Три специјалне службе пратиле Дачићевог шефа кабинета

ТУЖИЛАШТВО за организовани криминал у среду ће доставити полицији захтев за прикупљање обавештења од некадашњег шефа кабинета министра унутрашњих послова Србије Бранка Лазаревића, о његовим контактима са нарко-кланом Дарка Шарића. Тиме ће и званично отпочети преткривични поступак против некадашњег сарадника министра Ивице Дачића.

Тужилаштву, како сазнајемо, стоје на располагању подаци које је добило од полиције, Безбедносно-информативне агенције и америчке Службе за борбу против наркотика (ДЕА). У ком правцу ће кренути преткривични поступак против Лазаревића, зависиће од тога како ће тужилац Миљко Радисављевић да образложи поменути захтев.

– У захтеву обично треба да се наведу мере и радње које треба да се покрену против одређене особе – каже наш извор близак Тужилаштву. – Ипак, није сада једноставно неке ствари урадити, посебно када се има у виду да сте имали податке са три стране, а да ништа до сада нисте предузели.

Поред Бранка Лазаревића, очекује се да се покрене преткривични поступак и против још најмање пет високих руководилаца МУП Србије који су имали контакте са Родољубом Радуловићем, званим Миша Америка и Миша Банана.

Поред докумената домаћих и страних обавештајних служби, Лазаревићев положај додатно компликује и сведочење Милета Јерковића о Шарићевом прању новца кроз куповину земљишта, као и покретне и непокретне имовине. Овај војвођански бизнисмен описао је и како је текла комуникација између сада оптуженог Радована Штрпца (у процесу за прање пара) и самог Лазаревића.

У једном моменту, када су они „проваљени“, наводно, према речима овог сведока, размену информација и података на себе су преузеле њихове супруге. Ипак, у том сведочењу Јерковић говори и о томе како је Шарић осим података из полиције, имао информације и из Тужилаштва. Тако је са две стране знао да га прислушкују.

У МУП-у Србије, како сазнајемо, преткривичним поступком против Лазаревића требало би да се обухвати и начин на који је тадашњи шеф кабинета министра унутрашњих послова Ивице Дачића добијао информације о току истраге. Сумња се да су му одређени руководиоци у полицији достављали податке о планираним акцијама, како би се спречило прикупљање доказа.

ДОНАЦИЈЕ ПРЕМА незваничним сазнањима, постоје индиције да је Родољуб Радуловић, по налогу Дарка Шарића, МУП-у Србије, тачније одређеној управи, дао новац за опремање. Колико има истине у овоме, одговор ће дати наредни дани када отпочне истрага.

– Зна се тачно ко је располагао плановима акција у одређено време – наводи наш извор из МУП-а Србије. 

– Ови руководиоци су свесно ишли на онемогућавање прикупљања доказа и сви ће они због тога бити санкционисани. Тако су, рецимо, појединци директно обавештавали Лазаревића када се „обрађује“ Штрбац, а он би му потом одмах то дојављивао.

Сумња се, такође, да су одређени руководиоци у полицијским станицама, али и службама у МУП-у, постављани по директном налогу Шарића, односно Родољуба Радуловића. Велики скандал је избио када је на место заменика начелника Управе криминалистичке полиције требало да дође „кадар“ Бранка Лазаревића. Како је била реч о особи која је одраније позната међу оперативцима по „сарадњи са криминалцима“, они су се побунили, па је то постављење стопирано.

Руководиоци МУП-а, о чијим контактима са Родољубом Радуловићем постоје и службени подаци, и даље су на високим позицијама у полицији, али и у самом Министарству. Очекује се да преткривични поступак Тужилаштва за организовани криминал у једном тренутку обухвати и њих.

 

Новости

Три блекберија за две битанге и рибицу

Београдски медији данас настављају да износе детаље о афери Шарић у коју је умешан премијер Србије и министар полиције Ивица Дачић.“Блиц“ и „Информер“ пишу да постоје транскрипти телефонских разговора Ивице Дачића и Шарићевог човека Родољуба Радуловића, званог Миша Банана, као и видео и аудио снимци њиховог састанка.

Дачић држи такозвану „Белу књигу“ на коју је показао на конференцији за штампу на којој је одбио да одговори зашто се срео са Радуловићем

Транскрипти телефонских разговора између Ивице Дачића и Мише Банане, пре или после којих се Банана чуо са Шарићем и извештавао га о сусрету са тадашњим министром полиције, наговештавају да је премијер ипак знао ко је Родољуб Радуловић, иако је оптужио полицију да га није обавестила са ким се среће.

Како кажу извори ова два листа, нико није пратио Дачића, већ је Радуловић био мета. Међутим, поставља се питање зашто министар полиције није био обавештен да се његови контакти са Радуловићем прате. Како је рекао извор „Информера“, таква одлука је донета у „врху државе“, алудирајући на Микија Ракића.

„Блиц“ пише да поред транскрипата и аудио записа, које је направила Управа криминалистичке полиције, о Дачићевим и Радуловићевим контактима, постоји и аудио и видео материјал Безбедносно информативне агенције. Управа криминалистичке полиције је, по закону, сав снимљени материјал доставила правосудним органима, док БИА то није учинила, рекао је извор „Блица“.

