принуђене да и државној благајни САД плате повисоке износе као компензацију за неплаћени порез њихових америчких клијената.

Борба са офшорима: смртна пресуда без могућности помиловања

У току последње финансијске кризе борби са офшорима су се прикључиле све главне земље Запада и многи познати политичари. Чак је и римски папа Бенедикт XVI изјавио да „ финансијске офшоре лишава свог благослова“. У званичном документу папског „Савета за правду и слободу“  који је обнародован по резултатима Међународне конференције о финансирању развоја у Дохи (29.11. – 2.12.2008.) констатује се  да су офшорна тржишта повезана са нелегалном добити. Офшори су водили непаметну финансијску политику која је на крају  крајева довела до садашње финансијске кризе. Омогућујући да се крију порези они су омогућили и гигантско отицање капитала, нанели су огромну штету сиромашним земљама и зато морају бити затворени.[4]

Међутим, после завршетка прве фазе  финансијске кризе антиофшорна запаљивост Запада  је великом брзином спласнула. Стварна политика појединих западних земаља  у вези са офшорима је врло противуречна. Са једне стране оне подстичу очување (па чак и развој) оних офшорних територија које обезбеђују доток из свих крајева света  капитала на рачуне банака својих земаља. Са друге – покушавају да спрече отицање капитала у офшоре са својих територија, што је изазвано разлозима фискалне природе.

Практични кораци у вези са борбом са офшорима Карибског базена коју води администрација Барака Обаме, а о којој смо говорили у почетку овог текста, за сада није дала неки видљив резултат. Исто тако су и европске земље (Швајцарска, Луксембург) и Кина (са Хонгконгом) обећали да ће се обрачунати са својим офшорима. После почетка кризе 2008.године лидери G20, дискутујући о мерама за борбу са кризом, више пута су обећавали да ће да затворе „луке за склањање од плаћања пореза“. 2010.године  су унете исправке у конвенцију OECD о порезима, којима су пооштрени  ставови  у вези са изношењем информација. Од 2010.године  је потписано преко 600 споразума о размени информација који, између осталог оштро ограничавају банкарску тајну. Међутим, успеси су и ту врло скромни.

Заслужује пажњу и мера борбе са сакривањем капитала у офшорне зоне Европе, коју практикују власти Немачке, – набавка нелегалних дискова са информацијама о рачунима у одговарајућим банкама, којом се баве и федералне, и земаљске владе. Испоставило се да је та мера врло успешна, мада је многи државници и политичари Европе критикују као „не баш чисту етички“. Међутим, властима Немачке данас, када се у Европи разгорела дужничка криза, а немачка економија доживљава преоптерећења, баш и није до  „етичке чистоте“.

Вероватно је да је анти-офшорно законодавство  неопходно, али ипак није и довољан услов за успешну  борбу са офшорима. Тако Италија у тој области  има добро законодавство, али и даље међу земљама Западне Европе води  у  учешћу економије „у сенци“ у БДП-у, као и у нелегалном извозу капитала. Истовремено, на територији земаља Северне Европе, у којима је ниво пореза прилично висок, постоји минимално коришћење „црних“ и „сивих“ офшорних шема. У Норвешкој порез на добит од експлоатације нафте и гаса и до 80%, али иностране нафтне компаније без обзира на то упорно скрећу погледе ка тој земљи, захваљујући непостојању корупције, ефикасној државној подршци великим пројектима и јасним, непроменљивим и транспарентним условима пословања.

Све у свему – борба против офшора  је усмерена  не на уништење институције офшора, већ на омогућавање њиховог коришћења  за јачање позиција појединих учесника у конкурентској борби. У једном од последњих истраживања о офшорима  констатује се: „Рат  са офшорима  је врло чудан рат. Вођење тог рата је исто што и ратовање са сопственом десном руком. Јер офшори представљају један од међаша глобалних финансија. Извади га и – читава кнструкција ће да се сруши… Зашто рат са офшорима није постао тотални? Шта ће Лондону толико офшора? Зашто се Кариби, директно уз САД, тако радују животу? Зато што им офшори представљају одличан начина за убирање туђег новца. Доле своје паре, које одбацују капитал, али туђе – само изволите, добро нам дошле! Офшори сакупљају новац читавог света и зато нико не оспорава право офшора на постојање“.[5]

 



[1]
 Bill S. 681 ‘Stop Tax Haven Abuse Act’.

[2] “Черныедырымировыхфинансов“ // expert.ru, 23.07.2012.(«Црне рупе светских финансија»)

[3] «Стратегия – эвакуация» 5.12.11// http://www.gazeta.ru/column/mikhailov/3858474.shtml

[4] Der Spiegel. 2008. Dez. 9

[5]«Борьба с офшорами: прогноз военных действий. Инфографика» //11 мая 2012 Forbes.ru: http://www.forbes.ru/sobytiya-column/finansy/82075-borba-sofshorami-prognoz-voennyh-deistvii(„Борба с офшорима: прогноза за војно деловање. Инфографика“)

 

Фонд Стратешке Културе

Како је бивши МО Драган Шутановац проневерио 264 милиона долара!?

ЗАЈЕДНИЧКЕ МАЛВЕРЗАЦИЈЕ?

Веома методична анализа пуковника Јовановића, подупрта увидом у поверљиве документе, уз помоћ “инсајдера” из Министарства одбране и Владе Србије, овде нам на убедљив начин презентује многе финансијске малверзације министра Шутановца и његових блиских сарадника, од којих су неки са “дотичним” у крвном или “кумовском” сродству. Овај извештај документује појединачне криминалне трансакције министра Шутановца и других учесника “удруженог злочиначког подухвата” пљачке, већ претходнно опустошене и опљачкане, српске привреде и државних ресурса, и то у детаљима. Ниједна разумна особа не може да олако одбаци овакав обиман документ који обилује прецизним подацима, а да претходно не покуша да добије квалификоване одговоре на “инкриминирајућа” питања која се сама намећу у наставаку овог текста… (Српски Журнал)

Много новца код Шутановца

Олаким фрљањем стотинама милиона евра које несебично приписује у свој салдо, а отписом још вредније штете коју пребацује у трошкове криминалног пословања, актуелни министар одбране залази у лажи које ће га кад-тад довести на оптуженичку клупу због проневере преко 200 милиона евра. Макар и по командној одговорности…

У Народном позоришту у Београду је 7. фебруара 2011. године, у оквиру традиционалног избора “Привредници и компаније”, некакав жири некаквог Клуба привредних новинара доделио министру одбране Драгану Шутановцу “златну плакету” за развој одбрамбене индустрије.

Како и доличи, образложење ја било као бајка. Штавише – као басна. Када се ради о Драгану Шутановцу, министру одбране, бајкама, а поготово баснама, међутим, никако не треба веровати, каже извор Таблоида из Министарства одбране. Разлога је много.

