Црна Гора – пуном паром у НАТО?

Ана ФИЛИМОНОВА | 05.02.2013

На 49-ој конференцији о безбедности у Минхену (01-03 фебруара 2013. године), у којој је узело учешће око 400 делатника, укључујући и шефове држава и влада, више од 50 министара иностраних послова и одбране, представнике пословних и научних кругова (међу учесницима сусрета били су – Џозеф Бајден, Генерални секретар НАТО Андерс Фог Расмунсен, Председник ЕК Жозе Мануел Барозо и други), црногорску делегацију предводио је премијер Мило Ђукановић. Учесници конференције дотакли су се широког спектра међународних питања – будуће евроатланске безбедности, питања о енергетској безбедности, околности на југо-истоку Европе, финансијске кризе у еврозони, улоге ЕУ у савременом свету итд.[1]

На конференцији за штампу, црногорски премијер је истакао резултате које је земља постигла у реформама ка евро-атланским интеграцијама. Притом у првом реду, интеграцијама у северно-атланску алијансу, а потом у ЕУ, пошто се Црна Гора нада пријему у НАТО у 2014. години, како је у децембру 2012. године изјаво предсеник црногорског парламента Ранко Кривокапић.[2] Ђукановић је изразио уверење да се стварају претпоставке “за изградњу нове, савременије, функционалније европске архитектуре, која ће свима, па и новим чланицама, од којих је Црна Гора међу најизгледнијима, отворити претпоставке за обезбеђење пуног квалитета живота за сваког нашег грађанина”.[3]

Обратите пажњу: у својству оправдања неопходности уласка Црне Горе у НАТО/ЕУ, примењује се груба замена теза. Манир који по духу неодољиво подсећа на познате постулате Рајх-министра народне просвете и пропаганде нацистичке Немачке Паула Џозефа Гебелса (1933-1945): “Енглези су у читавом свету познати по одсуству савести у политици. Они су прави уметници у прикривању својих злочина иза фасаде пристојности. Они су тако радили вековима, тако да је то постало део њихове природе и они више не примећују ту своју црту. Они наступају тако благопријатно и тако апсолутно озбиљно, да и сами себе уверавају да они служе као пример политичке невиности. Они у свом лицемерју не препознају себе… Они не само да се понашају као модел чистоте и невиности – већ они сами у то верују. То је смешно и опасно”; “за масе је истинита информација она која је најпознатија. Обични људи су обично много примитивнији него што ми замишљамо. Због тога пропаганда увек мора бити проста и да се бесконачно понавља. На крају, најупечатљивије резултате по питању утицаја на јавно мњење достижу само они који су способни да проблем сведу до наједноставнијих речи и фраза и који имају храбрости да их стално понављају у тој упрошћеној форми, упркос противљењу високоумних интелектуалаца”.[4]

Стварни циљеви Североатланске алијансе у овом тренутку, прецизно је дефинисао политички аналитичар из Пакистана М. Абул Фазл. Алијанса је била створена – говори нам А. Фазл – тобоже ради супротстављања совјетској војној моћи. Међутим, нестанак те моћи, па чак и распад совјетске државе, није инспирасао Запад да на дневни ред стави распуштање НАТО – већ је алијанса преживела и проширила се на цео свет. Данас је њен задатак гарантовање безбедног приступа природним богатствима и резервама сировина у земљама Трећег света од стране развијених земаља, као и очување односа неравноправне размене између два света – или просто речено, Нато је задужен да непрекидно држи Трећи свет у економском ропству.[5]

Добитник Нобелове награде А. И. Солжењицин о “миротворачкој улози” НАТО и САД говорио је да “уколико би заштита угњетених колико-толико озбиљно њих онеспокојавала, тада им не би требало 40 година да заштите Тибет од пљачке народа, религије, најосетљивије древне културе… Да они имају добра осећања, не би им требало 40-50 година да заштите Курде – разбацане по разним земљама, уништаване, несрећне… Најстрашније од свега што се данас догађа … јесте то што је НАТО прешао на нову етапу … САД и НАТО су одбациле УН, систем колективне безбедности, признање суверености држава. Они су започели нову епоху – ко је јачи, тај дави. То је страшно!”[6]

