Исто с…е, друго паковање

Питање геостратешког положаја Србије у последњих 20 година било је тема ванинституционалног третмана и сводило се на прилоге, међу којима је било и врло запажених. Међутим, то није имало одраза на креаторе државне и националне политике, која је вођена, рекло би се, на волунтаристички начин. Јавност није обавештена да се надлежни државни орган, институција или институт на буџетском финансирању појавио са студијом на ту тему. А развој ситуације је то и те како налагао.

Влада Србије била је један од актера у стварању данашње Албаније, која је управо 28. новембра 2012. године обележила 100-годишњицу постојања. Делегација Србије увеличала је својим присуством јубилеј!

И Србија је обележила 100-годишњицу Кумановске битке. Поставља се питање да ли ће самопрокламована држава “Косово” померити годишњицу стварања друге албанске државе за 10. децембар 2012. године када је почео да се примењује договор, односно “Споразум о интегрисаном управљању границом”, који је постигао премијер Ивица Дачић са представником привремених косметских институција Хашимом Тачијем уз посредовање госпође Ештон? Зашто би представници привремених КиМ институција могли изабрати тај датум? Зато што би било тешко оспорити њихову евентуалну тврдњу да је тога датума Косово и Метохија признато од Србије као државе-матице, тј. остатка Србија. Јер, ово што се дешава са Србијом у последњих 12 година превазилази сва песимистичка очекивања.

Од стране западних креатора “новог светског поретка” дуго је припреман терен за распарчавање Србије. У позадини свега што се дешавало са Југославијом била је Србија. Летимичан поглед на земље из којих су долазили “часни мешетари” доста је илустративан: САД, Велика Британија, Немачка, Аустрија, Словенија. Па још је бивши министар и председник Конференције за бившу Југославију Лорд Карингтон 1992. године говорио да још “морамо видети шта ћемо са Косовом”. Апсолутно иста методологија, примењена код разбијања Југославије, у примени је и када се ради о Србији. Аутор овог текста је својевремено у књизи “Васкрсава ли Коминтерна” (2007) изнео да се дух Коминтерне (сада 4. са седиштем у Бриселу) манифестује кроз идеје чији протагонисти припадају разним сферама посебно медијској, затим литерарним круговима, али их има и међу носиоцима јавних функција оличених у појму “интелектуална елита“, како ју је видео др Арчибалд Рајс. Толико је Србија присутна на дневном реду свих структура ЕУ, толико посета њихових комесара или емисара да се стиче утисак да ова творевина смисао свога постојања налази и оправдава бављењем Србијом! А наши званичници су импресионирани њиховом појавом. Када проговоре енглески или немачки у њима виде нека натприродна, божанска бића.

Да би остварили своје геостратешке циљеве, западни центри моћи осмислили су програм извођења револуција попут октобарских у Русији (1917) и Србији (2000), затим у Украјини, Грузији и покушали да тако нешто изведу и у Белорусији и Русији, а све под слоганом борбе “за демократију и људска права” и кроз “ ненасилан отпор”. Финансијска подршка се пружа преко “штампаних” долара и обучених кадрова – “професионалних револуционара”, који након извођења револуције у једној земљи, њу реекспортују у друге земље.

Нису поштеђене ни земље Блиског и Средњег истока. Нажалост САД нису ван свих тих дешавања. О искуствима Србије, Црне Горе, Ирака, Либије … и да не говоримо. Није на одмет подсетити на интервју Бенџамина Ференца, тужиоца у нирнбершким процесима, датог “Политици” (18. 5. 2007): “У тренутку када почнемо да напуштамо владавину права и препустимо неком другом да процењује када је употреба силе дозвољена, а када је боље да останемо у оквиру закона, тад смо се обрели на Дивљем западу, али на међународном нивоу …”

У свим досадашњим изборним кампањама политичари су слали поруке које ће код бирача имати ефекат дејства “мелема на љуту рану”. И увек се радило о манипулацији бирачким телом, јер те поруке нису биле засноване ни на каквом озбиљно осмишљеном и остварљивом програму. Србија у том погледу није изузетак. Таква је ситуација и у земљама које слове да имају дугу демократску традицију. Шта је карактерисало изборе одржане 2012. године у Србији? Енергична борба против организованог криминала и корупције, радикалан заокрет у политици према Косову и Метохији и владавина права. Првом поруком се овде нећемо бавити осим само једног ситног детаља. Уместо састанка са управом ФК „Црвена звезда“ у недоба у Влади Србије и иницијативе за формирање радне групе и аболицију оних против којих је кривични поступак био у завршној фази било би целисходније да је упућена криминалистичка полиција у водеће фудбалске и кошаркашке клубове, али и у здравство, просвету, културу итд. у циљу провере регуларности пословања. Тада бисмо били склонији веровању да та борба има системски карактер.

Посебну пажњу је привукла медијска помпа којом је праћена најава истраге и хапшења у домену обављених приватизација („Политика“,“Вечерње новости“, Агробанка, Развојна банка Војводине, „Колубара“ и др.). За то време суштина договора између Београда и Приштине уз посредовање Брисела била је покривена велом тајне. Јавност је првобитно обавештена да се ради наводно о „техничким“ питањима.

Међутим, епилог свих тих контаката нису била „техничка“ питања већ суштински договори. Јер, док се преговарало и вечерало у Бриселу, завршни радови око успостављања царинских пунктова за интегрисано управљање границом (Integrated Border Management – ИБМ) били су у току, с тим што се на свечаном отварању 10. децембра о.г. нису појавили Дачић и Тачи, већ је руковање уследило на нижем нивоу. И најновија иницијатива за укидање аутономије Војводине представља димну завесу како пажња јавности не би била усмерена на дешавања у вези са КиМ. Без обзира да ли је ова иницијатива производ домишљатих људи из Напредног клуба који су је лансирали или је увезена, она нема ни историјско, ни економско утемељење. То што је завијена у обланду децентрализације кроз регионализацију не умањује њену штетност. 

     

Што се тиче судства, питање је да ли се оно ослободило страха од извршне власти? Радовало би ме да јесте. Међутим, дилему је отклонио представник владе Србије (Дневник РТС, 4. 12. 2012) обраћањем Уставном суду Србије у коме га моли да врати Косово и Метохију пре него што буде донео одлуку о спорним уредбама на предлог Демократске странке Србије! Овако усмено обраћање највишој судској инстанци са тако високог положаја је непримерено, с обзиром на то да Закон о Уставном суду Србије предвиђа поступак обраћања физичких и правних лица УСС-у. Уставни суд је покренуо поступак за оцену уставности оспорене четири уредбе, међу којима је и она која се односи на Споразум о интегрисаном управљању границом (ИБМ). Оно што забрињава је то да Влада Србије није дала одговор у вези са овом Уредбом у року који јој је одредио УСС! На предлог надлежног министарства ова судска инстанца нашла је начин да застане са поступком. Вероватно да јој се у формално-правном смислу не може приговорити, али је проблематично са аспекта чиме се она руководила.

Закон о „суштинској аутономији“ тешко је повезати са оспореним уредбама владе с обзиром да је она предвиђена Резолуцијом 1244 СБ УН и требало је да буде полазни основ у дијалогу централне и покрајинске власти под окриљем УН о враћању КиМ у уставно-правни оквир Србије. Стога је нејасно кога би тај закон, усвојен без учешћа представника покрајинских иституција обавезивао? То показује какав је однос извршне власти према највишој судској инстанци и обратно.

Садашња гарнитура на власти направила је коперникански обрт у политици према Косову и Метохији што је изазвало чуђење не само домаће, већ и међународне јавности. У коментару британског недељника The Economist, како преноси „Политика“ (20. 12. 2012), пише „нови српски лидери понашају се другачије него што су сви очекивали када су дошли на власт“. Не само што није прекинут континуитет са политиком претходне власти, него је погажено обећање да ће поништити све договоре који су штетни за Србију.

Нова власт је испољила невероватну брзину и лакоћу у уобличавању свега што је претходна власт парафирала са образложењем да све што је парафирано представља међународни уговор, па се отишло тако далеко са тврдњом да и усмени договор представља међународни уговор! Овакво тумачење мора да је збунило ширу јавност, а познаваоце међународног јавног права да и не говоримо. Прво, међународни уговори регулишу односе између суверених држава. Значи ли то да је КиМ суверена држава? Друго, било какав парафирани папир не представља међународни уговор и када се ради о сувереним државама.

Проблем ове земље је у томе што у погледу стратешког опредељења у вези са КиМ нема суштинских разлика између садашње и претходне власти. Разлика је једино у погледу брзине остваривања замисли Вашингтона и Брисела. Запад верује да је сада најповољнији тренутак да се стави тачка на причу о „Косову“ с обзиром на однос снага у Народној скупштини, а он је такав да немамо ниједну јаку опозициону странку, јер ДС то очито није. Она здушно подржава примену свега што је, као странка у претходној власти, договорила у вези са КиМ. На тај начин њени главни актери унапред су ослобођени од утврђивања евентуелне одговорности. ДСС по својој снази то није.