Хронологија догађаја, према писању листова „Блиц“ и „Информер“

12. Јануар 2009. Године – Дарко Шарић зове Радуловића да од „друга“ провери да ли је под истрагом.
12. Јануар 2009. Године (неколико сати касније) – Родољуб Радуловић зове Бранка Лазаревића (Дачићевог шефа кабинета) да провери да ли полиција има нешто о Шарићу.
Следи сусрет Радуловића и Лазаревића у кабинету МУП – а.
31. Јануар 2009. Године сусрет министра полиције Ивице Дачића и Родољуба Радуловића у једном београдском ресторану. Радуловић после састанка телефоном обавештава Шарића о чему се разговарало.

„Блекбери“ за „друга“ годину дана раније

Родољуб Радуловић, звани Миша Банана, у телефонском разговору од Дарка Шарића тражи неколико „блекбери“ телефона за „њега“ и „његовог оног“. Шест дана касније Радуловић долази код Дачића у резиденцију у Ужичкој улици, а касније се среће са Лазаревићем на Топчидерској звезди.

 

Блиц, Информер

Дачић признао контакте са нарко мафијом

Премијер Србије Ивица Дачић признао је да се неколико пута виђао са Родољубом Радуловићем, једним од највише рангираних чланова нарко клана Дарка Шарића, али да није био обавештен да је Радуловић члан криминалне групе.

На конференцији за новинаре у суботу Дачић је рекао да Радуловићу никада није помагао, те је поставио питање:

„Ко мене треба да информише из полиције и зашто сам константно био заобилажен у достављању правовремених информација о одређеним личностима“.

Новинарима је показао белу књигу организованог криминала из 2008. Године у којој постоји Шарићева група, али се међу члановима не наводи име Родољуба Радуловића.

„Никада нисам починио кривично дело и наставићу да водим ову владу јер нико нема право да сада заустави Србију. Покушава се да се ударом на премијера доведе по пада Владе“, казао је Дачић.

Премијер је рекао да је био суочен са оптужбама да је идајник, пре тога и да је ратни злочинац, па до оних најпримитивнијих, да је алкохоличар, па до ове последње, „полицијске скривене камере“.

Премијер Србије поручио је да нема разлога за ванредне изборе јер је Влада стабилна и једиствена у остварењу својих циљева.

„Циљ напада на Владу који су се догодили у последње време био је дискредитације Владе и остваривање парцијалних интереса“, рекао је Дачић новинараима у седишту Социјалистичке партије Србије, чији је председник.

Он је рекао да су успеси у бобри против корупције и криминала донели велико поштовање Србији у иностранству, да су ти задаци много велики да би били прекинути због нечијих планова и да зато постоји јединствен став о наставку рада Владе.

Дачићева изненадна конференција за штампу у суботу дошла је у време медијских написа у којима су премијер и његов бивши шеф кабинета довођени у везу са криминалном групом Дарка Шарића.

Београдски Б92 на својој интернетској страници објавио је како је у службама сигурности“добио потврду да имају информацију да се Ивица Дачић састао с неким од припадника Шарићевог нарко – клана”.

По извјешћу Б92, у биљешкама УКП – а, наводно, стоји како је неоспорно потврђено да су министар Дачич и његов тадашњи шеф уреда Бранко Лазаревић често комуницирали с Родољубом Радуловићем званим Миша Банана, једним од највише рангираних чланова Шарићевог клана, који је према изворима више страних сигурносних служби био задужен за транспорт кокаина од Јужне Америке до Еуропе.

Бранко Лазаревић је, међутим, саопштењем преко адвоката демантовао везе са криминалцима:

“Господин Лазаревић никада није био умешан у непримерене и незаконите контакте са Дарком Шарићем и припадницима његове групе. Неосновано је доведен у везу са особама из криминогене средине, никада није кршио професионалне обавезе и током своје службе у МУП – у увек је радио у складу са законом и правилима. Господин Лазаревић не жели да буде део било каквих политичких и медијских манипулација којима су угрожени његова част и углед и он ће свој интегритет заштитити у оквиру судских институција. ”

Како Б92 незванично сазнаје, у понедељак ће заседати и Председништво Српске напредне странке, а једна од тема могли би бити и ванредни парламентарни избори.

Напредњаци понављају да ће одлуке увек доносити у складу са интересом народа, а не на основу страначког рејтинга, али и да ће инсистирати на спровођењу истраге и хапшењу одговорних у аферама Шарић и Галеника.

Због свега што се дешава у врху државе, председник Демократске странке Драган Ђилас затражио је распуштање парламента и хитно расписивање превремених избора.

„Једини могући излаз из овакве ситуације у земљи је расписивање избора у најкраћем могућем року“, рекао је Ђилас у суботу на конференцији за новинаре.

Он је истакао да они који су прихватили да саставе Владу у којој председник Уједињених региона Србије Млађан Динкић са три одсто подршке грађана води економску политику и ради шта хоће и који су поверили место премијера Ивици Дачићу, који је унио естрадну ноту у политику, сносе исту одговорност као и сами Динкић и Дачић.

Министар финансија и привреде Млађан Динкић каже, међутим, да нема времена за приче о новим изборима у Србији и да од његове странке у том смислу ништа не зависи.

Иначе, могућност ванредних избора се већ дуго спомиње у јавности, па је потпредседник Владе Расим Љајић изјавио да је против њих, али и да не би „ставио руку у ватру“ да их неће бити ове године.

„Ако ће расписивање избора и даље бити главна и свакодневна тема у држави, онда је боље за Србију да се распишу одмах. Најгоре је да читаву годину сви спекулишу о паду владе и ванредном гласању, уместо да се бавимо економијом и суштинским темама за живот грађана“, рекао је Љајић.