На самиту НАТО у Чикагу (мај 2012) Хилари Клинтон је говорила о успешности политике отворених врата НАТО, која се огледа у “стварању активних и оданих савезника, што је помогло да се успостави стабилност и узајамно деловање у Централној и Источној Европи … у складу са нашим интересима … ми не смемо заборавити наш крајњи циљ: још јачи, још чвршћи, још ефикаснији НАТО”.[7]

У оквирима проширења и учвршћења позиција НАТО на простору југо-источне Европе, Црна Гора са 625. 000 становника, бројним саставом армије од 2. 200 људи и годишњим војним расходима од 46,5 милиона долара, рачуна да постане пуноправни члан алијансе. У својству потврде своје привржености циљевима и интересима САД, Црна Гора је одмах после изјаве Хилари Клинтон, у јуну 2012. године, изразила спремност да стави на располагање НАТО-у хеликоптерску базу за обуку у Голубовцима (аеродром код Подгорице). Министар иностраних послова Милан Роћен је подвукао да је овај предлог у складу са новом концепцијом “паметне одбране” северноатланског савеза. Концепција предвиђа уједињење ресурса земаља-чланица и/или фокусирање на одређене аспекте заједничке одбране.[8] САД већ активно помаже трансформацију армије Црне Горе у складу са НАТО стандардима, сваке године издвајајући за реформу армије, укључујући продају технике и наоружања, 3,5 милијарде долара.[9]

Председник Атланског савеза Црне Горе Саво Кентера, започео је 8. јануара 2013. године пропагандну офанзиву у правцу НАТО интеграција и појачане антируске реторике. Између осталог, он је изјавио да “Русија предузима све како би створила препреке за улазак Црне Горе у НАТО… Актуелни Министар одбране Сергеј Шојгу упозорио је да Црна Гора не би требало да се придружи НАТО-у, а уколико се то деси, Русија и Црна Гора више неће бити у пријатељским односима”. “Шојгу и њему слични – наставља Кентера – треба да знају да Црна Гора није руска губернија и они овде немају никакву контролу над слободномислећим људима и интелектуалцима…”; “до овог тренутка Русија је свој интерес углавном пројављивала у сферама инвестиција и ми знамо како су се оне завршиле…, сада треба очекивати пројаву активности на политичком плану, на које се мора одговорити одговарајућим мерама”.

Из овога следи да Русија у скорије време може очекивати оштро јачање непријатељске реторике. Црна Гора добија “блатну боју”,[10] у црногорским медијима протурају се тезе о “мрачњачком режиму у коме се не поштују елементарна људска права грађана”. Кад је тако, хајде да кажемо нешто о елементарним људским правима. На том истом иступању, одговарајући на питање новинара о томе како треба прихватити одлуку о приступу у алијансу – на референдуму или у Парламенту, Кентера је указао да сличну одлуку мора да донесе Парламент са двотрећинском већином гласова. Зашто: “партије које се залажу за улазак у НАТО, морају предлог за чланство подржати у Парламенту. Ако то они не учине, онда то значи да они немају одговорност за своје поступке и у суштини пребацују лоптицу на грађане, што је лукаво и крајње некоректно… посланици су од народа изабрани и имају легитимно право да у име грађана доносе одлуке”. То значи, схема “створени потребни формат Парламента – дужан је да доноси потребне одлуке”, помаже да се заобиђе наизглед непремостива препрека – огромна већина грађана Црне Горе противи се уласку у НАТО (по званичним подацима, само око 30% грађана залаже се за приступање алијанси). “Кентерова схема” највероватније ће послужити као политички модел за читав регион како би се супротставило противљењу грађана да се њихове земље претворе у НАТО протекторате. Кентера на крају сумира: “Доста је претварања да смо ми Исток на Западу и Запад на Истоку. Свакоме треба да буде јасно следеће – Црна Гора припада Западу и демократским вредностима које те земље деле”.