Прво, према изјавама самог министра, датим новинским извештачима за време његовог досадашњег мандата министра одбране, реализовани су следећи послови:

– у 2007. години извезено је наоружања и војне опреме (НВО) у вредности од 75 милиона долара,

– у 2008. години извезено је НВО у вредности од 183 милиона долара,

– у 2009. години извезено је НВО у вредности од 246 милиона долара,

– у 2010. години извезено је НВО у вредности од 247 милиона долара, што укупно износи 751 милион долара.

У овој, 2011. години, у току је реализација извозних аранжмана у вредности од 50 милиона долара, у току су преговори са Кувајтом у вези са ремонтом 149 тенкова М-84, а већ уговорени извоз премашује 400 милиона долара (реч је о изградњи три фабрике на северу Африке).

Друго, према објављеним службеним подацима, за време мандата актуелног министра одбране извршен је извоз НВО у вредности од 487 милиона долара, и то:

– у Ирак у вредности 300 милиона долара,

– у САД у вредности од 85 милиона долара,

– у Авганистан у вредности од 29 милиона долара,

– у Белгију у вредности од 23 милиона долара,

– у Италију у вредности од 16 милиона долара,

– у Бугарску у вредности од 17 милиона долара,

– у Либију у вредности од 17 милиона долара.

Ако се има у виду да је цела српска привреда у хаосу, да бележи губитке, да се врше масовна отпуштања, у таквим условима нема шансе да ико направи скоковит напредак, па макар се радило и о генијалном Драгану Шутановцу и српској одбрамбеној индустрији.

У земљама у којима је одбрамбена индустрија окосница привреде и развоја, као што су то, на пример, Израел или Француска, овакве вести биле би очекиване и нормалне, али Србија, нажалост, није ни Израел ни Француска.

Овакав “изузетан пораст извоза” одбрамбене индустрије не стоји ни у каквој корелацији са развојем српске привреде. Људима који су добри познаваоци лика и дела Драгана Шутановца намеће се сасвим другачији и недвосмислен закључак. Овде се не ради ни о каквом доприносу Драгана Шутановца развоју одбрамбене индустрије, него о чистом криминалу. Зато је додељивање некакве златне плакете “за допринос одбрамбеној индустрији” само један од бројних његових и маркетиншких трикова његове братије.

Шутановац случајни пролазник

Ако се упореде подаци о реализованим пословима које је министар одбране дао новинским извештачима са подацима о наводно стварно извршеном извозу, лако је уочити разлику од 264 милиона долара Поставља се питање: Где је нестао тај новац?

– Белгија, Италија и Бугарска су у ранијем периоду, због доброг квалитета наших производа, од наших фабрика (Слобода Чачак, Крушик Ваљево) увозили мање количине артиљеријске муниције различитих калибара, чија би производња у њиховим фабрикама била неисплатива. Ово је, међутим, само наставак сарадње којом поменуте земље обнављају своје резерве новом муницијом. Ту нема никаквог доприноса господина Шутановца, осим што је зарад личних интереса (одговарајуће провизије која прелази у неким случајевима и 30 одсто) поменуте фабрике приморао да извоз иде преко Југоимпорта СДПР. Највећа и углавном једина улога Шутановца у операцији која би извоз у поменуте земље оријентисала искључиво преко трутова из Југоимпорта СДПР, била је постављање одговарајуће руководне структуре (директора, председника и чланова управних одбора).

– Производи Првог партизана из Ужица и Застава оружја из Крагујевца, били су, због изузетног квалитета, познати и веома цењени у САД и много година пре него што је Шутановац уопште рођен. Њихов извоз никада није ни прекидан. Одвијао се чак и за време санкција. Први партизан је сачувао технологију и кадар, чак га и подмладио, те одржао квалитет, настављајући извоз у Америку са трендом пораста сваке године. За разлику од Ужичана, фабрика Застава оружје је због корумпираности челних људи фабрике и синдиката изгубила позиције које је имала у Америци (о пропалим уговорима са КБИ и Ремингтоном, као и о улози господе Црногорац, господина Громовића и других Таблоид је у претходном периоду детаљно писао). Увидом у извозну документацију коју је обезбедио Таблоидов инсајдер (дозволе, товарни, транспортни листове и др.), јасно је да се у Америку, поред извоза који врше Први партизан и Застава оружје (мада се због притисака од стране Шутановца и СДПР-а да извоз иде преко њих, сваки извоз све више обија о главу) највише извози трофејно оружје сувишно Војсци Србије и то преко привилегованих компанија (ЦПР Импеx, Булет, Гим, Евацо и друге, углавном на веома криминалан начин, о чему је Таблоид у претходним бројевима такође опширно писао).

– Извоз у Либију се уствари односи (односио) на радове на ремонту авиона и уградњу украдених делова из Ремонтног завода Мома Станојловић, а преко приватне компаније господина Шутановца (о искључивању РЗ Мома Станојловић – Батајница из послова у Либији и улози господина Шутановца у томе, Таблоид је такође благовремено обавестио јавност и тужиоце). Од осталих планираних послова у Либији (као што је изградња војних болничких комплекса по угледу на нашу ВМА и др.) због познатих дешавања на северу Африке и у самој Либији, али и због Шутановчевог једностраног прекида војне сарадње са Либијом, нема ништа и задуго неће бити ништа.

– Већ наводно уговорен посао у износу од 450 милиона долара, наводна изградња три војне фабрике на северу Африке, пре свега у Алжиру, такође падају у воду. Због познатих збивања на северу Африке, али и српског понашања (мисли се на Шутановчево понашање у контексту садашње кризе), питање је да ли ће до овог посла више икада доћи.

– Изјаве највишег државног и војног врха Србије о ремонту тенкова М-84 у организацији наше државе и њене одбрамбене индустрије, још су једно у низу понижења наше земље и грађана. Вест коју у свом стилу лансира Шутановац, да ће компаније из три државе – Србије, Хрватске и Словеније – заједнички модернизовати тенк М84 у склопу српског споразума о сарадњи са Кувајтом о ремонту и модернизацији 149 кувајтских тенкова тог типа, произведених у бившој Југославији, и да ће на овом послу, чија вредност досеже и 400 милиона долара, радити српске фабрике одбрамбене индустрије, али и компаније из Хрватске и Словеније. При томе је, наводно, главна улога у модернизацији тенка М84 предвиђена за Техничко-ремонтни завод у Крагујевцу, али и фабрике које су радиле на његовој изради – Прву петолетку из Трстеника (хидраулика), раковички 21. мај (купола), 14. октобар из Крушевца, Заставу из Крагујевца (тешки митраљез)… С обзиром да је тенк комплетиран у фабрици Ђуро Ђаковић у Славонском Броду, у “пројекту” је још једно замајавање јавности ради стицања јефтиних политичких поена, тврди извор Таблоида из Министарства одбране.