Расим Љајић каже да превремени избори нису добро решење и да не верује да једна афера може да сруши Владу.

Истовремено, Демократска странка Србије затражила је да премијер Дачић поднесе оставку због медијских навода и сумњи о контакатима са групом одбеглог нарко боса Дарка Шарића.

ДСС је подсетио да је Дачић раније изјавио да ће ухапсити свакога из власти ко је имао контакт са Шарићевом групом

 

Слободна Европа

Ивица Дачић одржавао контакте са нарко мафијом

Према Информеру УКП располаже оперативним подацима да су током 2008. године Дачић и његов тадашњи шеф кабинета Бранко Лазаревић били у контакту са Родољубом Радуловићем познатим и по надимку Миша Банана, високорангираним чланoм Шарићевог клана који је био задужен за транспорт кокаина од Јужне Америке до Европе.

Управа криминалистичке полиције је документацију о тим контактима, како наводи Информер, проследила Тужилаштву и Бироу за комуникације служби безбедности.

У Дачићевом кабинета кажу да је премијер запрепашћен понашањем полицајаца, који га нису обавестили да је Радуловић под истрагом као и да је цео случај сада покренут да би се спречила смена директора полиције Милорада Вељовића

 

РТС

Ако није Лазић онда си ти мајсторе

ПИРОТ – Премијер Србије Ивица Дачић изјавио је данас да довођење у везу његовог бившег шефа кабинета Бранка Лазаревића са одбеглим нарко босом Дарком Шарићем представља кампању усмерену против Владе Србије и њега.

Дачић је нагласио да не дозвољава да било ко компромитује његово име и да медијски написи против Лазаревића немају везе са његовим бившим шефом кабинета, већ са њим.
„То је покушај да неко каже – не могу ови више да воде владу. Видите како су компромитовани“, рекао је Дачић новинарима у Пироту, коментаришући писање медија.

На питање ко води кампању против владе, премијер је кратко одговорио: „Има их разних“.
„Покушава се рећи да је мој шеф кабинета сарађивао са Шарићем. Прво, никада није утврђено да је Лазаревић упознао Шарића. Шта је улога полиције и безбедосних служби – да ме информишу и да ми укажу на могуће проблеме. Никада ме нико није информисао да постоје било какви проблеми“, рекао је Дачић.

Премијер је нагласио да нико није јачи од државе и подсетио да је пре неколико недеља тражио да му се доставе информације о сваком ко је сарађивао са Шарићем, а да су му полиција, безбедносне службе и Војна безбедносна агенција одговориле да нема ничега.
Дачић је упитао зашто се сада неке ствари од пре две-три године „поново враћају у оптицај, осим уколико нису усмерене против владе“.“Зашто се то поново помиње, нарочито уочи избора новог директора полиције“, упитао је премијер.

Дачић је додао да је разговарао са првим потпредседником владе Александром Вучићем о том случају и да су закључили да је потребно утврдити све чињенице.
„Уосталом, ако је то тако, зашто до сада нису нешто предузели, ко им је бранио и ко је кога штитио“, рекао је Дачић и поновио да је у питању камапања која има за циљ да се када год се отворе неке друге радње, старе ствари актуелизују, како би се бацила сенка на оно што Влада Србије ради.

Дачић је истако да влада до сада није направила ниједну грешку.Он је нагласио да у новинским написима није прочитао ништа ново и да његов бивши шеф кабинета није могао да ода службену тајну, јер није био у поседу такве тајне.Дачић је нагласио да до сада никада никога није бранио, па ни себе, и да је његова имовина остала иста ко и пре 15 година. Премијер је закључио да је спреман да своју имовину упореди са имовином својих колега.

 

Танјуг  / Србија данас

Ко лаже: Дачић или Тачи

Пише: Ратко Дмитровић

Хашим Тачи каже да му је Ивица Дачић нудио размену територија; север Косова за Прешевску долину. Дачић одговара како о томе није било ни речи, да Шиптар прича за домаћу публику. Немачки амбасадор у Србији, Хајнц Вилхелм, најављује немачки ултиматум Београду; или ће Косово постати члан Уједињених нација или Србија никада неће у чланство Европске уније. Немац каже да има симпатије за Србију па та столица ”за сада није на дневном реду”.

Биће, кад се Немачкој прохте. Дачић и овде има другу страну приче, поручује да у Бриселу, где њему и Тачију она лепојка, Кетрин Ештон, свако толико заврће и руке и уши ( Дачићу мноооого више) нико није спомињао столицу у УН за Косово. Ко лаже, а ко истину говори? Коме веровати од ове тројице?

Кад човек не зна одговор на оваква питања позове се на прошлост, у овом случају на блиску прошлост. Шта је Хашим Тачи до сада рекао Србима и Србији а да се испоставило као лаж? Које то обећање, својима и нама, неважни какво, није испунио. Друга је прича уз чију и какву помоћ?

Јесу ли нас Немци икада слагали? Немац је озбиљан и савезник и противник, кад те брани, брани без обзира какав си; леп, зао, ружан, добар… а кад те бије у главу, кад ти каже да ће ти разорити и државу и кућу, он то уради. Са Немцима си увек на чистини.