Међутим, иза овог пропагандног “увијања”, скривају се веома конкретни војно-стратешки задаци. Тако Кентера указује, да је неопходан војно-стратешки услов за ступање у НАТО – стварање нове војне обавештајне службе, што представља “веома сложен и комплексан задатак”.[11]

Приоритетну област представља коришћење ваздушног пространства земаља кандидата за чланство у НАТО – органи услуге ваздушног саобраћаја (контрола управљања летовима), органи ПВО, системи осматрања, јављања и обавештавања итд.Дакле, део процеса интеграција у НАТО, у складу са Акционим планом који је индивидуалан за сваку земљу-кандидата, јесте довођење аеродрома у потпуни склад са НАТО стандардима. Активну помоћ у примени овог задатка, САД је почела да пружа земљама-кандидатима још 1992. године. Формиран је јединствен заједнички систем “ваздушне независности, раног упозоравања, путева ваздушног саобраћаја и контролног центра управљања”. А 1993. године почела је реализација “регионалне иницијативе за ваздушни простор” (Regional Airspace Initiative), у вези “стварања регионалног управљања цивилно-војним пространством” и “ширења оперативних могућности”. Програм је после неколико година, реализован на скоро свим пост-комунистичким просторима Централне Европе: он је 1998. године обухватао 13 земаља: Пољска, Чешка, Мађарска, Словачка, Аустрија, Словенија, Румунија, Бугарска, Албанија, Македонија, Литванија, Летонија, Естонија. Програм је, између осталог, подразумевао укључивање осматрачког система САД (радари FPS-117 – покретни трокоординантни радарски систем предвиђен за откривање и праћење балистичких и аеродинамичких циљева различитих класа). Као последица тога, чак и приликом учешћа на Акционом плану, обезбеђује се могућност брзог распоређивања војно-ваздушних снага и интероперативног корпуса копнених снага алијансе за употребу “свих могућих ресурса”, што омогућава тим земљама да дају свој реални допринос НАТО операцијама. На тај начин, огроман значај има могућност приступа Ваздухопловним снагама од стране НАТО-а у ваздушно пространство и инфраструктуру земаља-учесница Акционог плана.[12]

У земљама Централне и Источне Европе после распада биполарног система, НАТО је служио као инструмент њихове геополитичке преорјентације у западно-центристичком усмерењу. Ширење НАТО и његова трансформација у једину глобалну војну силу, предвиђа на практичном нивоу војно-стратешко коришћење свих оперативних могућности и ресурса, а на идеолошком – софистицирано прекомпоновање политичког пејзажа земље. Тако се обезбеђује одлучујућа предност војних снага НАТО-а у Европи. За Црну Гору, атланска преорјентација несумњиво са собом носи колосални цивилизацијски губитак – губитак суверенитета и самосталности, неутрализацију свих друштвених, политичких и социокултуролошких фактора који се противе експанзији НАТО, као и примитивизам целокупног друштвено-политичког пространства. Владајућа групација у Црној Гори направила је избор за себе – преферирала је прелазак у зону политичког утицаја и војно-економске контроле САД, постајући позадинска НАТО база. И агресивна пронатовска политика у том правцу, већ улази у озбиљну противуречност са националним интересима Русије.



[1]
 http://www.vesti.ru/doc.html?id=1020250&cid=5

[2] http://www.rtvatlas.tv/vijesti/drustvo/729-krivokapi%C4%87-crna-gora-u-nato-2014-godine.html

[3] http://www.gov.me/vijesti/119274/Minhen-Izjava-predsjednika-Vlade-Mila-dukanovica.html

[4] http://psyfactor.org/propaganda1.htm

[5] Фазл Абул М.Роль НАТО после холодной войны// http://www.warandpeace.ru/ru/analysis/view/59844/

[8] http://www.vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/231848/Rocen-potvrdio-ponudu-NATO-savezu

[9] http://www.stripes.com/news/tiny-montenegro-on-track-to-join-nato-1.179999

[10] Алузија на протесте либералне прозападне антипутиновске руске опозиције на “Блатном тргу” у Москви – примедба преводиоца.