Тенкови само у мислима

Један примерак тенка М84, који је у Ремонтном заводу Чачак (додуше, сада већ пропали, и који је тренутно у функцији обичног сервиса шверцера наоружања ЦПР Импеxа, Југоимпорта СДПР, Булета и др.) модернизован на нивоу М84 АБ1, на једвите јаде урадили су наши стручњаци, од којих многи више нису ни живи или нису радно активни. Ако се има у виду да је у производњи склопова, агрегата и наоружања за овај тенк директно радило 240 фабрика, а у њега су били уграђени делови које је израђивало преко 1.000 предузећа из свих делова бивше Југославије (многа од њих више и не постоје, а на многима стоје катанци и ланци и зарасли су у коров), увођење у посао Словеније, а посебно Хрватске, чија је модернизована верзија М84 дегман одавно пропала (и од које су они сами одустали), заправо је доказ о неодговорном, неморалном прилазу веома сумњивом послу.

Познато је да се са северноафричким земљама (Египтом, Тунисом, Алжиром, Либијом), те Кувајтом и другима, на пословима продаје наоружања и војне опреме, као и на њиховом одржавању и ремонту, највише се ангажовала београдска компанија Кофис, која је на волшебан начин дошла до ремонтне документације ратних бродова и дела ремонтне документације тенка М84, као и других борбених средстава. Познато је и како је од стране Кофиса прошао ремонт бродова и ракетне технике за Египат и ко је све на њему радио од садашњих и бивших припадника Министарства одбране. ако је тако, онда је јасно (када нема комплетне производне и ремонтне документације, када нема довољно стручњака, када сви алати нису сачувани, а за постојеће се не зна где се налазе) како ће се “операција Кувајт” и ремонт тенкова М-84.

– Од грађана Србије је сакривано да је наш највиши војни и политички врх пристао да се прво одрекне 3,5 милијарде долара ирачког дуга да би како-тако учествовао у подели колача који диктира Америка при новом опремању Ирака. Поред одрицања од потрживања толиког дуга, Србија као правни наследник СФРЈ има правну обавезу да обештети предузећа из држава насталих од бивше заједничке државе (тако је, на пример, до сада на име дуга Ирака СФРЈ, Претису из БиХ исплаћено 50 милиона долара на основу одлуке судских органа Србије). Ако се имају у виду афере које су избиле током опремања Ирака наоружањем и војном опремом (учествовале неке америчке, албанске, црногорске, српске, хрватске компаније…) онда је јасно зашто је Југоимпорт СДПР као јавно предузеће формирао десетак компанија у земљи и иностранству у свом власништву и што МО Србије искључиво сарађује са привилегованим компанијама (попут ЦПР Импеx, ГИМ, Евацо, Булет, Кофис, Мелвале и др.).

– Извозни послови у вези са Авганистаном односе се на опремање међународних снага у саставу НАТО алијансе, које су у свом наоружању још задржале наоружање из тзв. Источног блока. Дакле, ни овде нема некаквог ауторског печата нити пресудног утицаја Шутановца у добијању посла, већ се његов утицај своди на (лично)интересно лобирање да извоз иде преко Југоимпорта СДПР.

Из свега поменутог лако се може уочити да министар одбране олако и заправо преварантски говори о “невероватним успесима” војне индустрије под његовим високим руковођењем, ни једног момента не спомињући како је уопште могуће да та индустрија постиже “врхунске резултате” баш и само за његова мандата, и баш након што је, по њим, уведена у тешку кризу, на сам праг тоталног гашења.

Има ко да прогута

Данас, дакле, када је српска одбрамбена индустрија на прагу тоталног уништења (од чега корист имају само Шутановац и његова братија), када је војска уништена, а њени остаци претворени у партијску плаћеничку формацију (од које је јаче и мало боље организовано ловачко друштво), када Министарством одбране и оним што је остало од Војске влада мафија, а криминал и корупција цветају, министар Шутановац не заклапа уста понављајући као папагај како је Србија лидер безбедности у региону, како је “професионализована” Војска сада четири пута јача него пре; тврди да су последњи уговори за домаћу одбрамбену индустрију омогућили да укупни приход од продаје наоружања и војне опреме пређе 1,2 милијарде долара. Све то нема никаквог смисла и представља пљување грађана Србије у лице. Ипак, у једној незапосленој, опљачканој, гладној, пониженој, изнуреној, изневереној Србији овакве приче Шутановца има ко да прогута.

Утолико су симптоматичнији ставови појединих америчких дипломата (са којима је аутор ових редова имао прилику да се сусреће и дружи) који су за мандата актуелног министра одбране службовали у Америчкој амбасади у Београду (господа Капело, Веркер, Харкер, Руан, Томас и др.) – да од српских политичара истовремено највише цене и највише презиру управо Драгана Шунтановаца те да у складу с тим управо њега треба промовисати на значајне функције, јер се ради о бескрупулозном човеку спремном на све само да он лично “буде неко”! Ако неко има такав “углед” онда је јасно и да је “душу дао” да ту исту душу прода ђаволу.

Многи детаљи из његове биографије само су шлаг на његовој каријеристичкој торти. Као, на пример, чињеница да је као члан СПС-а био кафеџија у кафићу Демоде, или да је у ноћном клубу Нана радио као чиста избацивач у време када је ова “научна установа” угошћавала све саму криминалну клијенталу. Да је након 11,5 година студирања постао стручњак за хидроизолацију; да је директно из дискотеке Трезор, где је делио позивнице гостима, дошао на место помоћника савезног министра полиције и председника Одбора за безбедност Скупштине Србије?!

Неки ће се присетити да је био и Легијин друг и Шиптаров пријатељ. Све до убиства премијера Ђинђића (!) клео се у ту везу. Енергично је бранио црвене беретке и земунце од оптужби за убиства на Ибарској магистрали и атентат На Вука Драшковића у Будви, као и за ликвидације Ивана Стамболића и Славка Ћурувије. На Одбору за безбедност подсмевао се посланицима из СПО-а, није им давао реч када су хтели да говоре о томе, чиме је директно спречавао сваки покушај истраге тих злочина… Да ли је у свом личном или у интересу своје партије штитио криминалце, јер би трагови који воде до њих једног дана довели и до њега!? Легија и Шиптар су уз његову политичку подршку и с његовим знањем и после 5. октобра убијали по Београду, а неретко су саслушавали невине људе у згради полиције у Улици 29. новембра, као што је то био случај с Макином групом, коју су оптужили за убиство генерала Бухе, како би са себе скинули сумњу. Када су убили Ђинђића, престали су да буду хероји, а Шутановац је коначно дозволио да постану злочинци. Ипак, запажено је да о њима појединачно Шутановац никада није изговорио ни једну ружну реч.

Ни амерички безбедносни извори у Београду не крију да се ради о човеку који је на листи повереника Војне службе безбедности САД. Зато је оно што није успело НАТО пакту, пошло за руком његовим повереницима у Србији. А то има своју цену – и за Шутановца и за Американце.

Испаравање доказано

Где је, дакле, нестало 264 милиона долара постаје јасније ако се, поред изнетог, зна:

– да је Драган Шутановац са братом Стевана Никчевића (директора Југоимпорта СДПР) формирао заједничку фирму која се бави продајом оружја, што је дискретно обелодањено и недавно на београдском сајму ватреног оружја! Није, при томе, проблем његов бизнис као такав, него дебели, неморални и криминални сукоб интереса.