Врло неубедљиво звучи изјава једонг званичника да, уколико застанемо на путу ка ЕУ, нећемо имати за исплату пензија, да он неће дозволити да „наша деца живе у сиромаштву“. Произилази као да све што долази из ЕУ је у нашем интересу, а да ЕУ нема инереса! Јавност је први пут обавештена да ЕУ попуњава буџет Србије! Шта је са једном милијардом долара кредита добијеног од Руске Федерације под повољним условима и најављеним зајмом Светске банке (део за попуну буџета, а део за инфраструктуру )? Запљуснути смо низом доста узнемиравајућих изјава попут оне да Србију „очекују болна дешавања поводом Косова“. Метохија ретко или никако не фигурира у речнику наших званичника. Можда из бојазни да би то могло да иритира косметске Албанце и да одустану од преговора, што би остатку Србије угрозило добијање термина за почетак преговора. Зар сада када „никада нисмо били ближи ЕУ“? А онда се појави теза о „отетом Косову“. Није јасан ни смисао питања да ли ће нам бити враћено „отето Косово“ ако одустанемо од пута ка ЕУ и експлицитан одговор да неће. Овде се ради о чистој замени теза. Нити је Косово и Метохија отето па се не може говорити о враћању, а окупирано јесте. Верујем да ће КиМ бити ослобођено у измењеним међународним околностима. Па зар нису били окупирани од стране Османског царства? Па верујем да ни САД неће моћи тако дуго да држе под окупацијом јужну српску покрајину. Нажалост, теза да Србију очекују болне одлуке нашла је места и у прочитаном излагању министра иностраних послова Србије у УН.

Логично би било да шира јавност буде обавештена шта се подразумева под „болним одлукама“. Додуше појединци из актуелне власти стидљиво истичу да је одлука о интегрисаном управљању границом „болна за Србију“. Како разумети да је платформа за КиМ обећана, а да су договори постигнути и без њеног усвајања. Међутим, након договора о интегрисаном управљању границом, питање је колико платформа има смисла, јер су Албанци остварили оно што су желели. Можда се управо ради о раније најављеном „историјском компромису“ од стране председника владе Србије и то за време мандата ове владе?! Јер, интегрисано управљање границом и царина представљају атрибуте суверених држава.

Србија је у прошлости имала много донатора, али КиМ имају непроцењив значај за ову државу и народ да би могли бити поклоњени од било ког званичника Србије. Велики је улог грађана ове земље у све оно што данас баштине КиМ. Стога јужна покрајина Србије не треба да буде предмет трговине као да се налазимо на (Баш-)чаршији: ми вама дали Југ, ви нама Север, ми вам дамо столицу у УН! Када се томе дода оно што се могло чути ових дана да Србија не може да влада Приштином, а ни Приштина градовима са српском већином на Косову! Да ли то значи да ћемо ускоро чути да Србија не може да влада Новим Пазаром, али ни Нови Пазар градовима са српском већином у Рашкој, затим да Србија не може да влада Новим Садом, али ни Нови Сад градовима у Војводини где Срби чине већину? То заиста звучи невероватно да човек не може да се не запита куда све то води. То са државотворним приступом нема ништа заједничко.

У последњих девет година сам јавно истицао да је проблему устројства државе приступано неадекватно. Суштина је у томе што су представници централне власти, и пре, а поготово после октобарске револуције, проблем устројства државе решавали тако што су са високог нивоа поручивали нижим инстанцама власти (покрајине,градови, општине) шта су спремни да им дају а шта не. Таква наопака логика угрожава не само постојање државе него и њено унутрашње биће. Наиме, и са Албанцима, Мађарима, Ромима, и другим етничким заједницама је требало разговарати на тему какво нам је државно устројство потребно и модалитете учешћа у власти на начин да се ниједна етничка заједница не осећа да њоме неко влада и да њена људска права, политичке и економске слободе зависе од воље већинског народа. Да је централна власт пошла од „суштинске аутономије“, онда не би дошла у ситуацију да у платформи говоримо о аутономији севера у оквиру Аутономне покрајине што је својеврсни апсурд. У скупштинској дебати посланик Бојан Костреш погодио је суштину проблема од кога је бежала и претходна власт. А то практично значи: господо, да ли сте спремни да делите власт, да ли сте спремни на то да у скупштини буде 50 Албанаца или да председник владе или скупштине буде Албанац и да Скупштина буде шаролика у погледу етничке заступљености? Нема шта ви да дајете некоме, да му удељујете. Ако су КиМ део Србије, а јесу, онда су и сви етнички Албанци наши грађани и држављани. Зашто под покровитељством госпође Ештон нису отпочели преговори о повратку протераних са КиМ и о реадмисији илегално досељених Албанаца из Албаније. То су питања од прворазредног значаја.

Понашање западне алијансе према Србији личи на игру мачке и миша. То се јасно види у вези са тумачењем услова, које Србија треба да испуни да би постала пуноправни члан ЕУ. Наши званичници кажу да не очекују да ће ЕУ постављати нове услове, па да неће постављати додатне услове, ни услове које нису постављали другим земљама и сл. А из ЕУ стално поручују да Србија врло добро зна које услове треба да испуни на путу ка ЕУ, па да су то Копенхагенски критеријуми, затим да су то критеријуми које је поставио Савет Европе, па да је то „нормализација односа са суседима“. Пошто то нашим званичницима није јасно, онда из ЕУ поручују да они под тим имају у виду „нормализацију односа са Косовом“, а поједини ЕУ званичници се дрзну па кажу да се под нормализацијом подразумева признавање независности Косова, ако не раније оно свакако пре уласка у ЕУ. Међутим, наши званичници опет не разумеју појам „нормализације односа са Косовом“, а онда им европски комесари и емисари протумаче па кажу да то значи да Србија, односно остатак Србије, не прави сметње на путу учлањења „Косова“ у све регионалне (већ је коначно-брисана звездица, фуснота, пахуљица, прим М.С.) и друге међународне организације, укључујући и Уједињене на ције. Међутим, нашима наведено тумачење опет није јасно па питају: кажите нам шта још треба да испунимо да бисте нас примили? И тако у недоглед. Проблем ове земље огледа се у чињеници да је после извојеване октобарске револуције код нас 2000. године депрофесионализован државни апарат, да је створена партијска држава пар екселанс где су на важне државне функције долазили људи практично са улице, а у јавности се профилисали као партијски апаратчики. А кад имамо такав след догађаја онда то угрожава функционисање државе.

Посебну пажњу заслужује аспект односа Србије са ЕУ, чији званичници се служе разним триковима. У последњих десетак година било их је много. Један од њих је, поред ИБМ, да и остатак Србије и КиМ постану чланице ЕУ и УН. Треба се запитати како је то могуће с обзиром на уверавање званичника ЕУ (и САД) „да нико не очекује од Србије да призна независност Косова“. А у медијима се систематски оркестрира пропаганда да овај народ не може да преживи без ЕУ. Поставља се питање зашто наши званичници нису понудили уверљиве аргументе у прилог сврсисходности чланства Србије у овој асоцијацији. То што се стално понавља да 56% извоза отпада на ЕУ има и своју слабу страну, јер овај проценат показује висок степен зависности Србије. Губи се из вида величина Србије и конкурентност њене привреде. Закљичивањем Споразума о стабилизацији и придруживању, Србија се лишила могућности да примењује инструменте заштите у појединим секторима привреде, посебно у пољопривреди, а да није у могућности да овој грани даје значајније подстицаје што чине развијене земље ЕУ. Поред тога, свесно се пренебрегава чињеница да у структури нашег извоза доминирају производи нижег степена прераде.

Овакав некритички однос према ЕУ води земљу у дужничко ропство. Ако и актуелна власт, која својим односом према ЕУ наставља где је претходна стала, заиста сматра да пут ка ЕУ „нема алтернативе“ онда дугује јавности одговор на питање како је спољни дуг земаља централне и источне Европе достигао астрономско висок ниво. У поређењу са 1993. спољни дуг ових земаља у 2012. години повећан је код Пољске са 45 на 320 милијарди долара, следствено даље код Мађарске са 24 на 185, Румуније са 4 на 136, Чешке са 9 на 102, Словачке са 3 на 73, Словеније са 4 на 61, Бугарске са 0,1 на 25 (извор: Светска банка и Рикардо Лого – Дуг привреда у транзицији). Када се има у виду енормно висок спољни дуг и других земаља-чланица ЕУ у 2011. години попут Италије (2.684 млрд. $), Шпаније (2.570), Ирске (2.357), Грчке (583), Португала (548) итд., да све оне нису биле под суровим економским санкцијама и нису биле бомбардоване, и да се Србија после прошлогодишњих избора определила за енормно задуживање у иностранству за пројекте чија економска исплативост није доказана (београдски метро, енергетика, канал Морава – Вардар – Солун и др.), онда је више него јасно да нас товоди у грчки или аргентински сценарио.

Данас постоји јединствен у свету Музеј спољног дуга у оквиру комплекса зграда Државног универзитета у Буенос Ајресу. Ко зна, можда ће једног дана бити отворен један овакав музеј и у оквиру Београдског универзитета са ликовима твораца спољног дуга Србије после октобарске револуције.

 

Милисав Станковић

НСПМ

Србија данас

Црна Гора – пуном паром у НАТО?