[11] http://www.atacg.org/news.php?id=411

[12] http://www.dtic.mil/cgi-bin/GetTRDoc?AD=ADA391769

 

Фонд Стратешке Културе

“Сламање кичме” српској привреди: Да ли је могуће избећи катастрофу

Ана ФИЛИМОНОВА | 29.01.2013

Привредна ситуација у Србијиникада није била толико депресивна. По подацима из децембра 2012. године, нулти приход, то јест, апсолутно никакав доходак не добија више од милион људи.[1] Ту спадају 80 000 радника у предузећима чији су рачуни блокирани, 100 хиљада радника који “једноставно” не добија плату од свог предузећа (које нема од чега да плати зараду), 320 000 старијих грађана који не испуњавају услове за добијање пензијског осигурања, 700 000 људи који немају право на надокнаду са бироа. У овом тренутку око 15% становништва гладује[2] – и то све у земљи са благодатним и плодним земљиштем. На рачун “народних кухиња” живи 50. 000 људи, но њихов број ће бити знатно већи ако се нађу средства за отварање нових. Пола милиона људи прима социјалну помоћ, међутим, њима треба додати 10-15% оних чији је доходак незнатно већи од 50 динара на дан,[3] што их лишава права на добијање помоћи од државе, али суштински, то не мења њихово сиромаштво. У целини гледано, два милиона становника Србије живи у великој беди.

Најтеже је старијем покољењу. Како је указано, у Републици Србији 1 милион и 220 хиљада људи старије је од 65 година, од којих 27% (или 320 хиљада људи) није у пензијском систему; 447 хиљада људи прима минималну пензију од 12 989 динара (150 долара).[4] Средња зарада износи 357 еура (у Словенији – 980, Хрватској – 755, Црној Гори – 500, Босни и Херцеговини –  418). Пола милиона добија минималну плату од 170 еура, а на југу и истоку земље, мање од 100 еура, што је скоро три пута мање од средњег показатеља ЕУ.

У септембру 2012. године, Србија је по нивоу потрошње, званично била иза најсиромашнијих кинеских провинција. Наде на побољшање положаја скоро да нема – избори и нова гарнитура на власти не само да нису променили ситуацију, већ су је напротив погоршале. Разорена од претходне владе Бориса Тадића, земља се гура у још већу зависност. Тако се спољни дуг Србије, који је крајем децембра 2012. године износио 24,83 милијарде евра, само за последњи месец дана увећао за 620 милиона евра.[5] Огромна већина становништва сматра да у Србији неће бити бољитка, јер су градови и држава подељени на партијске феуде; “негативна селекција” кадрова у владајућој коалицији довешће земљу до свеопште пропасти.[6]

Све што се успело урадити – јесте доношење буџета који за 2013. годину предвиђа мере штедње од 3,3% БНД. То ће у првом реду омогућити обнављање преговора са ММФ-ом и добијање нових зајмова, власт се такође нада и у скромни економски раст и раст БНД за 2% – на конто извоза српске робе у земље региона и ЕУ. Тако се Србија – по речима директора Атланског савета Србије Владимира Круља – поново окреће Западу.[7] Премијер Ивица Дачић је 27. јануара 2013. године изјавио да “Сви они који кажу да нас неко тера у ЕУ – лажу. У ЕУ идемо да би било боље и да би овај народ живео боље”; “…ја не позивам овај народ да узалудно даје живот за изгубљене битке, већ да то чини за оне у којима може да победи, а то је да Србија иде даље ка ЕУ; Ми не чинимо “евро корак”. То није “евро корак”, већ српски корак” – закључио је премијер.[8]

Ипак, како показују чињенице и цифре, слични слепи пропагандни клишеи “висе у ваздуху”, и у раскораку су са политиком ЕУ и реалним положајем стања ствари у земљи, а у будућности, они ће Србију још скупље коштати.