– да је један од власника кипарске компаније Цаплоцк ЛТД Илија Пилиповић, иначе кум Драгана Шутановца и (његов лични) помоћник министра одбране за материјалне ресурсе.

– да је Шутановац за веома кратко време свог мандата, са својим помоћником и кумом Илијом Пилиповићем у потпуности остварио утицај и контролу над војно-безбедносним, материјално-финансијским и другим инспекцијским и војним органима. Већи део Министарства одбране, одбрамбене индустрије, техничких института, ремонтних завода, материјалних резерви Војске, Шутановац и Пилиповић су ставили у функцију једне једине привилеговане фирме – Југоимпорта СДПР. Већи део Министарства одбране (укључујући министра одбране и његовог помоћника за материјалне ресурсе), постаје највећи промотер СДПР-а, а онда и, у тој области, носилац организованог криминала у држави Србији.

– да Министарством одбране Србије харају шверцери наоружања. Нема сфере из области живота и рада припадника Министарства одбране и Војске Србије у којој нема деловања организованог криминала, а да истовремено органи гоњења, тужилаштва и судства нису предузели ама баш ништа. Сектор за материјалне ресурсе, Управа за снабдевање, постао је расадник корупције и дилетантизма у управљању кључним државним пословима.

– да је поменути Стеван Никчевић, директор Јавног предузећа Југоимпорт СДПР, иако на то по позитивним законским решењима није имао право, у земљи и иностранству формирао зависна предузећа, махом са већинским уделом капитала, а самим тим и учешћем у управљању њима. Реч је о предузећима за спољну и унутрашњу трговину на мало и велико, производњу и услуге Атера плус д.о.о. Београд; предузећу за производњу и промет пољопривредних производа Агро плус д.о.о. Бачка Паланка; предузеће за управљање пројектима и извођење грађевинских радова у земљи и иностранству ПМЦ инжењеринг д.о.о. Београд; предузећу за производњу, прераду и трговину Јутра д.о.о. Београд; предузеће за производњу и промет ловачке и спортске муниције Белом д.о.о. Београд; предузећу за производњу, промет и услуге Југоимпорт монт д.о.о. Подгорица; АИР транспорт, Москва, Русија; Јантус, Хонг Хонг; Голд ривер, Натурал Фруит Јуицес… Уз то, све се “поклопило” са временом кад је министар одбране био Борис Тадић, а Шутановац саветник генералног директора Југоимпорта СДПР и министра одбране; односно са временом кад је директор СДПР-а за америчко и западноевропско тржиште и помоћника министра одбране за материјалне ресурсе био Илија Пилиповић – кум министра одбране!

– да је према најавама које су долазиле из Министарства одбране улазак Србије у Партнерство за мир требало да покрене инвестиције за 200 одсто (није прецизирано које врсте!). Но, то су биле само празне речи. У то име је Војска Србије претворена у антитерористичке јединице, а све остало је или уништено или сведено на минимум. Ако би Србија ушла у НАТО, то би државу тренутно коштало око четри милијарде долара за увоз застарелог НАТО оружја, увођење нових војних стандарда и плаћање НАТО инструктора. Замирања властите производње и самосталности у располагању одређеним производима домаће наменске индустрије и научноистраживачког рада у Војсци – подразумева се. И тако даље.

Сасвим је јасно колики део наведене пропасти отпада на Драгана Шутановца, коији је са кумом Илијом Пилиповићем делегиран за пружање услуга Западу и НАТО савезу. Ту негде лежи и одговор где је и како испарило 264 милиона долара.

Како бисмо уопште били живи без Шутановца

У образложењу награде Драгану Шутановцу наведено је да је “у време економске кризе уложио огроман напор на консолидовању привреде Србије. Један од главних приоритета у његовој спољнополитичкој активности била је промоција потенцијала српске привреде у свету и отварање нових тржишта, пре свега за одбрамбену индустрију. Ангажовао се да се обезбеде сви услови за реструктурирање и модернизацију предузећа те гране домаће привреде”. Уз то је, “на иницијативу министра Шутановца, обезбеђена финансијска подршка предузећима одбрамбене индустрије Србије, која је омогућила њихову пословну консолидацију, развој нових производа и технолошку основу. Министар Шутановац радио је и на промовисању потенцијала одбрамбене индустрије у иностранству, што је тој привредној грани обезбедило квалитетан наступ на новим тржиштима, и то у Ираку, Египту, Америци, Либији, Кипру, Кувајту. Нови уговорени послови омогућили су да домаћа одбрамбена индустрија поново постане један од главних носилаца развоја привреде Србије у целини. Та ефективност министра Шутановца била је од пресудног значаја да предузећа одбрамбене индустрије у периоду од 2007. године, када је преузео дужност министра одбране, до данас на светско тржиште извезу робу у вредности од око седамсто педесет милиона долара, а да укупна вредност уговорених послова износи милијарду и две стотине милиона долара!”.

Не треба заборавити

– да држави Србији званично споља нико није наредио да укине обавезно служење војног рока. Овдашњи властодршци одлучили су да сами спроведу ову акцију како би трасирали пут према малој плаћеничкој армији, која би била компатибилна са империјалним амбицијама такозваних великих сила западне хемисфере. Уз то је све што је Влада Србије са Министарством одбране замислила, у тренутку доношења Одлуке о престанку обавезног служења војног рока аутоматски било супротно важећем Закону о војној, радној и материјалној обавези.

– да улазак у НАТО пакт значи плаћање скупе улазнице. Многи други, знатно богатији, који су је такође платили, данас би платили да изађу, али је касно јер су и сувише уплетени у војно-техничке облигације са САД.

– да у Министарству одбране влада приватан, расипнички однос према војној имовини итд.

 
Пуковник Милан Јовановић

Таблоид

Корупција у војсци: Мито вреба из оружја

СРБИЈА се, према налазима британског Транспаренси интернешенела, који је испитивао корупцију у систему одбране у 82 земље света, нашла у групи држава високог ризика од ове друштвене бољке.

Мада су успостављени сви предуслови за ефикасну цивилну контролу сектора одбране, парламентарни надзор је мали, а активност ресорних одбора недовољна.

– Србија је на средини табеле са оценом Д+, која заправо значи да је ризик од корупције велик, да се чине напори да се он смањи, али да се томе још не приступа на системски и систематичан начин – каже Радомир Цветковић из Београдског центра за безбедносну политику, који је био партнер британским истраживачима у пројекту.
ПОСЛОВИ НАМЕНСКЕ
– ТАЈНИ МАДА су предузети први кораци у циљу увођења модерне службе интерне ревизије у систему одбране, и даље изостају резултати. Увид у пословање кључних фабрика наменске индустрије крајње је ограничен. Као и у остатку државне управе, недостаје механизам заштите „узбуњивача“, а није довољно развијен ни систем превенције корупције код запослених који су ангажовани на тзв. „осетљивим“ позицијама – наводи се у извештају британског Транспаренси интернешенела.
Најбоље котиране су земље из групе А и њих има најмање – само две. У нашој групи Д+ је, од суседа, БиХ, док су остало махом афричке земље. Ова група чини 18 одсто свих земаља са списка. Испред нас су Бугарска и Хрватска, а иза нас Русија и Кина. Најгоре рангиране су земље Трећег света у којима бесне немири.