Дакле, нас Србе последњих година Тачи не лаже, Немац да не говорим, убија нас ево већ стотину година, педантно, статистички, ефикасно. Оставимо на страну због чега је све тако, а јесте тако, и задржимо се у потрази за оним који избегава истину.
Када се оно пре неки дан вратио из Брисела Ивица Дачић је, ваљда изнервиран боцкастим питањем новинара, казао, парафразираћу: Можемо да разговарамо и о столици у Уједињеним нацијама али да видимо шта ми добијамо.

Значи, разговарало се у Бриселу и о пристанку Србије на чланство Косова у међународним организацијама, укључујући Савет Европе и Ујдињене нације. Није Немац, онај амбасадор у Београду, само тако споменуо то чланство. Пало му на памет. Не, то је на столу бриселских разговора које Ивица Дачић, сам или уз сагласност целе Владе Србије, води као да продаје своју кућу у Житорађи. Све што је речено у његовој предизборној кампањи, о Косову и око Косова, бачено је у воду већ на првом сусрету са неким од људи из Европске уније.

Где је ту заклетва ”Србија никада неће признати Косово”. Откуда Дачићу право да Шиптарима нуди прешевску долину (Југ Србије) за Север Косова? Да им даје српску земљу за српску земљу. Када је и од кога добио то право?
У Бриселу се воде најосетљивији и потенцијално најболнији међудржавни преговори; на једној страни је Ивица Дачић на другој Хашим Тачи. Не, нисам погрешио за ово ”међудржавни преговори”. Ту је мој став кристално јасан, Косово и Метохија је привремено окупирани териториј државе Србије, али ко мене пита, ко Србе пита. Тачи у Бриселу има статус државника, а српска страна му оваквим приступом и овако вођеном политиком, тај статус додатно оснажује.

Највише се у овој причи плашим Дачићеве реторике; из ње црпим све страхове. Његова причла је недоследна, несигурна, превртљива. Данас прича једно, за два дана друго. Каже да је за Србију столица Косова у УН ”апсолутно неприхватљива”. Е, ту лежи ђаво. Да заиста одбацује такву могућност Дачић би казао: ”О томе нема разговора, ако нам то испоставе као тему, прекидамо све разговоре”.

Формулација ”апсолутно неприхватљиво” не искључује преговоре о нечему а кад Србин са неким и о нечему преговара, научили смо ваљда ту лекцију, многа српска мајка закука. Зашто би сада било другачије?

 

Интер магазин

Другосрбијански преокрет Ивице Дачића

Начин на који се решава косметско питање најбоље илуструје у каквом је трагичном расулу и хаосу наша држава. Логично би било да се тим питањем пре свега баве председник Републике и министар спољњих послова, да је премијер посвећен ситуацији на унутрашњем плану, рецимо борби против корупције (нарочито ако је уједно министар унутрашњих послова), а да потпредседник Владе задужен за националну безбедност, и приде министар одбране, будно прати и одлучно реагује на појаве које би нашу безбедност могле да угрозе. На жалост, у овој власти све је то претумбано. У последње време, нарочито пре појаве косметске платформе, премијер води главну реч по питању Космета, потпредседник Владе задужен за националну безбедност решава проблем корупције, председник Републике обавља неке церемонијалне активности, а о министру спољњих послова и не знамо шта да кажемо осим да се човек очигледно не меша у свој посао. О самој националној безбедности очигледно нико озбиљно не брине, што нпр. показују провокације са споменицима тзв. ОВПБМ на југу Србије које још не наилазе на адекватан одговор државе.

Да косметска трагедија буде још већа, приметно је одсуство усаглашености ставова у државном врху које се покушава прикрити изјавама највиших функционера који нас уверавају у своје јединство. Не улазимо у то колико је ово разилажење стварно, а колико симулирано (да би се заварала јавност, пре свега мислимо на нешто патриотскији, тачније, мање издајнички курс председника Републике). Јер, шта год да је посреди, довољно упадљиво нејединство говори да или држава не функционише како треба, или игра неку перфидну игру с јавним мнењем, што у оба случаја није добро. Као што није добро што је косметски проблем испочетка, како и доликује, узео да решава председник Републике (не сећамо се тачно како пошто је прошло доста времена), да би се на том плану затим истицао и „одликовао“ потпредседник Владе (који је далеко више бранио ЕУ него Космет), а након њега, последњих месец дана и више, „диригентску палицу“ држи премијер (који наставља стопама свог ЕУфоричног потпредседника). Све ово показује да, бар на појавном нивоу доступном нама, обичним грађанима, актуелна власт, као ни она претходна, нема изграђену стратегију решавања виталног националног питања која би ишла у правцу заштите Устава и очувања целовитости наше државе, као што до јуче није имала ни косметску платформу коју је иначе одавно обећала, а кад ју је коначно објавила, можда боље да није…