Тако је, на пример у јесен 2012. године, Европски парламент у својој Резолуцији навео 24 спорне приватизације у Србији, од укупног броја од 2. 400 приватизованих предузећа, која су затражила њихову истрагу. Овај списак Европска комисија није саставила сама, он је рађен у складу са извештајем Савета за борбу против корупције Владе Србије. Списак је карактеристичан због асиметричног селективног приступа. На пример, некадашњи гигант из области тешке машиноградње, краљевачки “Магнохром”, није на том списку. Премда је то била најкатастрофалнија приватизација у Србији, уништено је предузеће које је некада издржавало цео град. У стара добра времена у “Магнохрому” је радило више од 9. 000 људи, сада је тамо 241 човек у сталном радном односу и око 100 по уговору о делу… садашњи политичари током предизборне кампање су обратили пажњу на “Магнохром”, али само “теоретски”. По завршетку избора, тема “Магнохрома” је затворена. Зато су на списку спорних приватизација “Вечерње Новости” и предузеће за производњу хране и лекова за животиње “Ветеринарски завод Земун”.[9]

Праве размере економског суноврата на путу евроинтеграција, потпуно се замагљују, а истинске мере на његовом преодолевању практично се не предузимају. Размотримо само основне показатеље.

Од 2001 до 2012. године приметна је стална тенденција скраћења броја запослених – у Србији је нестало 920. 000 радних места (за три кризне године Србија је изгубила 255 000, само током 2012. године, ликвидирано је 170 хиљада радних места). Економиста Мирослав Здравковић оцењује да је садашњи број радникаа у индустрији Србије, једнак као 1961. године, када је у том сектору плату добијало 386. 682 радника. У Србији је 1989. године, уочи распада СФРЈ било 920. 710 радника, а 2010. године, само 374. 683 радника. То јест, тада је на хиљаду људи долазило 12 запослених, а сада само 5.

У периоду од априла 2008. године, до априла 2012. године, када је у земљи проглашено да нема алтернативе испуњавању услова ЕУ, број радника у хемијској индустрији скраћен је са 33.839 на 19.151 људи. У машинској индустрији– са 38.777 на 23.204 радника, аутомобилској индустрији са 36.594 на 13.923 радника. Број запослених у пољопривреди смањен је са 84.050 на 42.339 (удупло!), грађевинарству – са 97.521 на 71.504 запослених. Постојан пад забележен је и у области трговине – са 206.293 на 188.707 радника и у саобраћају – са 126.872 на104.716 радника.[10]

Тешко је поделити оптимизам премијера: евроинтеграције ће тек нанети свој главни удар: у складу са Споразумом о стабилизацији и придруживању, од 2014. године ће бити практично потпуно укинуте царине на увоз свих производа из ЕУ.[11]И то све у ситуацији када ниво трговачког протекционизма међу 20 најразвијенијих светских економија непрекидно расте. На пример, у Јапану и Норвешкој царинска дажбина на увоз пољопривредне производње износи од 50 до 100%. Сада средња царинска стопа у Србији износи 7,4% а за прехрамбене производе 14,2%, што је по речима М. Здравковића веома низак степен заштите пољопривредних производа земље,[12] но, у блиској будућности, Србија ће се лишити и такве заштите.

Индустријски гиганти, разорени још деведесетих година, после тога се нису ни опоравили. Стале су читаве гране машинске и прерађивачке индустрије. На вратима некадашњих индустријских гиганата, постављени су огромни зарђали катанци. Текстилна индустрија је на другом месту по броју ликвидираних радних места – 70% те производње неповратно је изгубљено. Радници, грађевинци, рудари на површинским и јамским коповима, радници у секторима услуга, саобраћаја и трговине, буквално су се преселили да живе на бироима за запошљавање. Тако су, уместо обећане “транзиције” у ходу и “економске обнове”, уследила отпуштања, банкрот и ликвидације предузећа.