Истраживање је рађено прошле године, па се сви подаци, практично, односе, на активности претходне владе. А списак примедби које Транспаренси интернешенел има на њихов рад је подужи. Рецимо, формално су буџети одбране доступни јавности, иако не у детаље, али је надзор над њима редак. Министарство одбране има ловишта и националне паркове за које се верује да годинама нису били предмет контроле.

„Постоје докази о повременим везама организованог криминала и њиховог особља,“ наводи се децидирано у извештају.

Истраживачи, такође, констатују да годишње рачуне у сектору безбедности, укључујући одбрану и тајне програме, контролише државни ревизор, али ти извештаји нису предмет скупштинске расправе. У систему одбране Србије осам одсто буџета одлази на поверљиве трошкове, док управљање и евидентирање најразличитијих материјалних ресурса којима се располаже остаје неуређено.

Милан Мијалковски, професор на Факултету за безбедност, каже да је корупцији изложен сваки сегмент друштва, па и систем одбране. Он, међутим, сматра да је ових злоупотреба у оружаним снагама мање него у другом сферама.

– Више показатеља протеклих година указивало је на потребу да се и систем одбране нађе под лупом државних органа и јавности – каже Мијалковски. – Проблем је, између осталог, и што тела која се баве откривањем и спречавањем корупције и цивилном контролом војске немају довољно стручних и професионалних људи.
Професор напомиње да би било добро и да скупштински Одбор за одбрану формира тела, састављена од стручњака за поједине области, који нису политичари, и који би се бавили свим актуелним питањима система одбране.
Висок ризик од корупције у војном сектору војни аналитичар и историчар Бојан Димитријевић објашњава великим свотама које се обрћу у наменској индустрији и набавкама опреме. Он каже да у том погледу нисмо изузетак, јер су афере потресале и већину држава у региону и Европи.

– Ризик од корупције расте са сиромаштвом, посебно ако је велики новац у игри – каже Димитријевић. – Да ће неко у таквим условима пре примити мито рачунају и произвођачи опреме, који чак калкулишу проценат за корупцију. Таквим појавама требало би да се супротставе државни органи у којима би седели компетентни људи, који не зависе од промене власти.

 

Новости

Затворена врата за ГМО

КОМПАНИЈА „Монсанто“ засада неће пласирати генетски модификовану храну у Србији, јер није добила финансијску подршку од Европске банке за обнову и развој. Наиме, више од 150 светских еколошких организација обратило се ЕБРД са захтевом да се не одобри кредит од 40 милиона овој америчкој фирми, па је тако пројекат пропао.

Од пре четири године на снази је закон који забрањује увоз и производњу ГМО производа у Србији. Баш због великог пројекта „Монсанта“ постављено је питање да ли је потребна измена закона. Ова тема већ недељама, откако је најављена евентуална промена прописа, дели како грађане, тако и стручну јавност.
– ГМО је веома осетљиво питање, комплексно и од велике важности за читаво друштво – објашњава Миланка Давидовић, помоћник министра пољопривреде.

– Тако се изменама овог закона не може приступити без отварања широке расправе и укључивања свих релевантних чинилаца.

Неки од професора са Пољопривредног факултета у Београду поручују да гласине о томе да генетски модификоване намирнице изазивају рак и стерилитет нису истините, али и да њихова производња није погодна за Србију.

– Нисам за гајење ГМО биљака, због тога што смо једна од ретких земаља са великим бројем научних института – тврди Гордана Шурлан Момировић, професорка генетике. – У њима производимо сопствене сорте и хибриде, који су конкурентни и на иностраном тржишту.

 

Новости

Сви неуспешни политички пројекти (2) : Динкићу темељ, радницима шипак

Дугогодишњег министра Млађана Динкића памтимо не само по идеји да је криза у ствари развојна шанса за Србију и Кину, па ћемо се винути у звезде док други буду пропадали, Врањанци га памте као најлошијег кројача сопствене судбине. Конфекција Замбер највећа је промашена инвестиција у Врању у његовој и режији Г17 плус.
Радници узалуд штрајковали

Они су се у међувремену прешалтали у Уједињене регионе, док се радничка класа Врања није прешалтала нигде. Наиме, Динкић је као прави трофеј довео у Врање власника британске Алене Саваса Јанија и дао му 4. 000 евра по запосленом да покрене овде посао. Ново чудо, названо Замбер, успело је само да уништи некадашњу конфенцију Слобода и ни макац даље од темеља. Посао, вредан шест милиона евра, пропао је, држава се обештетила осигурањем, а у Врању је остала армија незапослених.

Кројио, кројио, па прекројио: Млађан Динкић

Кројио, кројио, па прекројио: Млађан Динкић

У Врању се и данас препричава велики догађај из јула 2007, када је по највећој врелини тадашњи министар економије Млађан Динкић свечано положио камен темељац за изградњу будуће фабрике конфекције Замбер. Нико још не може да заборави Млађино љубљење са Драганом Ђиласом, за кога се више нико не сећа у којој је улози онда био, те власником Замбера Јанијем Савасом и тадашњим градоначелником Врања Мирољубом Стојчићем, садашњим народним послаником.

Приповедачи бајки

– Од наше компаније ће локална заједница имати само користи. Јер, сваког месеца ће 3. 000 људи у Врање донети 600. 000 евра од плате, не рачунајући порезе и остале дажбине. Нама су тренутно главни проблем неквалитетни и нелегално увезени текстилни производи из Кине. Али, не бојимо се. Данас свако може нешто да произведе, али су пласман и наплата главни проблем. Ми имамо сигурно тржиште и квалитет – говорио је својевремено Синиша Бундало, директор Замбера.
Аплаузи усхићених обожавалаца странке засули су министрово обећање да ће ту, где он лопатом баца цемент за темељ, бити фабрика за 3. 000 радника. Две године касније на једној од најатрактивнијих градских локација никло је недовршено гвоздено здање, а за Савасом су остали само дугови и 600 радника које нико није хтео.

Јани Савас је јавности представљен као угледни британски индустријалац, кипарског порекла, који је власник компаније Алена Бјанка лимитед из Лондона, а која има фирме широм света. Све оне се баве производњом текстила, па је, ето, Салас пожелео да једну такву отвори и у Србији. Држава Србија му је, гле, поверовала и из касе му дала шест милиона евра. Савас није желео да губи време да се фабрика изгради, па је од Јумка позајмио погон и 600 радника да одмах привређују и зарађују. Савас је у медијима обећавао брда и долине, а директор Замбера Синиша Бундало најавио да производња почиње фебруара 2008.