Ана ФИЛИМОНОВА | 05.02.2013

На 49-ој конференцији о безбедности у Минхену (01-03 фебруара 2013. године), у којој је узело учешће око 400 делатника, укључујући и шефове држава и влада, више од 50 министара иностраних послова и одбране, представнике пословних и научних кругова (међу учесницима сусрета били су – Џозеф Бајден, Генерални секретар НАТО Андерс Фог Расмунсен, Председник ЕК Жозе Мануел Барозо и други), црногорску делегацију предводио је премијер Мило Ђукановић. Учесници конференције дотакли су се широког спектра међународних питања – будуће евроатланске безбедности, питања о енергетској безбедности, околности на југо-истоку Европе, финансијске кризе у еврозони, улоге ЕУ у савременом свету итд.[1]

На конференцији за штампу, црногорски премијер је истакао резултате које је земља постигла у реформама ка евро-атланским интеграцијама. Притом у првом реду, интеграцијама у северно-атланску алијансу, а потом у ЕУ, пошто се Црна Гора нада пријему у НАТО у 2014. години, како је у децембру 2012. године изјаво предсеник црногорског парламента Ранко Кривокапић.[2] Ђукановић је изразио уверење да се стварају претпоставке “за изградњу нове, савременије, функционалније европске архитектуре, која ће свима, па и новим чланицама, од којих је Црна Гора међу најизгледнијима, отворити претпоставке за обезбеђење пуног квалитета живота за сваког нашег грађанина”.[3]

Обратите пажњу: у својству оправдања неопходности уласка Црне Горе у НАТО/ЕУ, примењује се груба замена теза. Манир који по духу неодољиво подсећа на познате постулате Рајх-министра народне просвете и пропаганде нацистичке Немачке Паула Џозефа Гебелса (1933-1945): “Енглези су у читавом свету познати по одсуству савести у политици. Они су прави уметници у прикривању својих злочина иза фасаде пристојности. Они су тако радили вековима, тако да је то постало део њихове природе и они више не примећују ту своју црту. Они наступају тако благопријатно и тако апсолутно озбиљно, да и сами себе уверавају да они служе као пример политичке невиности. Они у свом лицемерју не препознају себе… Они не само да се понашају као модел чистоте и невиности – већ они сами у то верују. То је смешно и опасно”; “за масе је истинита информација она која је најпознатија. Обични људи су обично много примитивнији него што ми замишљамо. Због тога пропаганда увек мора бити проста и да се бесконачно понавља. На крају, најупечатљивије резултате по питању утицаја на јавно мњење достижу само они који су способни да проблем сведу до наједноставнијих речи и фраза и који имају храбрости да их стално понављају у тој упрошћеној форми, упркос противљењу високоумних интелектуалаца”.[4]

Стварни циљеви Североатланске алијансе у овом тренутку, прецизно је дефинисао политички аналитичар из Пакистана М. Абул Фазл. Алијанса је била створена – говори нам А. Фазл – тобоже ради супротстављања совјетској војној моћи. Међутим, нестанак те моћи, па чак и распад совјетске државе, није инспирасао Запад да на дневни ред стави распуштање НАТО – већ је алијанса преживела и проширила се на цео свет. Данас је њен задатак гарантовање безбедног приступа природним богатствима и резервама сировина у земљама Трећег света од стране развијених земаља, као и очување односа неравноправне размене између два света – или просто речено, Нато је задужен да непрекидно држи Трећи свет у економском ропству.[5]

Добитник Нобелове награде А. И. Солжењицин о “миротворачкој улози” НАТО и САД говорио је да “уколико би заштита угњетених колико-толико озбиљно њих онеспокојавала, тада им не би требало 40 година да заштите Тибет од пљачке народа, религије, најосетљивије древне културе… Да они имају добра осећања, не би им требало 40-50 година да заштите Курде – разбацане по разним земљама, уништаване, несрећне… Најстрашније од свега што се данас догађа … јесте то што је НАТО прешао на нову етапу … САД и НАТО су одбациле УН, систем колективне безбедности, признање суверености држава. Они су започели нову епоху – ко је јачи, тај дави. То је страшно!”[6]

На самиту НАТО у Чикагу (мај 2012) Хилари Клинтон је говорила о успешности политике отворених врата НАТО, која се огледа у “стварању активних и оданих савезника, што је помогло да се успостави стабилност и узајамно деловање у Централној и Источној Европи … у складу са нашим интересима … ми не смемо заборавити наш крајњи циљ: још јачи, још чвршћи, још ефикаснији НАТО”.[7]

У оквирима проширења и учвршћења позиција НАТО на простору југо-источне Европе, Црна Гора са 625. 000 становника, бројним саставом армије од 2. 200 људи и годишњим војним расходима од 46,5 милиона долара, рачуна да постане пуноправни члан алијансе. У својству потврде своје привржености циљевима и интересима САД, Црна Гора је одмах после изјаве Хилари Клинтон, у јуну 2012. године, изразила спремност да стави на располагање НАТО-у хеликоптерску базу за обуку у Голубовцима (аеродром код Подгорице). Министар иностраних послова Милан Роћен је подвукао да је овај предлог у складу са новом концепцијом “паметне одбране” северноатланског савеза. Концепција предвиђа уједињење ресурса земаља-чланица и/или фокусирање на одређене аспекте заједничке одбране.[8] САД већ активно помаже трансформацију армије Црне Горе у складу са НАТО стандардима, сваке године издвајајући за реформу армије, укључујући продају технике и наоружања, 3,5 милијарде долара.[9]

Председник Атланског савеза Црне Горе Саво Кентера, започео је 8. јануара 2013. године пропагандну офанзиву у правцу НАТО интеграција и појачане антируске реторике. Између осталог, он је изјавио да “Русија предузима све како би створила препреке за улазак Црне Горе у НАТО… Актуелни Министар одбране Сергеј Шојгу упозорио је да Црна Гора не би требало да се придружи НАТО-у, а уколико се то деси, Русија и Црна Гора више неће бити у пријатељским односима”. “Шојгу и њему слични – наставља Кентера – треба да знају да Црна Гора није руска губернија и они овде немају никакву контролу над слободномислећим људима и интелектуалцима…”; “до овог тренутка Русија је свој интерес углавном пројављивала у сферама инвестиција и ми знамо како су се оне завршиле…, сада треба очекивати пројаву активности на политичком плану, на које се мора одговорити одговарајућим мерама”.

Из овога следи да Русија у скорије време може очекивати оштро јачање непријатељске реторике. Црна Гора добија “блатну боју”,[10] у црногорским медијима протурају се тезе о “мрачњачком режиму у коме се не поштују елементарна људска права грађана”. Кад је тако, хајде да кажемо нешто о елементарним људским правима. На том истом иступању, одговарајући на питање новинара о томе како треба прихватити одлуку о приступу у алијансу – на референдуму или у Парламенту, Кентера је указао да сличну одлуку мора да донесе Парламент са двотрећинском већином гласова. Зашто: “партије које се залажу за улазак у НАТО, морају предлог за чланство подржати у Парламенту. Ако то они не учине, онда то значи да они немају одговорност за своје поступке и у суштини пребацују лоптицу на грађане, што је лукаво и крајње некоректно… посланици су од народа изабрани и имају легитимно право да у име грађана доносе одлуке”. То значи, схема “створени потребни формат Парламента – дужан је да доноси потребне одлуке”, помаже да се заобиђе наизглед непремостива препрека – огромна већина грађана Црне Горе противи се уласку у НАТО (по званичним подацима, само око 30% грађана залаже се за приступање алијанси). “Кентерова схема” највероватније ће послужити као политички модел за читав регион како би се супротставило противљењу грађана да се њихове земље претворе у НАТО протекторате. Кентера на крају сумира: “Доста је претварања да смо ми Исток на Западу и Запад на Истоку. Свакоме треба да буде јасно следеће – Црна Гора припада Западу и демократским вредностима које те земље деле”.

Међутим, иза овог пропагандног “увијања”, скривају се веома конкретни војно-стратешки задаци. Тако Кентера указује, да је неопходан војно-стратешки услов за ступање у НАТО – стварање нове војне обавештајне службе, што представља “веома сложен и комплексан задатак”.[11]

Приоритетну област представља коришћење ваздушног пространства земаља кандидата за чланство у НАТО – органи услуге ваздушног саобраћаја (контрола управљања летовима), органи ПВО, системи осматрања, јављања и обавештавања итд.Дакле, део процеса интеграција у НАТО, у складу са Акционим планом који је индивидуалан за сваку земљу-кандидата, јесте довођење аеродрома у потпуни склад са НАТО стандардима. Активну помоћ у примени овог задатка, САД је почела да пружа земљама-кандидатима још 1992. године. Формиран је јединствен заједнички систем “ваздушне независности, раног упозоравања, путева ваздушног саобраћаја и контролног центра управљања”. А 1993. године почела је реализација “регионалне иницијативе за ваздушни простор” (Regional Airspace Initiative), у вези “стварања регионалног управљања цивилно-војним пространством” и “ширења оперативних могућности”. Програм је после неколико година, реализован на скоро свим пост-комунистичким просторима Централне Европе: он је 1998. године обухватао 13 земаља: Пољска, Чешка, Мађарска, Словачка, Аустрија, Словенија, Румунија, Бугарска, Албанија, Македонија, Литванија, Летонија, Естонија. Програм је, између осталог, подразумевао укључивање осматрачког система САД (радари FPS-117 – покретни трокоординантни радарски систем предвиђен за откривање и праћење балистичких и аеродинамичких циљева различитих класа). Као последица тога, чак и приликом учешћа на Акционом плану, обезбеђује се могућност брзог распоређивања војно-ваздушних снага и интероперативног корпуса копнених снага алијансе за употребу “свих могућих ресурса”, што омогућава тим земљама да дају свој реални допринос НАТО операцијама. На тај начин, огроман значај има могућност приступа Ваздухопловним снагама од стране НАТО-а у ваздушно пространство и инфраструктуру земаља-учесница Акционог плана.[12]