Истовремено, ниво незапослености расте, достигавши у априлу 2012. године максималне показатеље, у резултату општег старења становништва, негативног природног раста и емиграције. Ипак је сачуван потенцијал радне снаге, сада у Републици Србији ради свега 44% радно способног становништва. То је најнижи показатељ међу европским земљама (Србију је “превазишла” само Македонија са 43,9% запослених радно способних људи). Само у протекле 4 године, од априла 2008 до априла 2012. године, број незапослених повећан је за 302.479 лица (од 432.730 до735.209). Но, уз сву катастрофалност ових показатеља, Србија још може да “расте” у том смеру: у самој ЕУ незапосленост је у сталном порасту, посебно међу младима. Најпогођенија је група узраста од 15 до 24 године и у априлу 2012. године, стопа незапослености међу њима била је достигла 50,9%, што је дупло више од укупне незапослености у Србији – 26,1%.[13]

Судећи по стабилно растућој динамици развоја деструктивних економских процеса у периоду од 2000. године, у овом тренутку се може донети закључак да власт није спречавала бирократске европске институције да прошире и продубе размере економске кризе у Србији.

И тако, сиромаштво и пауперизација преплавили су земљу. Ипак, веома карактеристично је да се по западним показатељима српско тржиште и 2012. године оцењивало више него високо – вредело је 70,6 милијарди долара, док се до 2016. године очекује раст на више од 105 милијарди долара (промет на тржишту Словеније рашће за 15,5% у наредне 3 године – са 23,9 на 27,6 милијарди долара, док ће у Хрватској расти само 8,3% – са 15,5 на 16,8 милијарди долара).[14] Све ово доводи до оправданих сумњи у природни карактер тако озбиљног неуспеха српске привреде. Пре ће бити да се у општем хаосу убира дупла “жетва”: рашчишћава се пут за диктат европских бирократских институција и експанзију западних компанија, које ће по “привилегованом програму” заузети стратешке позиције у српској привреди.

Као резултат следовања илузорним идејама (које од старта немају везе са стварношћу), угрожена је безбедност и развој земље. Гашење српске привреде је проблем системског карактера и не може се решити само уз помоћ евроинтеграција, већ проблем захтева хитну разраду ефикасне ненасилне алтернативе дубокој економској пропасти.



[1]
 У складу са пописом становништва из 2011. године, становништво РС (без КиМ) 7.498.001 (что је за 311.139 мање, него у 2002 г.).

[2] http://www.vesti-online.com/Vesti/Ekonomija/275248/Milion-ljudi-zivi-bez-ikakvih-prihoda

[3] http://www.vesti-online.com/Vesti/Ekonomija/263080/Sa-120-dinara-dnevno-zivi-100000-osoba

[4] http://www.vesti-online.com/Vesti/Ekonomija/275248/Milion-ljudi-zivi-bez-ikakvih-prihoda

[5] http://www.vesti-online.com/Vesti/Ekonomija/278922/Dugujemo-i-Bogu-i-narodu-milijarde

[6] http://www.vesti-online.com/Vesti/Tema-dana/251495/Zemlja-bez-standarda-2-A-narodu–kontejneri

[7] http://www.nspm.rs/hronika/vladimir-krulj-srbija-se-okrece-zapadu.html

[8] http://www.nspm.rs/hronika/ivica-dacic-u-eu-idemo-da-bismo-bolje-ziveli.html

[9] http://www.politika.rs/rubrike/Tema-nedelje/24-sporne-privatizacija/Tema-nedelje-24-sporne-privatizacije.lt.html

[10] http://webrzs.stat.gov.rs/WebSite/repository/documents/00/00/90/84/Trendovi_Decembar_2012_WEB.pdf

[11] http://www.vesti-online.com/Vesti/Ekonomija/281410/Carina-na-industrijsku-robu-iz-EU–0

[12] http://www.vaseljenska.com/ekonomija/domace-proizvode-niko-neca-da-cuva/

[13] http://webrzs.stat.gov.rs/WebSite/repository/documents/00/00/90/84/Trendovi_Decembar_2012_WEB.pdf

[14] http://www.vesti-online.com/Vesti/Ekonomija/285925/Ko-zavlada-Srbijom-vladace-regionom

 

Фонд Стратешке Културе