– Производићемо 100. 000 одевних предмета месечно, и то искључиво за британско тржиште. Плате радника су 12. 500 динара, што је двоструко више него у текстилној индустрији – изјављивао је директор.

Радници остали без хлеба

Само неколико месеци касније запело је са грађевинским радовима, а ускоро су и радници објавили да су незадовољни условима рада и платама. Плате мале, испод минималца, касниле су.

– Норму коју нам је прописао послодавац само ванземаљци могу да испуне – рекао је радник Љуба Стојановски, који је касније истеран из фабрике због бунта…

Отмица директора

Снежана Величковић, председница АСНС – а у Јумку осуђена је на шест месеци затвора, условно на годину дана, јер је „противправно лишила слободе генералног директора Миодрага Тасића и његовог заменика Горана Трајковића“.

Прича се дешавала у јесен 2007. Када је 300 радника Замбера, предвођених Снежаном, штрајковало три месеца тражећи да се врате у Јумко.

– Попели смо се на девети спрат управне зграде и рекли да нећемо изаћи одатле док нас неко не саслуша. Није тачно да Тасић и Трајковић нису могли да изађу из својих канцеларија – сећа се Снежана, којој је као олакшавајућа околност узето у обзир то што није била осуђивана, што је мајка троје деце и што је – сиромашна.

Уговорен је сусрет Саваса и руководства фабрике са радницима, али одједном је бизнисмен Савас пропао у земљу. Новинари су успели да ишчачкају да је у Енглеској, одакле је поручивао да му се изградња фабрике не исплати, да је вредност фунте опала (?) , а цена рада, наводно, порасла. Писао је Влади Србије тражећи да му помогне да изгради фабрику до краја. Држава је, пак, ћутала, баш као и градско руководство, оно исто које се срдачно грлило са тим Савасом. Тада је свима било јасно да од посла века неће бити ништа. Из свеопштег муљања једино је испливао податак да Замбер врањској фирми Метеор, која је изводила грађевинске радове, дугује чак 1, 3 милиона евра.

Министарство за економију је брже – боље објавило епохалну вест да је успело да поврати своја скоро четири милиона евра која су дали Савасу. То је био знак и за Метеор да се обрати суду. Али, ни то није протекло без проблема јер се пријавила и Марфин банка из Београда, која је била гарант Савасовог кредибилитета. Општински суд у Врању право прече продаје доделио је Метеору, јер су први поднели тужбу.

Ипак, зна се ко је највише оштећен. Према неким проценама, Замбер је Врањанцима остао дужан око 240 милиона динара. Шефица синдиката у Јумку Снежана Величковић каже да је елаборат о дуговањима предат Динкићевом министарству, али од тога слаба вајда. Јани је радницима остао дужан девет плата (минималац од 16. 000 динара) и доприносе. Замбер је изнајмио и 500 радника Јумка, остао им је дужан седам плата и доприносе. За своје промашаје министри и њихова свита нису одговарали, а радници су платили цех јер неко на крају мора нешто да плати.

Сутра: Сви неуспешни политички пројекти (3) : Пројекат рупа за рефлекторе

 

Вести

Три блекберија за две битанге и рибицу

Београдски медији данас настављају да износе детаље о афери Шарић у коју је умешан премијер Србије и министар полиције Ивица Дачић.“Блиц“ и „Информер“ пишу да постоје транскрипти телефонских разговора Ивице Дачића и Шарићевог човека Родољуба Радуловића, званог Миша Банана, као и видео и аудио снимци њиховог састанка.

Дачић држи такозвану „Белу књигу“ на коју је показао на конференцији за штампу на којој је одбио да одговори зашто се срео са Радуловићем

Транскрипти телефонских разговора између Ивице Дачића и Мише Банане, пре или после којих се Банана чуо са Шарићем и извештавао га о сусрету са тадашњим министром полиције, наговештавају да је премијер ипак знао ко је Родољуб Радуловић, иако је оптужио полицију да га није обавестила са ким се среће.

Како кажу извори ова два листа, нико није пратио Дачића, већ је Радуловић био мета. Међутим, поставља се питање зашто министар полиције није био обавештен да се његови контакти са Радуловићем прате. Како је рекао извор „Информера“, таква одлука је донета у „врху државе“, алудирајући на Микија Ракића.

„Блиц“ пише да поред транскрипата и аудио записа, које је направила Управа криминалистичке полиције, о Дачићевим и Радуловићевим контактима, постоји и аудио и видео материјал Безбедносно информативне агенције. Управа криминалистичке полиције је, по закону, сав снимљени материјал доставила правосудним органима, док БИА то није учинила, рекао је извор „Блица“.

Хронологија догађаја, према писању листова „Блиц“ и „Информер“

12. Јануар 2009. Године – Дарко Шарић зове Радуловића да од „друга“ провери да ли је под истрагом.
12. Јануар 2009. Године (неколико сати касније) – Родољуб Радуловић зове Бранка Лазаревића (Дачићевог шефа кабинета) да провери да ли полиција има нешто о Шарићу.
Следи сусрет Радуловића и Лазаревића у кабинету МУП – а.
31. Јануар 2009. Године сусрет министра полиције Ивице Дачића и Родољуба Радуловића у једном београдском ресторану. Радуловић после састанка телефоном обавештава Шарића о чему се разговарало.

„Блекбери“ за „друга“ годину дана раније

Родољуб Радуловић, звани Миша Банана, у телефонском разговору од Дарка Шарића тражи неколико „блекбери“ телефона за „њега“ и „његовог оног“. Шест дана касније Радуловић долази код Дачића у резиденцију у Ужичкој улици, а касније се среће са Лазаревићем на Топчидерској звезди.

 

Блиц, Информер

Сви неуспешни политички пројекти (1) : Инжењери српских превара

Од јавних радова у току је само сахрана државе, каже један афоризам, а у целој Србији функционише још једино машта њених политичара. Земља нам је званично европски рекордер по броју тужби у Стразбуру, по броју агенција које су неопходне држави, по поскупљењима и високим ценама, по броју захтева за азил, по броју службених возила, по висини камата за кредите, по смртности, лошим путевима, корупцији, а по броју попушених цигарета (један становник просечно попуши 2. 861 цигарету годишње) прва је у свету, јер нација од толиких рекорда мора некако да смири живце.

Прокоп данас

Између реалности и жеља: Прокоп данас

* Постоји још један незванични српски рекорд за који су заслужни политичари, а то су најаве фантастичних пројеката и идеја којима се нација скоро свакодневно бомбардује. Најновији мегапројекат пловни пут Београд – Солун, који би спојио Дунав, Мораву и Вардар, кошта 17 милијарди долара и у пракси представља изградњу једног новог Панамског канала. Већина стручњака га сврстава у домен политичке фантастике, у чему су се српски политичари добро извештили. Милан Бачевић, министар рударства и просторног планирања, изјавио је пре одласка у Кину да нађе инвеститоре како ће из петних жила гурати овај пројекат, а омладина ДС – а се заложила да се министру одузме пасош.