У земљама Централне и Источне Европе после распада биполарног система, НАТО је служио као инструмент њихове геополитичке преорјентације у западно-центристичком усмерењу. Ширење НАТО и његова трансформација у једину глобалну војну силу, предвиђа на практичном нивоу војно-стратешко коришћење свих оперативних могућности и ресурса, а на идеолошком – софистицирано прекомпоновање политичког пејзажа земље. Тако се обезбеђује одлучујућа предност војних снага НАТО-а у Европи. За Црну Гору, атланска преорјентација несумњиво са собом носи колосални цивилизацијски губитак – губитак суверенитета и самосталности, неутрализацију свих друштвених, политичких и социокултуролошких фактора који се противе експанзији НАТО, као и примитивизам целокупног друштвено-политичког пространства. Владајућа групација у Црној Гори направила је избор за себе – преферирала је прелазак у зону политичког утицаја и војно-економске контроле САД, постајући позадинска НАТО база. И агресивна пронатовска политика у том правцу, већ улази у озбиљну противуречност са националним интересима Русије.



[1]
 http://www.vesti.ru/doc.html?id=1020250&cid=5

[2] http://www.rtvatlas.tv/vijesti/drustvo/729-krivokapi%C4%87-crna-gora-u-nato-2014-godine.html

[3] http://www.gov.me/vijesti/119274/Minhen-Izjava-predsjednika-Vlade-Mila-dukanovica.html

[4] http://psyfactor.org/propaganda1.htm

[5] Фазл Абул М.Роль НАТО после холодной войны// http://www.warandpeace.ru/ru/analysis/view/59844/

[8] http://www.vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/231848/Rocen-potvrdio-ponudu-NATO-savezu

[9] http://www.stripes.com/news/tiny-montenegro-on-track-to-join-nato-1.179999

[10] Алузија на протесте либералне прозападне антипутиновске руске опозиције на “Блатном тргу” у Москви – примедба преводиоца.

[11] http://www.atacg.org/news.php?id=411

[12] http://www.dtic.mil/cgi-bin/GetTRDoc?AD=ADA391769

 

Фонд Стратешке Културе

Америку у опадању, Европа у кризи

КОНФЕРЕНЦИЈА о безбедности у Минхену била је својеврсни глобални спољнополитичко – одбрамбени тест. Иако ни овог пута није изостала реторика о потреби јачања трансатлантске сарадње, реалност је открила нову расподелу моћи – Америку у опадању, Европу још неспособну да се избори са сопственим недаћама, Кину у борби за свој одрживи раст, Русију стратешки оријентисану на моћ енергената и, сходно стању водећих сила, помало дезоријентисане међународне институције.

Деценију и по откако је америчка државна секретарка Медлин Олбрајт назвала САД“незаменљивом нацијом”, појављивање америчког потпредседника Џозефа Бајдена у Минхену открило је нову реалност водеће светске силе, коју је непосредно пред конференцију потврдио и избор новог шефа Пентагона Чака Хејгела. Речју, новоизабрани спољнополитичко – одбрамбени тим Барака Обаме јасно говори о новој улози Америке. Визија лидера САД у другом мандату, како се видело у Минхену, где су главна тема била глобална кризна жаришта, наговештава“вођство из позадине”.

Било да је реч о Либији, или још очигледније, Малију, Америка се више не жури да буде предводник“коалиције вољних”, како је то формулисао Обамин претходник Џорџ Буш. Дубоко партијски подељена и економски уздрмана Америка, којој су потребни хитни резови, укључујући и оне за одбрану, окреће се све више себи, пледирајући за нову“поделу улога” у свету.

Европа, такође опхрвана кризом, која се пренела и на дипломатско јединство Старог континента, тешко да је спремна да понесе бреме већих издвајања за одбрану. Од завршетка Хладног рата европске земље за ове намене издвајају у просеку око 15 процената мање новца. Друга економска сила света, Кина, издваја све више за одбрану, али још није достигла САД. Остали још више каскају. Истовремено, како примећује немачки недељник“Шпигл”, УН и НАТО, као и ЕУ, пате од кризе идентитета, несигурни шта да раде. Шта очекује свет за који политиколог Јан Бремер у својој књизи“Свака нација за себе” сматра да је“у вакууму”?

– Пре него у напредак, вероватније је да ће свет да крене уназад. Европа више није у ситуацији за одлучно вођство, а САД више нису вољне за то – закључује немачки лист.

ВАШИНГТОН – ТЕХЕРАН ДИРЕКТНО?

НАЈАВА директног дијалога између САД и Ирана о спорном нуклеарном програму Техерана сматра се знаком да америчка администрација мења приступ према земљи са којом нема дипломатске односе од 1979. Године. Бајден је рекао да ће то бити могуће чим се“иранско рукодовство уозбиљи”. Напредак у односима САД – Иран би могао да помогне смањењу напетости у региону у време када се Американци спремају да повуку трупе из суседног Авганистана. Процењује се, ипак, да су изгледи за директне разговоре мали пре јуна, када се одржавају председнички избори у Ирану.

 

Новости

Фонд за уплитање

Петар ИСКЕНДЕРОВ | 02.02.2013

Одлука коју је Европска унија донела о формирању фонда  за „подршку демократији“ у трећим земљама и земљама-суседима и даље обраста све новим и новим красноречивим детаљима. Према изјави Европске комисије, Европски фонд за подршку демократији (European Endowment for Democracy – EED) је предвиђен за пружање новчаних грантова новинарима, блогерима, регистрованим и нерегистрованим некомерцијалним организацијама, синдикатима, као и политичким организацијама, чак и оним које раде у изгнанству. Ради се о подршци опозиционим покретима у Алжиру, Јерменији, Палестини, Азербајџану, Белорусији, Египту, Грузији, Јордану, Либану, Либији, Мароку, Модавији, Сирији и
Украјини.

Иницијатори формирања фонда, осим Еврокомисије, су и неке државе, између осталих Пољска и Швајцарска, као и посланици Европског парламента. Првобитно је одређено да фонд износи  14,2 милиона евра. Од тог новца 6,2 милиона ће издвојити Европска  комисија. Швајцарска и друге земље су се сложиле да издвоје још 8 милиона.  Према подацима пољских новина Gazeta Wyborcza у следеће три године у фонд EED из благајне Европске комисије треба да стигне још 10 милиона евра. Према прорачунима оних који раде на формирању фонда, фонд треба да дође до „оперативног нивоа“ средином ове године. Како је изјавила Кетрин Ештон, врховни комесар Европске уније за међународне послове и безбедносну политику, „фонд се рађа у најбољем могућем тренутку, јер ће 2013.година бити најбитнија за демократску транзицију, посебно за земље-суседе ЕУ“. А Штефан Филе, европски комесар за питања проширења Европске уније, је подвукaо  да ће EED  допринети „играчима који дижу главе, који се, када се обраћају средствима Европске уније,  сударају  са препрекама.[1]

Међутим, сама идеја о формирању посебног фонда уопште није нова. О њој је први проговорио почетком 2011.године  пољски министар за иностране послове Радослав Сикорски. У то време је на Западу незауставиво расла еуфорија  поводом такозваног „Арапског пролећа“ по јужном и југоисточном периметру Европске уније. У Бриселу се чинило да је наступио згодан тренутак  да се покуша остварење „преформатирања“ не само Северне Африке и Блиског Истока, већ и постсовјетског простора. У том циљу је планирано да се искористи широк спектар мера, укључујући и огромну политичку и финансијску  подршку опозиционих снага.

Међутим, у току „сазревања“ ове идеје на широком простору око ЕУ успело се да дође до новог помицања, због чега су се данас у спољној политици Европске уније измешали приоритети. Пре свега то се тиче Белорусије, чије су опозиционе снаге сада проглашене за најважније бенефицијанте фонда EED. Јер је директно финансирање  опозиционих снага, међу њима и оних најрадикалнијих, у потпуној супротности чак и са програмом  „Источно партнерство“ које је донео баш Брисел, а који је усмерен на то да се покушајем увлачења Минска у европске процесе  трансформише белоруски режим. Мада, јасно је да формат учествовања Минска у „Источном партнерству“ може да има само врло ограничен карактер.

Како је познато, Европска унија већ више од  петнаест година спроводи политику притиска на званични Минск. Последњи билатерални документ који су потписали ЕУ и Белорусија је Споразум о партнерству и сарадњи, из  1995.године. Али Европски парламент није ни њега ратификовао,  јер је председника Белорусије Александра Лукашенка  окривио за авантуризам. Међутим, председник Лукашенко је и даље на власти, а парламент, владу и друге органе власти и сада контролишу његови истомишљеници. 