Бесмисао еу-ропског пута

Нашу пажњу посебно привлачи премијер Ивица Дачић јер је на челу овог жалосно раштимованог државног оркестра. Чини се да реплика упућена патријарху крајем новембра представља Дачићев Рубикон кад је у питању Космет, тренутак када је дефинитивно преломио и одлучно закорачио странпутицом издаје, са које више нема повратка. Да подсетимо, патријарх Иринеј је, током служења парастоса српским жртвама ратова 90-их година, изјавио да се треба захвалити на позиву ЕУ уколико се од нас тражи да се одрекнемо себе, тј. Космета[1]. Патријарх тиме није рекао ништа друго до оно што је и сам Дачић говорио током предизборне кампање (како су неки новинари, нпр. Бујошевић, већ приметили). Тако је уочи мајских избора, у свом патриотски распеваном говору у „Арени“, Дачић борбено поручио: „када они (Камерон и Орбан) могу да кажу НЕ ЕУ која их условљава са неким унутрашњим питањима па ваљда можемо и ми када хоће да нам отму Косово и Метохију“[2]. Међутим, пола године касније, чим је изашао из Саборне цркве у којој је присуствовао парастосу, он отписује патријарху: „Нико нам неће вратити Косово ако кажемо ‘нећемо у Европску унију’“, „појашњавајући“ да Србија сад није у ситуацији да држи Косово, па не даје да га отму, јер је оно већ отето[3]. Неколико месеци је изгледа сасвим довољно времена да неко заборави шта је говорио, поготово ако је то у драстичној супротности с његовим садашњим изјавама и ако је служило једнократној употреби обмањивања и завођења грађана у циљу прикупљања предизборних поена и гласова.

Тачно је да се Космет не може фактички вратити у састав Србије само тиме што ће се рећи „нећемо у Европску унију“. Али, Дачић је такође свестан, али не сме да каже, да ће се Космет још мање вратити ако упорно понављамо мантру „хоћемо у Европску Унију“ коју он и остали властодршци непрестано форсирају до крајњег бесмисла. Јер, пут у ЕУ је нераскидиво повезан управо са нашим прихватањем „реалности“ отетог Косова. А помирење са „реалношћу независног Косова“, које ЕУ очекује од наше власти у току актуелних преговора с Приштином и процеса прикључења, неминовно мора довести до нашег признања косовске независности. Не мора оно да буде сасвим гласно и експлицитно, у облику званичног дипломатског признања друге државе, о чему власт искључиво говори, кунећи се да то никад неће учинити. И ми верујемо да неће, а ЕУ то од ње и не тражи, и највероватније неће тражити. Али, у сваком другом погледу она ће то морати да учини, и на жалост, увелико већ чини, почев од реализације споразума о „интегрисаним“ границама које се лажно и еуфемистички проглашавају „административним прелазима“ (да се наивни Срби не досете), па све до низа конкретних поступака и назива који очигледно упућују на наше прихватање и признање независног Косова. Дакле, на „европском“ путу Космет сигурно нећемо вратити, као ни много шта друго што нам је „Европа“ отела (у савезу са домаћим изродима) или уништила (током НАТО бомбардовања највише). Али ћемо, признањем независности Косова, свакако остати без националног достојанства и самопоштовања. Када Дачић каже да иде у Брисел да спасе шта се спасти може[4], част и образ се на првом месту могу спасти. Са њим на челу државе и оваквом политиком коју води, Србија то дефинитивно губи, а не добија назад ни Косово ни одштету за досадашњу политику ЕУ према нама . Ако је већ тако, ако су расходи увелико већи од прихода, има ли уопште смисла даље ићи еу-ропским путем?!

Усвајање другосрбијанског дискурса „реалности“ и непоштовање Устава

Жалосно је гледати како Дачић дословце преузима капитулантску и квислиншку реторику ЛДП-а и другосрбијанске камариле када је у питању наш однос према Космету. Заморно понављање истих квазиаргумената и застрашивање флоскулама о „реалности“, „самоизолацији“, „ратовима“, то је оно што и од њега можемо чути сваки пут када треба повући, макар незнатно, чвршћи потез у заштити наших националних интереса. С друге стране, о Уставу Србије, који на првом месту треба да штити и спроводи, такође говори на исти начин као другосрбијанци, с презиром и омаловажавањем. Колико онда неискрено и смешно звучи његова предизборна изјава да се залаже за једнакост „у покоравању законима“[5] ако се зна да је највиши закон у једној земљи Устав, а Дачић не само да му се не покорава већ се поставља изван, изнад и против њега, отворено га ниподаштавајући по питању Космета. Исту бахатост овај високи чиновник извршне власти показује према Уставном суду, инстанци надлежној за оцењивање уставности одређених одлука државних органа. Тако он дрско поручује да Уставни суд врати Косово у наш уставни оквир ако то може да учини, јер по њему, Влада то не може[6]. Али, ако Влада то заиста не може, онда треба на неком новом референдуму мењати Устав, па лепо рећи да Косово није део Србије, а не упорно и систематски га кршити. Наравно, Дачић зна да је ово неизводиво, јер већина нашег народа неће на то пристати, па бира, на жалост, још увек лакши пут, а то је да игнорише Устав и вољу већине. Све време се о Уставу говори као о мртвом слову на папиру; као да он не показује још увек живо и реално, већинско опредељење наших грађана када је Космет у питању, као да нас уопште не обавезује, као да то није акт од кога се такође мора поћи у политичком деловању. И као да је од овог „папира“ живље, реалније то што нпр. личне карте, возачке дозволе или регистарске таблице косметских Срба неће носити косовске, него наше ознаке, чиме се Влада поноси као јако великим достигнућем у косовским „преговорима“. Али, ако се већ позивамо на реалност, и ова документа су само мртво слово на папиру јер реално не мењају ништа у погледу статуса северног дела Косова и његовог односа према Србији. Да ли је тиме северно Косово можда постало чвршће везано за Србију него раније? Да ли се тиме отклонила свака могућност да оно остане део независног Косова?