Прокоп сутра

Прокоп како би требало да изгледа

* Србија има 41. 000 километара путева, а испред нас су чак и Намибија, Гана и Шри Ланка. Од 1979. Се гради Коридор 10 који је и после 30 година пројекат који с помпом најављује свака власт. Пројекат је само последње деценије појео милијарду евра, а аутопут је још у фази обећања. Од 2000. Године до данас у Србији је изграђено око 112 км аутопута пуног профила, што годишње износи 9, 3 километра, а коридор 10 има више од 800 км. У међувремену, почела је изградња на Коридору 11, ка Црној Гори и Јадранском мору.

Пут из маште

Обнова 18 км магистралног пута Кикинда – Башаид најављена је лета 2011. Године, а рок је био пола године. Радови су отпочели тек октобра прошле године, а до данас је урађена само трећина пута. Да ствари буду још горе, слој старог асфалта је скинут, па сада вожња на том делу пута представља прави рели подухват.
Пре две године на црногорској страни састали су се премијери Мило Ђукановић, Мирко Цветковић и Јадранка Косор, попили шампањац и пресекли врпцу за први део аутопута Бар – Бољари, који је требало да граде хрватске грађевинске фирме. Замишљени аутопут је требало да буде дуг 169, 2 км са 48 тунела и 107 мостова и вијадукта, а километар трасе коштао би у просеку око 10 милиона евра. Данас од целе идеје имамо само фотографије насмејаних политичара.

* Капитални пројекат уклањања ругла из строгог центра Београда већ годинама тапка у месту. Железничка станица Прокоп почела је да се гради 1977. С обећањима да ће се ослободити 80 хектара земљишта на Савској падини, где је садашња станица, а министар Милутин Мркоњић, који је овој идеји кумовао још као инжењер, последњи пут је одложио радове до „почетка јануара ове године“.

Радници на минималцу

Чак девет инвеститора који су од Србије добили субвенцију за новоотворена радна места, а до запошљавања нису ни стигли, завршило је раскидом уговора, јер нису успели да испуне обавезе. Од 2006. Чак 51 пројекат није остварен. Оне стране компаније, које су покренуле производњу и добиле од државе по 2. 000 евра за свако ново радно место, дају радницима углавном минималац. Зараде запослених су „пословна тајна“ по европским обичајима, али може се сазнати да дипломирани економиста у нишком Бенетону има плату од 16. 000 динара. Велики државни пројекат свео се на голу експлоатацију нације.

Главна аутобуска станица је одавно требало да буде на Новом Београду, али од помпезних најава градске власти није било ништа. А пројекат Еурополис који би од обале Саве направио гламурозно место с хотелима и тржним центрима донео је Мркоњићу надимак у медијима „инжењер брзих превара“. Један од његових пројеката су и „брзе пруге Србије“ из деведесетих година, када се нацији сервирало да ће модерном железницом моћи да се путује два сата од Београда до Будимпеште. До данас је направљен само надвожњак изнад пруге код Инђије.

Машта врти где бургије неће: Звонко Нинков

* Уредник сајта Истиномер Звонко Нинков каже да су у Србији неприкосновена два политичара по мегаломанским идејама:
– Милутин Мркоњић је нереалан, а Млађан Динкић воли да фасцинира, па се појављивао са спектакуларним идејама као што је најава да ћемо кандидовати Стару планину за Олимпијске игре с партнерима из Бугарске. Најчешће се неконтролисано машта у предизборним кампањама, па је на председничким изборима 2008. Борис Тадић обећао да ће запослити пола милиона људи, а Веља Илић 2009. Да ће пробити тунел кроз Фрушку гору – објашњава Нинков за „Вести“.

Да ли је Србија потпуно пропала земља?

* Јесте, готови смо 48%

* Можда буде мало боље 52%

* Кад је Копаоник поклонио стару жичару скијалишту Бесна кобила код Врања 2008. Године, био је то добар политички маркетинг тадашње странке Г17 плус. На сва звона најављено је да ће жичара, процењена на милион и по евра, на Бесној кобили радити до 2020. Године, ником није пало на памет да ће годинама стајати у складишту јер је утврђено да конфигурација терена две планине није иста. Директор скијалишта Дејан Манић јесенас је у Скупштини Врања најавио да је најбоље решење да жичару продају у старо гвожђе.

Милутин Мркоњић

* У Алибунару је пре шест година помпезно најављиван највећи ауто – центар у југоисточној Европи, где би могле да се одржавају чак и трке формуле 1, као и концерти светских музичких звезда. Рок за изградњу био је осам година, а „ауто – центар“ није одмакао од пашњака. Ни Велимир Илић није био имун на трке формуле, па је 2007. Најављивао изградњу стаза у околини Чачка, Сурчина или Крушевца, као да Србија има публику за тако нешто.

* Откад је Влада Републике Српске најавила изградњу аеродрома у Требињу 2008. Године, одакле је годишње требало да лети 250. 000 путника, у протекле четири године није се одмакло нигде. У међувремену је на трошкове директора и његове канцеларије годишње трошено око 360. 000 КМ, а кад се на то додају и трошкови израде пројектне документације, долази се до цифре од три милиона марака. Ни Сарајево није боље прошло с идејама како да се реши загађености ваздуха. Годинама је тињала идеја прављења тунела кроз Иван – седло, али на крају је план пропао јер уопште није ни био технички изводљив. Онда се најавила изградња две ветрењаче на Бембаши које би доприносиле циркулацији ваздуха, али је и ветрењаче и идеју одувао ветар.

Сутра: Сви неуспешни политички пројекти (2) : Динкићу темељ, радницима шипак

 

Вести

Буџет Србије: На услузи режиму и личним потребама режимлија

Пише: Игор Милановић

За полицију је планирано издвајање веће од оног за нове инвестиције или за побољшање стања у аграру, али већи део пара не одлази на побољшање стандарда запослених, већ на набавку нових средстава принуде којима ће насилно бити разбијане демонстрације гладног народа.

Буџет за 2013. Указује на све слабости српске привреде делимично наслеђене од раније, а добрим делом произашле и из политике актуелне власти.

Укупни буџетски расходи планирани за ову годину износе 1. 078. 316. 879. 000 динара, што је по средњем курсу за евро на дан 31. Децембар 2012. Износило 9, 482 милијарде евра.

Највећа ставка у буџету је планирано издвајање за допуну Пензијско – инвалидског фонда у висини од 281 милијарде динара, што представља половину средстава потребних овом фонду.

На другом месту су расходи за запослене у јавном сектору који ће достићи 266 милијарди динара (од чега само за плате иде 203 милијарде динара) , те ће на ове две ставке отићи више од половине планираног буџета.

У свим државним органима има укупно 270. 678 запослених сходно пројекцији из буџета.

Највише запослених има у основном образовању, њих 69. 898.

Оно што је запрепашћујуће јесте број запослених у Министарству унутрашњих послова и Министарству одбране.