Па зашто се баш данас у Европској унији  појавила хитна потреба да се формира нови механизам за трошење новца,  и на шта је то мислила госпођа Ештон када је говорила о важности 2013.године  у вези са процесима који се дешавају у комшилуке Европске уније? Одговор на то питање се добија сабирањем  фактора који у Бриселу изазивају све јачу узнемиреност.

Један од најважнијих фактора представља јачање политичког и финансијског утицаја на постсовјетски простор Русије. Како је врло кратко и прецизно  ситуацију за званичну информационуагеницију EC EU Observer окарактерисала  аналитичар Пољског института за међународне односе у Варшави Ана-Марија Дајнер, „нови пројекат економске интеграције који је предложила Русија, а који је усмерен на формирање Евроазијског савеза на бази Царинског савеза Русије, Казахстана и Белорусије, представља главни изазов за Европску унију.“ Европску унију посебно узнемирава околност  да предлог Русије Белорусији о економској интеграцији представља једини предлог те врсте који „не захтева да белоруске власти либерализују политички систем“. Другим речима – Москва, за разлику од Брисела, финансијско-економску помоћ Минску не условљава личним мешањем у унутрашње послове белоруске државе.

Како госпођа Дајнер признаје, та околност представља за Европску унију „озбиљан изазов“ и у тој новонасталој ситуацији  једино средство  помоћу кога Брисел може да делује представља управо Европски фонд за подршку демократији. А прву озбиљну проверу  снаге програм за замашно финансирање белоруске опозиције  треба, како је Брисел замислио, да прође у јесен 2013.године на парламентарним изборима. Списак задатака који у вези с тим себи поставља Европска унија говори сам по себи. То је израда „антикризних програма“ за опозиционе кандидате  сопственим  снагама, плаћање публикација у „независним белоруским новинама“ и штампање агитационих материјала, као и  вршење „тренажних вежби за младе опозиционаре који ће постати посматрачи на изборима“[2].

И тако, интеграционе иницијативе Русије у односу  на Белорусију и остале државе постовјетског простора терају Брисел да жури са реализацијом  сопствених планова у вези са дестабилизацијом  унутарполитичке  ситуације у земљама региона. Тако да је потпуно законито то, што су се у списку земаља за које се планира да треба да се „прихране“ њихови опозиционари  нашли и Белорусија, Украјина, па чак и Јерменија заједно са Азербајџаном. Већ по традицији Бриселу се не свиђају многи аспекти политике тих држава – а у случају са  Белорусијом и делимично Украјином може да се говори о неприхватању и власти које воде те земље.

Међутим, списак негативних за ЕУ фактора тиме се не завршава. И у вези с тим много каже и интересовање  фонда EED  за финансирање опозиционара у Египту и Либији. Произилази да много тога у земљама „Арапског пролећа“ није кренуло онако, како су то замишљали западни сценарији  – када су већ и нове власти успеле да дођу у немилост.

И, на крају, трећу групу реципијената помоћи Европске уније чине опозиционе политичке снаге Грузије и Молдавије. Та чињеница се баш никако не уклапа у традиционалне оквире европске политике. Јер се до сада Брисел уздржавао од претерано “изазовног“ понашања према својим традиционалним савезницима – грузинском председнику  Михаилу Саакашвилију и прозападној  коалицији која је на власти у Кишињову.

Све што је набројано заједно узето више од свега сведочи не о новој добро смишљеној стратегији  Запада у односу на постсовјетски простор, Северну Африку и Блиски Исток, већ о паници која га је ухватила. А паника је лош савезник у решавању геополитичких питања, посебно у тако сложеним регионима. Чак је и Роберт  Каплан, главни аналитичар  америчке агенције за питања геополитике  међународне безбедности Stratfor  сада принуђен да призна да развој ситуације у региону има много сложенији карактер него што се то чини САД-у, НАТО-у и Европској унији. По његовом сведочењу „спорови у Азији се воде не о идеологији и не о темама високоморалне филозофије. Они се воде о томе ко ће добити више земаља. Иста драма се развија и у Сирији, у којој алавити, сунити и  курди воде спор због територије, власти и идеје. Погубно сиријско секташење  у коме Башар ал Асад  представља једноставно главног војног диктатора међу многима представља само много грубљу, хаотичнију и примитивнију верзију игре „Царева брда“.[3] У таквој ситуацији једнострана политика Европске уније која се заснива на директном мешању у унутрашње државне послове преко коришћења финансијских полуга нема само подривачки карактер, већ много јаче од тога дискредитује саму Европску унију.


[3] The Wall Street Journal, 24.12.2012

 

Фонд Стратешке Културе

Европа, Русија и душа Истока

Владислав ГУЉЕВИЧ (Украјина) | 29.01.2013

1938.године издат је рад немачког филозофа Валтера Шубарта  „Европа и душа Истока“, који је кршио стереотипове западног погледа на свет, и који је био посвећен изворима супротстављености цивилизација Европе као Запада и Русије као Истока. За разлику од других књига о Русији („Русија 1839.“ маркиза де Кистина, „Архипелаг ГУЛАГ“ А.Солжењицина), „Европа и душа Истока“ није доспела у руке становника Запада. Разлог за то је била врло изражена русофилија аутора овог рада. Такве књиге на Западу нити су штампане, нити се штампају…

Карактеришући културно-историјски тип Европљана и Руса, В.Шубарт користи термине „прометејски“ и „готски“. Европљанин поседује „прометејску“  моралну конституцију у чијој је основи  поглед на свет као објекат, који треба да се покори, потчини, престроји. Одатле је вечита агресивност Запада према Истоку, жеља Запада да Исток „цивилизује“.

Шубарт је клице „прометејског“ морала видео у протестантско-католичкој идеологији и ширењу римске културе на читаву Европу. Он је подвлачио да „недовољно схватање Русије од стране европских народа представља наслеђе Рима“.

Рус је, по Шубарту, човек „готски“, његове унутрашње мисли нису окренуте толико на земаљско, колико на горе (одатле и упоређење са готиком, стилом у архитектури који се диже према небесима). Поглед „готског“ човека на свет није поглед грабљивог субјекта на пасивни објекат. „Готски“ човек сматра  укупно и опште изнад приватног и индивидуалног, он тежи да са светом живи у хармонији и да се не бави вечитим претурањем.

„Прометејска“ епоха је настала одмах после Реформације, наставила се Француском револуцијом  и као резултат довела до потпуног негирања  божјег у европској цивилизацији. То је оно што  „прометејског“ човека разликује од „готског“,  то је оно што њега разликује од руског – тврдио је В.Шубарт.

„Проклетство  „прометејске“ културе је у томе, што се њен јунак деградира до степена малограђанина“ – даје В.Шубарт своју дијагнозу за Европу. За  западну културу, коју немачки филозоф назива „култура средине“,  карактеристичан је идеал моћи просечног малограђанина, буржуа, који се диви свом индивидуализму, примату материје над духом и идеологијом  сабирања. Таква  култура постаје све сивља, интелектуално ситнија, све аутоматизованија. Капитализам – то је економски облик „прометејске“ културе.

Руска култура је за В. Шубарта  „култура краја“, она носи апокалиптични карактер, јер је прожета православним идеалима Царства божијег, поседује метафизичку дубину и идеал слободе.

В.Шубарт се показао као  изузетно проницљив јер је скицирао погубна струјања која унаказују културу западних народа. У западној мисли – он је претходник интелектуалног прелаза од „Заласка Европе“ Освалда Шпенглера (1922.) до „Смрти Запада“ Патрика Бјукенена (2002). П.Бјукенен износи своју пресуду: Сједињене Државе као чедо западноевропске културе иду ка самоубиству. Дехристијанизација је победила све сфере америчког живота, а резултат тога су јасни знаци дегенерације у облику слављења педерастије, борбеног феминизма, до апсурда доведене „политичке коректности“, када нема људи, већ постоје „људи алтернативног изгледа“, нема тата и мама, већ „родитеља бр. 1“ и „родитеља бр. 2“.

„Прометејска“ култура одумире и убија сама себе, говорио је В.Шубарт, указујући на практично потпуно непостојање самоубистава у средњевековној Европи, верној хришћанским традицијама, и епидемији  самоубистава у Европи секуларизованој, оном која се одрекла хришћанства.

Са друге  стране, П.Бјукенен, настављајући Шубартову линију, указује на пораст хедонистичких расположења међу Американцима као на основни разлог јачања тенденција изопачености. Још од средине 20.века Американци су  многе постулате  и симболе хришћанства  одбацили као супротне „слободи вероисповеди“, тако да је почео распад институције породице. Што је свака следећа генерација Американаца била више хедонистичка, то је она политички била неодговорнија и духовно сиромашнија.

Треба да се схвати да идеологија мултикултурализма, која се натура Западу,  није гест учтиве отворености, већ представља прикривени страх пред дошљацима, људима врло чврстих убеђења који своју веру не напуштају ни због чега. Ни Европљани, ни бели Американци више нису у стању да „варе“ придошлице. Европу прекривају имигрантски таласи из Африке и Азије. Само у Берлину живи сада већ 3 милиона Турака. У Норвешкој је у периоду 2006.-  2007. год.  број имиграната из муслиманских земаља нарастао за 10%. 