Када Дачић истиче да Србија треба да има јединствену политику према Космету (претпостављамо његову, политику нејединства Космета, односно Србије), он превиђа да држава Србија треба пре свега да има јединствену политику са својим Уставом. У супротном, она није истински држава, већ само банана-држава, јер поштовање Устава и снага да се он спроводи чини државу државом у правом смислу те речи (још горе, што рече неко, ми нисмо више ни банана-држава, ми смо сада само банана). А када је реч о самој политици, она је вештина не само стварног, него и могућег, другачијег. Ако се Дачић тобоже секира што је Косово све даље од Србије, па што се мало не побуни против те реалности, што не покуша да реализује неку алтернативу, макар мало другачију, од оне коју су зацртали шиптарски сепаратисти и западни моћници? У чему је онда његова политичка вештина, чиме је заслужио да буде на тако високом месту у политици? Па свако ко нема нимало националне части и самопоштовања, може да ради то што он и слични њему на власти раде, а то је просто и банално извршавање диктата ЕУ противних интересима Србије. Српска значка на реверу не значи ту ништа осим сведочанства о великом лицемерју, покварености онога ко је носи.

Дачић својој „реалној“ политици супротставља ону којој је место „у књижевности“[7]. Он каже да хоће победу, а не некакав частан пораз којима обилује наша народна књижевност и национални менталитет . Али, ова борбеност, као и све остало код Дачића, пуко је декларативна, испражњена од супстанцијалног и обавезујућег садржаја, обичан демагошки трик који Дачић, мора му се признати, понекад вешто користи. Јер оно што код њега доминира јесте непрестано кукавичко савијање главе и кичме под притиском „реалности“, уз бедне изговоре како „не може другачије“. Та реалност наметнута је варварском агресијом НАТО-а, без које би независно Косово остало само пусти сан шиптарских сепаратиста и терориста. О овоме се наравно ћути у говору владајућих, да се „осетљиви“ западни „пријатељи“ не би увредили. А када се о реалности говори, истиче се и уважава само онај њен аспект који је противан нашим интересима. Тако се све време обазриво води рачуна о Шиптарима и западним „пријатељима“, да ли ће они прихватити неки наш предлог, јер ако га не прихвате, онда он, по мишљењу наших руководилаца, никако није „реалан“ и морамо га беспоговорно одбацити. Није спорно да треба у своју стратегију урачунавати шта мисли супарничка стана, али је проблем што се овде унапред закуцавамо за „реалност“ коју они намећу и диктирају. За разлику од бескрајног, сервилног уважавања њихове воље и мишљења, нашим властодршцима уопште није битно шта о свему овоме мисле реални грађани Србије, они који су их бирали и којима првенствено треба да одговарају. Наш народ је изгледа сасвим занемарљив и очигледно нестваран у очима његових представника који просто спроводе само оно што им западни силници диктирају као задатак. Тако је реалност на коју се они позивају непотпуна, селективна, фрагментарна, што им не смета да је прогласе целовитом и једино стварном, а искључиви критеријум за то је да ли је нешто у складу са (само)вољом и налогом Брисела, Вашингтона и Приштине. Дачић зна да замери на „папагајском“ позивању на Устав и „држању главе у песку“[8]. Али, код њега и осталих овдашњих еу-ропских марионета папагајски се понављају идолопоклоничке, апологетске мантре о ЕУ, и еу-форично се држи глава у песку, без имало увиђања, ако већ говоримо о реалности, да ЕУ реалност, а нарочито реалност њеног проширења, није нимало светла и обећавајућа.

Тако Бранко Ружић, Дачићев дрвени адвокат, каже да „предлози у платформи треба да буду реални, оствариви и што ближи коначном епилогу“[9]. Шта ово значи него да је коначан епилог већ унапред одређен (како наивно мислисмо да је то још увек отворена, незавршена ствар?!), и да сад само треба према његовој „реалности“ (која, дакле, није садашња, већ нам долази из будућности – каква необична реалност?!) подешавати платформу, како би она била „остварива“. Уосталом, није ли Дачић пред изборе, критикујући своје опоненте, једном приликом изјавио да „не види ниједну другу реалну могућност договора који би значио компромис осим оне о разграничењу“ и да „Борис Тадић и Томислав Николић говоре да Устав мора да се поштује и да то, заправо значи да су границе Србије са Албанијом, а пракса и реалан живот вам намеће да су границе реално на административној линији[10]. Тако значи, разграничење Србије и Косова, о томе ли је реч, Дачићу? Па није ли ово отворено признање граница на „административној линији“, што је и спроведено ИБМ споразумом?! Дачићу и остали, можете ви декларативно не признавати Косово, али реално, да се не лажемо, ви сте га већ признали и „преговарате“ искључивоунутар оквира његове независности.