Министарство одбране има 25. 565 особа у сталном радном односу и 10. 435 људи запослених на одређено време, што заједно чини 36. 000 запослених.

Са друге стране, Министарство унутрашњих послова има укупно 49. 365 запослених и скоро сви они, са изузетком њих 23, су за стално запослени.

Овом броју треба додати још 2. 050 особа стално запослених у Безбедносно информативној агенцији.

По овим подацима види се да је број запослених у полицији скоро за 50 одсто већи од броја запослених при војсци, што значи да садашња власт не рачуна са озбиљним спољним непријатељем, али се спрема за обрачун са унутрашњим непријатељима.

Истоветни закључак се намеће и када се упореде финансијски издаци планирани за полицију и војску.

Иако, по правилу, војска располаже далеко скупљим средствима од оних потребних полицији, буџетске разлике су у корист Министарства унутрашњих послова?!

За полицију је планиран издатак од 70. 733. 603. 000 динара, а за Министарство одбране само 58. 076. 547. 000 динара.

Ово указује на то да ће далеко вреднија опрема бити испоручена полицији, док ће војска морати да се задовољи коришћењем већ превазиђеног и дотрајалог наоружања, јер за значајније набавке новог, у буџету једноставно нема пара.

Иако је лепа вест да Србија по мишљењу њених власти тренутно нема спољне непријатеље, ипак је државнички неозбиљно настављати са убијањем већ ионако полумртве војске, јер ситуација у окружењу може да се промени у скорој будућности.

У оваквом понашању садашње власти, које се у бити не разликује од онога шта је радила прошла власт, крије се порука сваком озбиљнијем аналитичару да влада планира да одбрану земље препусти некој спољној војној организацији.

Да ли је то покушај да се Србија на мала врата и супротно расположењу грађана увуче у НАТО пакт?

С обзиром да у овом тренутку, са изузетком неуралгичне Прешевске долине где су могући сукоби са албанским терористима, Србија нема помена вредне“унутрашње непријатеље“ по изгласаном буџету види се да се власт спрема на сукобе већих размера са демонстрантима, односно гладним народом који би овог лета могао да преплави улице српских градова.

Због тога су и издаци за набавку нове опреме и наоружања за полицијске јединице далеко изнад оних планираних за војску.

У буџету за ову годину планирани су издаци за капитална улагања у висини од 46, 9 милијарди, док ће на аграр отићи још 45 милијарди динара.

Иако су издаци за пољопривреду скочили са 2, 6 одсто укупног буџета на 4, 5 одсто, ипак је видљиво да овогодишњи буџет никако не може да се назива инвестиционим већ, пре, рестриктивним.

Оно што посебно оптерећује буџет, па самим тим и привреду јесте повећање дефицита и укупне задужености земље.

Од некадашњег законског лимита на нивоу од 45 одсто бруто домаћег производа није остало ништа, јер је још влада Мирка Цветковића догурала на преко 50 одсто БДП – а, а ова садашња је наставила са задуживањем.

На крају новембра 2012. Јавни дуг Србије је износио 17, 56 милијарди евра што је већ износило 60, 2 одсто БДП – а, а по прелиминарним резултатима за крај прошле године задужење се повећало на 17, 67 милијарди евра, односно 61, 5 одсто БДП – а.

Овако висок ниво јавног дуга издржљив је само за развијене економије, али не и за земљу чија привреда из године у годину слаби, а за 2013. Планиран је раст производње од свега 2, 2 одсто, што се у случајевима овако малих привреда сматра опасном стагнацијом.

Да би се исплатили кредити који на наплату доспевају у 2013. Године. Србија ће морати поново да се задужује на страном тржишту, тако да је још увек отворено питање да ли ће пројектовани буџет уопште моћи да се попуни са дефицитом од око 100 милијарди динара без штампања нових пара.

Србија већ сада спада у високо задужене државе, односно оне које су на корак од дужничког ропства, спирале сталног задуживања коме нема краја.

Некадашња Југославија са преко 20 милиона становника 1988. Била је дужна укупно 14, 8 милијарди долара, док данас само Србија са седам милиона становника дугује укупно 38 милијарди долара.

За 22 године све бивше републике некадашње СФРЈ, а данас независне државе, повећале су своје дугове за укупно скоро тринаест пута!

Највише се у процентима задужила Словенија – 21, 5 пута, односно са некадашњих 2, 6 милијарди долара на 56 милијарди.

За њом следи иначе апсолутнишампион у укупном задуживању, Хрватска која је своје дугове са некадашњих 4, 6 милијарди долара повећала за петнаест пута на 69 милијарди долара.

Црна Гора је 1988. Дуговала 0, 416 милијарди долара, а крајем 2010. 4, 7 милијарди, Македонија је у истом периоду своје задужење са 0, 89 повећала на 6, 7 милијарди долара, а Босна и Херцеговина са 2, 1 на 16 милијарди.

Давне 1988. Године Србија је дуговала 5, 5 милијарди, а крајем 2010. Јавни и приватни дугови наше републике према иностранству износили су 38 милијарди долара.

Словенија, а мањим делом и Хрватска своје кредите су рационално искористиле улажући у производњу и инфраструктуру.

За Србију једноставно није јасно где су отишле милијарде долара узетих на кредит из иностранства, осим на попуњавање буџетских рупа, односно у приватне џепове људи на власти и њој блиских.

Због тога буџет за 2013. Годину не може ни да буде инвестициони, већ рестриктивни који ће новим наметима да угуши и ово мало привреде што је преживело у Србији.

Када би бар данас престало да се краде у оноликој мери колико се то радило последњих 12 година, било би довољно пара за инвестиције и без подизања стопе пореза.

Проблем је, једино у томе што се власт у толикој мери навикла на крађу, да без ње она једноставно не уме да функционише.

Због тога су нова задужења неминовна, а то ће једног дана враћати нека будућа покољена, ако дотле уопште још буде било живих људи у Србији.

Како данас ствари стоје, са оваквим темпом отварања нових радних места целокупни српски буџет за четири године одлазиће на попуну рупа у ПИО фонду, при чему се пензије неће драстично повећати у односу на ове данашње.

Ово значи да ће сав новац којим Србија располаже одлазити на гладовање пензионера.

Потпуно неразумна и за народ погубна политика.

Слобода образовањем, робија наоружањем

Када је министар одбране Велике Британије једном препоручио Винстону Черчилу да буџет за одбрану појача на рачун издатака за културу и образовање, премијер га је запитао: „А чиме ћемо онда да се бранимо?“

Стари државник је добро знао да се једна земља не брани само тенковима и топовима, већ далеко више образованим и талентованим држављанима.

Србија би по мишљењу актуелне власти требала да се брани – пендрецима и сузавцем.

Поред тога што ће две трећине буџета отићи на расходе за запослене у администрацији, пензије, Министарство одбране и министарство унутрашњих послова, за Управу за извршење кривичних санкција, односно за затворе у Србији предвиђено је 8. 245. 829. 000 динара.

Тако за министарства културе и образовања остају још само мрвице.

 

Гето Србија