Све је приметније да се лик Сједињених Држава мења, и да се центар њиховог јавног и економског живота помера све ближе јужноамеричком континенту, приближавајући се тако и центрима хиспанојезичке културе. САД  су  запљуснули таласи хиспанојезичких емиграната. Данас многи говоре о губљењу англосаксонске искључивости САД. До укупног пораста становништва САД  ће у периоду 2000 – 2030.год. доћи захваљујући порасту становништва у јужним државама од 88%, учешће Англосаксонаца у процентуалном односу ће бити мање од учешћа Латиноамериканаца и Африканаца. Већ сада је мексичко становништво Лос-Анђелеса мање само у односу на Мексико-Сити, а кубанска дијаспора Мајамија представља у том граду већину. Таква тенденција ће се наставити обзиром да миграциони ток из Јужне Америке не слаби, а да је наталитет међу Латиноамериканцима већи не само у односу на белце, већ и на црне Американце. Први пут је о томе гласно проговорио амерички новинар-футуролог Џон Нејсбит у својој књизи „Мегатрендови“ која је објављена сада већ далеке 1982.године.

А В.Шубарт  је још тридесетих година прошлог века предвидео да је „будућност Русије – у Азији“, са којом су се односи правили много лакше, него са Европом. „Међу источним народима је све јаче уверење да је Европљанин код њих дошао као освајач, а да Рус долази као ослободилац“ – писао је В.Шубарт.  Помањкање  жеље да друге кињи, урођена осетљивост његове душе да човека свих култура прихвата као равног себи – ето то је оно, што разликује Русе од Европљана.

За „прометејског“ човека  је карактеристичан печат духовне смрти. Русија је – пол, стожер који је по својој природи лишен „сталног мерења“ „прометејца“, њена будућност зависи од тога колико дуго може да сачува своју културно-историјску  самосталност. Сваки пут када су Руси ступали у Европу, на пример 1813 – 1815., они су почињали да удишу европски отров, да се прожимају елементима цивилизације „прометејца“, и да при том трују своју. Руси, писао је В.Шубарт, ни у ком случају не треба да жртвујући  сопствену културу, дубоко прихватају елементе „прометејске“ културе: „Енглез на свет гледа као на фабрику, Француз као на салон, Немац као на касарну, а Рус као на – храм“. Либерализам и западњаштво су главни непријатељи руске цивилизације – такав је закључак В.Шубарта, и у томе се он слаже са многим истакнутим представницима руске мисли (Ф.М.Достојевским, К.Н.Леонтјевом, И.Т.Аксаковом, А.С.Хомјаковом, И.А.Иљјином).

Проблематика о којој пише В.Шубарт је још увек актуелна и за Европу, и за Русију. „Културтрегерство“ Европљана се није нигде дело. Тржишни лоповлук  и  штетни индивидуализам су тако прожели и, на пример, идеологију руске опозиције, као мазохистички облик западњаштва, са којим су борбу још увек водили  још руски славенофили 19.века. И није случајно што либерална опозиција подржава час оне гадне  прекоре Запада Русији због Стаљиновог „тоталитаризма“, час бацања кривице на њих  за „геноциде“ – Пољака, Украјинаца, Прибалтика, Черкеза, које су „закували“ западни пропагатори. Све речено је по В.Шубарту, за кога је Русија после сваког новог конфликта била спремна да склапа добросуседске односе са дојучерашњим непријатељем, а Европа никада ништа није заборављала. „За њу“ су… непомирљиво непријатељство и захтеви који не застаревају –као калдрма  по желуцу“.

Данашња ситуација у свету од Русије захтева јасне, разумљиве одговоре на глобални изазов који јој добацује Запад. Нећемо заборављати да је већ помињани  П.Бјукенен, на пример, шансе Русије да задржи своје геополитичке позиције које би обезбедиле њену целовитост као државе, процењивао песимистички.

Нису се сва очекивања и прогнозе В.Шубарта оправдале, али  је он сасвим јасно видео дубоке разлоге за различитост гледања на свет и политику између Запада и Русије. Ток светских догађаја то потврђује.Духовна аутономија као средство да се задржи  западна агресија у сфери културе и идеологије – то је данас неопходна мера како би се Руски свет сачувао од бацила деградационе „прометејске“ културе.

 

Фонд Стратешке Културе

“Сламање кичме” српској привреди: Да ли је могуће избећи катастрофу

Ана ФИЛИМОНОВА | 29.01.2013

Привредна ситуација у Србијиникада није била толико депресивна. По подацима из децембра 2012. године, нулти приход, то јест, апсолутно никакав доходак не добија више од милион људи.[1] Ту спадају 80 000 радника у предузећима чији су рачуни блокирани, 100 хиљада радника који “једноставно” не добија плату од свог предузећа (које нема од чега да плати зараду), 320 000 старијих грађана који не испуњавају услове за добијање пензијског осигурања, 700 000 људи који немају право на надокнаду са бироа. У овом тренутку око 15% становништва гладује[2] – и то све у земљи са благодатним и плодним земљиштем. На рачун “народних кухиња” живи 50. 000 људи, но њихов број ће бити знатно већи ако се нађу средства за отварање нових. Пола милиона људи прима социјалну помоћ, међутим, њима треба додати 10-15% оних чији је доходак незнатно већи од 50 динара на дан,[3] што их лишава права на добијање помоћи од државе, али суштински, то не мења њихово сиромаштво. У целини гледано, два милиона становника Србије живи у великој беди.

Најтеже је старијем покољењу. Како је указано, у Републици Србији 1 милион и 220 хиљада људи старије је од 65 година, од којих 27% (или 320 хиљада људи) није у пензијском систему; 447 хиљада људи прима минималну пензију од 12 989 динара (150 долара).[4] Средња зарада износи 357 еура (у Словенији – 980, Хрватској – 755, Црној Гори – 500, Босни и Херцеговини –  418). Пола милиона добија минималну плату од 170 еура, а на југу и истоку земље, мање од 100 еура, што је скоро три пута мање од средњег показатеља ЕУ.

У септембру 2012. године, Србија је по нивоу потрошње, званично била иза најсиромашнијих кинеских провинција. Наде на побољшање положаја скоро да нема – избори и нова гарнитура на власти не само да нису променили ситуацију, већ су је напротив погоршале. Разорена од претходне владе Бориса Тадића, земља се гура у још већу зависност. Тако се спољни дуг Србије, који је крајем децембра 2012. године износио 24,83 милијарде евра, само за последњи месец дана увећао за 620 милиона евра.[5] Огромна већина становништва сматра да у Србији неће бити бољитка, јер су градови и држава подељени на партијске феуде; “негативна селекција” кадрова у владајућој коалицији довешће земљу до свеопште пропасти.[6]

Све што се успело урадити – јесте доношење буџета који за 2013. годину предвиђа мере штедње од 3,3% БНД. То ће у првом реду омогућити обнављање преговора са ММФ-ом и добијање нових зајмова, власт се такође нада и у скромни економски раст и раст БНД за 2% – на конто извоза српске робе у земље региона и ЕУ. Тако се Србија – по речима директора Атланског савета Србије Владимира Круља – поново окреће Западу.[7] Премијер Ивица Дачић је 27. јануара 2013. године изјавио да “Сви они који кажу да нас неко тера у ЕУ – лажу. У ЕУ идемо да би било боље и да би овај народ живео боље”; “…ја не позивам овај народ да узалудно даје живот за изгубљене битке, већ да то чини за оне у којима може да победи, а то је да Србија иде даље ка ЕУ; Ми не чинимо “евро корак”. То није “евро корак”, већ српски корак” – закључио је премијер.[8]

Ипак, како показују чињенице и цифре, слични слепи пропагандни клишеи “висе у ваздуху”, и у раскораку су са политиком ЕУ и реалним положајем стања ствари у земљи, а у будућности, они ће Србију још скупље коштати.

Тако је, на пример у јесен 2012. године, Европски парламент у својој Резолуцији навео 24 спорне приватизације у Србији, од укупног броја од 2. 400 приватизованих предузећа, која су затражила њихову истрагу. Овај списак Европска комисија није саставила сама, он је рађен у складу са извештајем Савета за борбу против корупције Владе Србије. Списак је карактеристичан због асиметричног селективног приступа. На пример, некадашњи гигант из области тешке машиноградње, краљевачки “Магнохром”, није на том списку. Премда је то била најкатастрофалнија приватизација у Србији, уништено је предузеће које је некада издржавало цео град. У стара добра времена у “Магнохрому” је радило више од 9. 000 људи, сада је тамо 241 човек у сталном радном односу и око 100 по уговору о делу… садашњи политичари током предизборне кампање су обратили пажњу на “Магнохром”, али само “теоретски”. По завршетку избора, тема “Магнохрома” је затворена. Зато су на списку спорних приватизација “Вечерње Новости” и предузеће за производњу хране и лекова за животиње “Ветеринарски завод Земун”.[9]

Праве размере економског суноврата на путу евроинтеграција, потпуно се замагљују, а истинске мере на његовом преодолевању практично се не предузимају. Размотримо само основне показатеље.