Застрашивање „самоизолацијом“ Србије

Срамотне су Дачићеве претње „самоизолацијом“, „ратовима“ , „редовима за хлеб и млеко“ итд. као одговор на захтев да се нешто одлучније учини у борби за Косово. Нико од ове власти не тражи тако висок степен патриотизма, који би ризиковао ратни сукоб или санкције, јер је од ње то немогуће очекивати, а и кад би било могуће, тешко да би он довео до наведених тешких последица које су нас задесиле 90-их пошто се ситуација у Европи и свету значајно променила. Из оваквих Дачићевих реакција избија иста она одурна реторика која се некада водила против Милошевићеве власти. Портпарол тада патриотског СПС-а је, због природе посла, да би се против ње успешније борио, очиглдно добро овладао пропагандом издајничке опозиције, ал’ невоља је у томе што су се улоге промениле наглавачке, па Дачић исту ту пропаганду, као председник данас издајничког СПС-а, окреће против патриотске опозиције. Саркастично позива оне који напустили земљу да се врате „па да живимо изоловано“[11] и вероватно „чекамо у редовима за хлеб и млеко“[12]. Биће да је и по Дачићу за све зло које нас је снашло тих година крив Милошевић, а нимало они којима он и дружина на власти данас хрле и служе, „демократска“ и „пријатељска“ Европа. Једино што то (још увек) не сме гласно да изговори, да би се бар мало (реторички) разликовао од ЛДП-а и другосрбијанаца, и тако сачувао илузију о неком другачијем идентитету данашњег СПС-а кад се ради о националном питању. Ипак, током више година довољно се накупило Дачићевог нечасног ограђивања, циничног посипања пепелом, и бестидног опањкавања некадашње, милошевићевске политике СПС-а, да нам његово „реформисање“ СПС-а мора деловати крајње дегутантно. Све оно добро што је та партија поседовала, одбацио је, а све оно лоше задржао, и надоградио још горим, пре свега отвореном колаборацијом са ЕУ агресором и окупатором.

Дачић воли да изиграва мудраца, и његовим назови мудростима нема краја. Тако нам он „мудро“ поручује да ако се Србија самоизолује, о њој ће одлучивати неко други[13]. Као да сада, кад нисмо „самоизоловани“, о Србији одлучујемо ми, а не бриселски комесари и емисари?! Шта је ово ако не дословце настављање Тадићеве крајње бесмислене и безумне политике, да можемо да се за Космет изборимо и сачувамо га једино сарадњом са ЕУ, другим речима, покорним прихватањем захтева управо оних који Космет отворено отимају и одвајају од Србије?! Из ове перспективе, сулудо није патриотско опирање „реалности“, већ издајничко пристајање на њу, пошто се на овај други начин Космет никако не може реално задржати. Отпор у том погледу има бар некаквог, макар минималног смисла, док послушничко препуштање вољи ЕУ нема баш никаквог. Јер, већ сада је сасвим јасно да Косово и Србија иду одвојеним путевима ка ЕУ (у току је процес добијања ССП-а за Косово). Ако икада у њу и уђу, Косово неће самим тим бити враћено у оквире Србије, као што нпр. ни Северна Ирска није постала део Ирске, иако су и Ирска и Велика Британија чланице ЕУ. Исти случај је са било којом другом територијом око које међу земљама ЕУ постоји спор. Званична политика ЕУ је да нема даљих промена граница осим, наравно, ако је реч о Србији и њеном даљем сужавању; границе су вам свете и неповредиве све док се не покаже да су српске. Стога једино неко коне живи у реалности може да верује и фантазира да се на ЕУ путу може сачувати територијални интегритет наше земље. „Европске интеграције“ у нашем случају нужно су повезане са дезинтеграцијом Србије; ово друго је услов првог. Све остало је магла и опсена. Квислинзи окупљени око „Друге Србије“, ЛДП-а, ДС-а и Г17, су ту сасвим у праву. Политика „и ЕУ и Косово“ је нереална. Чини се да ово све више јавно признају и водећи представници СНС-а и СПС-а.

Ширење дефетистичке и капитулантске свести

На жалост, из тог нереалног споја, они избацују Космет, жртвују га зарад уласка у некакво фантазмагорично царство благодети и обиља звано ЕУ. Како би народ на ту обману лакше пристао, како би ЕУ изгледала као спаситељ и усрећитељ, представљају нашу садашњу ситуацију изван ЕУ, а са Косметом „на врату“, као крајње суморну, очајну, безнадежну. Послушајмо речи Ивице Дачића: „Изгубили смо ратове, и не можемо да се понашамо као да смо победили“[14]; „Немамо ми ништа што бисмо могли да изгубимо, све смо изгубили, овде је реч да вратимо нешто“[15]; „Не знам да ли смо свесни да смо у изгубљеној ситуацији“[16]; „Србија је у небраном грожђу“[17]; „Ми смо сами против свих, чак и наши пријатељи кажу – морате ово да урадите“[18] итд. итд. Дакле, једнолично испирање мозга нашим губитништвом, пропашћу, потпуном бесперспективношћу, осим ако се дефинитивно не одрекнемо Космета зарад „добитка“ које нам доноси ЕУ, а који ће тобоже надокнадити све наше садашње и раније неуспехе. Дачић је опијен, опседнут поразом , и упорно нам намеће да треба да мислимо да смо све тотално изгубили, и да се, у складу с тим, понашамо као последњи јадници и „лузери“. Он наводно иде у Брисел да „спаси шта се спасти може“, а истовремено сугерише да не може много шта да се спаси, како би припремио јавност на одустајање од Космета. У старту полази од тога да је ситуација безнадежна, и то потпуно одсуство воље и спремности да нешто промени у нашу корист, представља као „реалност“ (иако је реч само о његовом априорном капитуланству). Он шири дефетистичку свест, као да ми ниједну битку нисмо добили нити можемо добити, а ЕУ не може ништа изгубити, тј. као да се ЕУ оволико петља око нас због искључиво нашег „добра“, а не првенствено због својих опипљивих геополитичких и економских интереса које има на овом простору. Уосталом, да смо тотално изгубили 1999., како нас Дачић уверава, зашто би ЕУ и Приштина требало с нама око било чега да преговарају?!