Од 2001 до 2012. године приметна је стална тенденција скраћења броја запослених – у Србији је нестало 920. 000 радних места (за три кризне године Србија је изгубила 255 000, само током 2012. године, ликвидирано је 170 хиљада радних места). Економиста Мирослав Здравковић оцењује да је садашњи број радникаа у индустрији Србије, једнак као 1961. године, када је у том сектору плату добијало 386. 682 радника. У Србији је 1989. године, уочи распада СФРЈ било 920. 710 радника, а 2010. године, само 374. 683 радника. То јест, тада је на хиљаду људи долазило 12 запослених, а сада само 5.

У периоду од априла 2008. године, до априла 2012. године, када је у земљи проглашено да нема алтернативе испуњавању услова ЕУ, број радника у хемијској индустрији скраћен је са 33.839 на 19.151 људи. У машинској индустрији– са 38.777 на 23.204 радника, аутомобилској индустрији са 36.594 на 13.923 радника. Број запослених у пољопривреди смањен је са 84.050 на 42.339 (удупло!), грађевинарству – са 97.521 на 71.504 запослених. Постојан пад забележен је и у области трговине – са 206.293 на 188.707 радника и у саобраћају – са 126.872 на104.716 радника.[10]

Тешко је поделити оптимизам премијера: евроинтеграције ће тек нанети свој главни удар: у складу са Споразумом о стабилизацији и придруживању, од 2014. године ће бити практично потпуно укинуте царине на увоз свих производа из ЕУ.[11]И то све у ситуацији када ниво трговачког протекционизма међу 20 најразвијенијих светских економија непрекидно расте. На пример, у Јапану и Норвешкој царинска дажбина на увоз пољопривредне производње износи од 50 до 100%. Сада средња царинска стопа у Србији износи 7,4% а за прехрамбене производе 14,2%, што је по речима М. Здравковића веома низак степен заштите пољопривредних производа земље,[12] но, у блиској будућности, Србија ће се лишити и такве заштите.

Индустријски гиганти, разорени још деведесетих година, после тога се нису ни опоравили. Стале су читаве гране машинске и прерађивачке индустрије. На вратима некадашњих индустријских гиганата, постављени су огромни зарђали катанци. Текстилна индустрија је на другом месту по броју ликвидираних радних места – 70% те производње неповратно је изгубљено. Радници, грађевинци, рудари на површинским и јамским коповима, радници у секторима услуга, саобраћаја и трговине, буквално су се преселили да живе на бироима за запошљавање. Тако су, уместо обећане “транзиције” у ходу и “економске обнове”, уследила отпуштања, банкрот и ликвидације предузећа.

Истовремено, ниво незапослености расте, достигавши у априлу 2012. године максималне показатеље, у резултату општег старења становништва, негативног природног раста и емиграције. Ипак је сачуван потенцијал радне снаге, сада у Републици Србији ради свега 44% радно способног становништва. То је најнижи показатељ међу европским земљама (Србију је “превазишла” само Македонија са 43,9% запослених радно способних људи). Само у протекле 4 године, од априла 2008 до априла 2012. године, број незапослених повећан је за 302.479 лица (од 432.730 до735.209). Но, уз сву катастрофалност ових показатеља, Србија још може да “расте” у том смеру: у самој ЕУ незапосленост је у сталном порасту, посебно међу младима. Најпогођенија је група узраста од 15 до 24 године и у априлу 2012. године, стопа незапослености међу њима била је достигла 50,9%, што је дупло више од укупне незапослености у Србији – 26,1%.[13]

Судећи по стабилно растућој динамици развоја деструктивних економских процеса у периоду од 2000. године, у овом тренутку се може донети закључак да власт није спречавала бирократске европске институције да прошире и продубе размере економске кризе у Србији.

И тако, сиромаштво и пауперизација преплавили су земљу. Ипак, веома карактеристично је да се по западним показатељима српско тржиште и 2012. године оцењивало више него високо – вредело је 70,6 милијарди долара, док се до 2016. године очекује раст на више од 105 милијарди долара (промет на тржишту Словеније рашће за 15,5% у наредне 3 године – са 23,9 на 27,6 милијарди долара, док ће у Хрватској расти само 8,3% – са 15,5 на 16,8 милијарди долара).[14] Све ово доводи до оправданих сумњи у природни карактер тако озбиљног неуспеха српске привреде. Пре ће бити да се у општем хаосу убира дупла “жетва”: рашчишћава се пут за диктат европских бирократских институција и експанзију западних компанија, које ће по “привилегованом програму” заузети стратешке позиције у српској привреди.

Као резултат следовања илузорним идејама (које од старта немају везе са стварношћу), угрожена је безбедност и развој земље. Гашење српске привреде је проблем системског карактера и не може се решити само уз помоћ евроинтеграција, већ проблем захтева хитну разраду ефикасне ненасилне алтернативе дубокој економској пропасти.



[1]
 У складу са пописом становништва из 2011. године, становништво РС (без КиМ) 7.498.001 (что је за 311.139 мање, него у 2002 г.).

[2] http://www.vesti-online.com/Vesti/Ekonomija/275248/Milion-ljudi-zivi-bez-ikakvih-prihoda

[3] http://www.vesti-online.com/Vesti/Ekonomija/263080/Sa-120-dinara-dnevno-zivi-100000-osoba

[4] http://www.vesti-online.com/Vesti/Ekonomija/275248/Milion-ljudi-zivi-bez-ikakvih-prihoda

[5] http://www.vesti-online.com/Vesti/Ekonomija/278922/Dugujemo-i-Bogu-i-narodu-milijarde

[6] http://www.vesti-online.com/Vesti/Tema-dana/251495/Zemlja-bez-standarda-2-A-narodu–kontejneri

[7] http://www.nspm.rs/hronika/vladimir-krulj-srbija-se-okrece-zapadu.html

[8] http://www.nspm.rs/hronika/ivica-dacic-u-eu-idemo-da-bismo-bolje-ziveli.html

[9] http://www.politika.rs/rubrike/Tema-nedelje/24-sporne-privatizacija/Tema-nedelje-24-sporne-privatizacije.lt.html

[10] http://webrzs.stat.gov.rs/WebSite/repository/documents/00/00/90/84/Trendovi_Decembar_2012_WEB.pdf

[11] http://www.vesti-online.com/Vesti/Ekonomija/281410/Carina-na-industrijsku-robu-iz-EU–0

[12] http://www.vaseljenska.com/ekonomija/domace-proizvode-niko-neca-da-cuva/

[13] http://webrzs.stat.gov.rs/WebSite/repository/documents/00/00/90/84/Trendovi_Decembar_2012_WEB.pdf

[14] http://www.vesti-online.com/Vesti/Ekonomija/285925/Ko-zavlada-Srbijom-vladace-regionom

 

Фонд Стратешке Културе

“Медицинска трагедија” у ЕУ изазвана вакцином против свињског грипа

СТОКХОЛМ | Пет Јан 22, 2013 7:26 ам ЕСТ

(Бета-Ројтерс) – Емелие Олсон муче халуцинације и ноћне море. Када се пробуди, она је често парализована, неспособна да правилно дише, или позове у помоћ. Током дана она једва може да остане будна, а често пропушта школу или дружење са пријатељима. Она је само 14, али с времена на време она се пита да ли је њен живот вредан живљења.

Емелие је једно од око 800 деце у Шведској и другде у Европи, који је добило нарколепсију, неизлечив поремећај сна, након што је вакцинисано вакцином Пандемрик Х1Н1 против свињског грипа коју је произвела британска фирма Глаксо Смит Клајн у 2009.

Финска, Норвешка, Ирска и Француска такође имају раст случајева нарколепсије, и људи који су упознати са резултатима истраживања које ће ускоро бити објављено у Британији кажу да ће то ће показати сличан образац раста нарколепсије и код деце у Британији.

Њихова судбина, суочавање са болешћу која уништава нормалан живот, развија се у оно што здравствени званичник који је координирао Шведску кампању вакцинације назива „медицинском трагедијом“ која ће захтевати раст научне и медицинске пажње.

Европски регулатор за лекове је пресудио да Пандемрик више не треба да се користи код људи старости испод 20 година. Главни медицински официр ГСК-а за вакцине, Норман Бегг, каже да његова фирма сматра да је питање веома озбиљно и да је „апсолутно посвећена истини“, али додаје да још увек не постоји довољно података или доказа који указују на узрочно-последичну везу.

Други – укључујући Еммануела Мигнота, једног од водећих светских стручњака за нарколепсију, који се финансира од стране ГСК да истражује даље – слаже се даје потребно више истраживања, али каже да докази већ јасно показују у једном правцу.

„Нема уопште сумње у мом уму да је Пандемрик повећао појаву нарколепсије код деце у неким земљама – и вероватно у већини земаља“, каже Мигнот, специјалиста за поремећаје спавања на Станфорд универзитету у Сједињеним Државама.

30 МИЛИОНА ВАКЦИНИСАНО Пандемриком

Emelie Olsson falls asleep as he watches television in her apartment in StockholmУ целини, ГСК вакцину примило је више од 30 милиона људи у 47 земаља током 2009-2010 Х1Н1 еппидемије свињског грипа. Зато што садржи адјувант, или бустер, није коришћена у Сједињеним Државама зато што су регулатори тамо опрезни код вакцина које садрже адјувант (додатак).

ГСК каже да је 795 људи широм Европе оболело од нарколепсије, од када је почела употреба вакцине у 2009.

Питања о томе како су случајеви нарколепсије повезани са Пандемриком, шта су били окидачи и биолошки механизми, и да ли можда постоји генетска предиспозиција тренутно су предмет дубоког научног истраживања.

Међутим, стручњаци на свим странама су опрезни. Ретки нежељени ефекти могу се брзо развити у „страх од вакцина“ што прети да измакне контроли и баци сумњу на оно што један од најбољих европских стручњака грипа назива „дугачком сенком“ јавног поверења у вакцине које контролишу потенцијалне убице попут малих богиња и дечије парализе.

„Нико не жели да буде следећи Вејкфилд“, рекао је Мигнот, позивајући се на сада дискредитованог британског доктора Ендрју Вакефиелда, који је пре неколико деценија изазвао реакцију против малих богиња, заушака и рубеоле (ММР)  “лажним тврдњама“ у вези тих вакцина и њиховој вези са аутизмом.

Са истраживањима нарколепсије, нема назнака да су налази дело једног лажног доктора?!

Независни тимови научника објавили су студије из Шведске, Финске и Ирске које показују да је ризик од развијања нарколепсије после 2009-2010 вакцинације Пандермриксом између седам и 13 пута већи за децу која су добила Пандемрикс него за невакцинисане вршњаке.

„Ми заиста желимо да стигнемо до дна свега овога и није у интересу никоме ако постоји сигурносни проблем који треба решити да било шта заташкава.“, Рекао је представник ГСК Бегг.

Живот се променио

Emelie Olsson sleeps during daytime in StockholmЕмелини родитељи, Чарлс и Мари Олсон, кажу да је била врхунски студент и да је волела да свира клавир, узимала часове тениса, бавећи се уметношћу и забављајући се са пријатељима. Али њен живот је почео да се мења почетком 2010, неколико месеци након што је вакцинисана Пандемриком. У пролеће 2010, они су приметили да је често уморна, са потребом да спава кад дође кући из школе.

Али није било све до маја, када је почела са колапсима у школи, и тада је свима постало јасно да се нешто озбиљно дешава.

Доживотни напади дневне поспаности, нарколепсија доноси кошмаре, халуцинације, парализу сна и епизоде каталепсије – када јаке емоције активирају изненадан и драматичан губитак мишићне снаге.

У случају Емелије, забава је емоционални окидач. “Ја не могу да се смејем или да се нашалим са мојим пријатељима, јер тада дође катаплексија и ја колабирам“, рекла је она у интервјуу у њеној кући у шведском граду.

Процењује се да нарколепсија утиче на између 200 и 500 људи на милион и то је доживотно стање. Нема познатог лека и научници не знају шта га изазива. Али они знају да пацијенти имају дефицит можданог неуротрансмитера под називом орексин, такође познат као хипокретин, који регулише будност.

Истраживање је показало да су неки људи рођени са варијантом гена познатог као ХЛА, што значи да имају низак проценат хипокретина, чинећи их подложним нарколепсији. Сматра се да око 25 одсто Европљана има ову генетску рањивост.

Када су се у новембру прошле године вратили резултати теста на хипокретин код Емелије, она  је имала само 15 одсто нормалног износа, што је типично за тешку нарколепсију са катаплексијом.

Озбиљност њене нове чудне болести натерао ју је да размишља о животу много више од својих пријатеља тинејџерима: „У почетку нисам стварно желела да живим више, али сада сам научила да стварима управљам боље“, рекла је она.

Окидачи?

Научници који истражују ове случајеве траже одговоре у адјувансима Пандемрика, посебно једним са називом АС03.

Неки сугеришу АС03, или можда његов ефекат повећања а неки чак сматрају да Х1Н1 грип, може да изазове појаву нарколепсије код оних који су осетљиви на ХЛА ген варијанту.

Ангус Никол, експерт за грип Европског центра за превенцију и контролу болести (ЕЦДЦ), каже да гени могу да играју велику улогу, али да не говоре целу причу.

„Да, постоји генетска предиспозиција за овај услов, али она сама не може да објасни ове случајеве“, рекао је он. “Ту је било нешто са давањем ове специфичне вакцине. Да ли је то била вакцина плус генетска предиспозиција или трећи фактор – као нека друга инфекција -.. Ми једноставно не знамо још увек“

ГСК финансира истраживање у Канади, где је њена адјувант вакцина Арепанрик, слична Пандемриксу, коришћена током 2009-2010 пандемије. Студија неће бити завршена до 2014, а неки стручњаци страхују да не може да баци много новог светла, јер су вакцине биле сличне, али не баш исте.

То све оставља ову истрагу са далеко више питања него одговора, и много више истраживања која тек треба да уследе.

Да ли је вредело?

Седећи у својој стакленој канцеларији на врху пословне зграде са погледом на Мариа Магдалена цркву у Стокхолму, Горан Стиернстедт, доктор који је постао здравствени радник, провео је многе тешке сате размишљајући о ономе што се десило у његовој земљи током пандемије свињског грипа, питајући се да ли би ствари биле другачије .

„Велико је питање да ли је све било вредно тога и ретроспективно морам да кажем да није било?“, рекао је он у интервјуу Ројтерсу.

Будући богата земља, Шведска је била у предњем реду за пандемијске вакцине. Шведска је добила Пандемрик од ГСК чим је био доступан, а национална кампања вакцинације успешна са вишеод 59 одсто вакцинисаног становништва, што значи да је око 5 милиона људи добило вакцину.

Стиернстедт, директор за здравство и социјалну заштиту у шведској асоцијацији локалних власти и региона, помогао је координирање кампање вакцинације широм 21 региона Шведске.

Светска здравствена организација (СЗО) каже да је од пандемије 2009-2010 умрло 18.500 људи, иако је прошле године истраживање рекло да је укупан број може бити и до 15 пута већи.

Док процене варирају, Стиернстедт каже да је шведска масовна вакцинација сачувала између 30 и 60 људи смрти од свињског грипа. Ипак, пошто је пандемија окончана, више од 200 случајева нарколепсије пријављено је у Шведској.

Са ове временске дистанце, овај ризик-корист биланс је неприхватљив. “Ово је медицинска трагедија“, рекао је он. “Стотине младих људи који си имали своје животе сада су готово уништени.“

Пандемије ванредне ситуације

Ипак, проблем са ризицима давања анализе је да они често изгледају радикално другачије када се свет суочава са пандемијом која потенцијално може да збрише милионе и када се из исте изађе релативно нетакнуто, као што је случај са Х1Н1, за који се испоставило да је много блажи него што се првобитно страховало.

Дејвид Салисбури, директор имунизације британске владе, каже: „ту лежи опасност и тешкоћа, рада у јавном здравству“.

У случају тешке пандемије, ризик од смрти је далеко већи од ризика нарколепсије“, рекао је он Ројтерсу. “Да смо провели дуже времена у развоју и тестирању вакцине на веома великом броју људи и да смо чекали да видимо да ли је неко од њих развио нарколепсију, много становништва је могло да умре.“

Пандемрик је овлашћен од стране европских регулатора дроге користећи такозвану „моцк-уп процедуру“, која омогућава да се вакцина употреби уочи могуће пандемије грипа преко неког другог типа грипа. У случају Пандемрика, замена је била Х5Н1 птичјег грипа.

Када СЗО прогласила пандемију, ГСК је заменио моцк-уп врсту грипа са Х1Н1 грипом да би произвео Пандемрикс.

ГСК каже да је финална верзија Х1Н1 тестирана на око 3.600 пацијената, укључујући и децу, адолесценте, одрасле и старе, пре него што је почела употреба.

ЕЦДЦ-а Никол каже да је употреба система за рано упозоравање који дају прецизније анализе опасности типа грипа јесте најбољи начин да се смањи ризик од овакве врсте трагедија у будућности.

Салисбури се слаже и каже да напредак ка универзалној вакцини против грипа – коју не би требало мењати у последњем тренутку када се појави нова врста грипа – смањило овакву врсту ризика.

„У идеалном случају, имали бисмо бољу вакцину која би функционисала против свих типова грипа и не би требало да бринете о томе икада поново,“ рекао је он. “Али то је далеко.“

Научници се  суочавају са годинама истраживања и истраге, док Емели само жели да искористи од живота што више.

Она невољно прихвата да то уради и потребан јој је коктел лекова да само покуша да контролише симптоме нарколепсије. Стимуланс Риталин и пилула за спавање Собрил преписани су Емиелие за дневну поспаност и ноћне страхоте. Затим, ту је и Прозак у покушају да јој се стабилизује и ограничи  катаплексија.

„То је једна од ствари која ме чини да се осећам веома непријатно“, објашњава она. “Пре него што сам добила ово стање ја нисам узимала било какве пилуле, а сада морам да узимам много -.. Можда за остатак мог живота. Није добро да се узимају толики лекове, нарочито када знате да имају споредне ефекте“

 

(Извештавање Кејт Келланд; Едитинг би Вилл Ватерман)

Ројтерс

Фото: Ројтерс

превод: Србија данас