Управо тако како би Дачић и компанија волели, не смемо себе да доживимо, ако желимо бар нешто да одбранимо и сачувамо. Дачић уместо Космета, враћа границе с Косметом (значи, то што је „вратио“, боље да није), а кад каже да смо „сами против свих“, тиме само потврђује колико смо признати и уважени у очима наших западних „пријатеља“, и колико је далеко спреман да иде у лажи ако се зна да већина земаља није признала независно Косово. За „административне прелазе“ или могуће преговарање с Рамушом Харадинајем, лаконски каже да то није „ништа ново“, без имало образа и стида прихватајући понижавајућу улогу у овим процесима, штавише хвалећи се и поносећи својим политичким „успесима“ на том плану. По њему, Србија не може ништа друго до да настави (издајничку) политику претходне власти. Ако је „жута“ власт већ потписала споразум о „административним прелазима“, „шта се ту може“, осим да се даље иде тим путем? А ако већ нисмо бирали Тачија, с којим „морамо“ да преговарамо, „морамо“ прихватити и Харадинаја. Заиста нема ничег новог тамо где се само наставља старо издајство, јер једном учињен раскид са патриотском политиком може „оправдати“ све касније антидржавне потезе по логици рђаве „принципијелности“, односно доследности у издаји.

ЕУ и Независна Држава Косово (НДК), наравно, непопустљиво спроводе свој наум који је за Србе и Србију чист злочин и неправда. И то свакако није ништа ново. Али ми смо се против те неправде некада борили, мање или више, а сада нема никакве борбе, и то је оно што је жалосно ново. По Дачићу и инима, најбоље је да се препустимо ропском миру и пузању да не бисмо изазивали „судбину“, тј. „ратове“. Али, да ли Србија баш ништа не може променити у „судбини“ која јој је од стране ЕУ и НДК намењена? Мора ли Србија неизоставно да прихвати Тачија, или било код другог шиптарског зликовца, као главног учесника супарничке стране у преговорима? Може ли Србија тражити истрагу за злочине над Србима и кажњавање криваца као неизоставан услов за даље преговоре? Да ли су ови наши захтеви, да нећемо преговоре с Тачијем или Харадинајом, и да желимо коначно да видимо да на Косову није некажњено убијати Србе, толико неразумни, опасни и неприхватљиви да ћемо се, ако на њима инсистирамо и истрајавамо, суочити са санкцијама или бомбардовањем?! Не види се апсолутно ниједан уступак, ни најмизернији, да је учињен српској страни. А и зашто би кад се не тражи, кад је „наша“ страна добровољно прихватила крајње неравноправан, понижавајући положај, да само скрушено врши уступке, а никако да их очекује и захтева. Како смешно онда звучи Дачићево позивање, с времена на време, на „бојно поље“, када је са њега одавно побегао и када стално узвикује да се ништа не може „ратом“. Како лицемерно онда изгледају његове реченице из предизборне кампање: „Залажем се за јаку, поносну и велику Србију, велику не по територији, него по поштовању које свако треба да има према њој. Ако је ми прво сами не поштујемо неће је нико поштовати ни у свету“[19]. Какво црно самопоштовање, Дачићу, када нам све време испираш мозак да смо последњи „лузери“?! Ко ће нас као такве поштовати, кад ми сами себе не поштујемо?!

Лажни слоган „Јасно. Чврсто. Одлучно.“

Имајући у виду овај Дачићев насртљиви дефетизам, гротескно звуче и остале његове предизборне изјаве у којима је глуматао „јасног, чврстог и одлучног“ патриоту: „Морамо под хитно да одредимо шта сматрамо да је наш национални и државни интерес и да кажемо: то је то, даље од тога не може, по било коју цену“; „Питајте моје противкандидате нека вам објасне које су то границе које ми бранимо. Да ли су то наше границе код Призрена и Ђаковице или су код Косовске Митровице или су код Куршумлије. Неће смети да вам кажу јеровој земљи се не сме рећи да ћемо бранити земљу по сваку цену. Е мој народе – ја вам кажем бранићемо земљу по сваку цену“; „Ми смо овде да бисмо променили судбину земљеа не да бисмо поделили функције“; Србија мора да „има јаку војску и полицију, јер без јаке војске и полиције нема ни јаке државе Србије“; „Када је реч о сепаратизму у Србији морам рећи – доста је више комадања и разбијања Србије. Демократија да, људска права да, аутономија да, али даље од тога неСвако ко покуша да разбија јединство у Србији и уставни систем Србије и наш територијални интегритет и суверенитет имаће посла са мном као министром унутрашњих послова“; Председник Србије, за кога се кандидује, „мора да има чврстину да одоли свим притисцима, да стоји иза своје политике“; „Водити ову земљу значи уздизати се и никада се не погнути, бити чврст у својим опредељењима и одбрани националних и државних интереса“; „Нужан нам је компромис са Бриселом, али не смемо да га тражимо погнуте главе“; „Када сам био у Бриселу и разговарао са чувеним преговарачем Купером тада је било условљавања око кандидатуре, рекао сам му – ‘Слушајте ја да сам на месту Бориса Тадића, ја бих рекао хвала не треба ми кандидатура, одустајем од захтева да уђемо у ЕУ. Па би сте га ви јурили до излаза из зграде зато што ви не очекујете да се неко вама супротстави овде у Србији, него да слепо извршава све што ви тражите. Крај је томе, готово је то’“ Итд. итд. Избори су прошли, политички маркетинг и демагогија (бусање у патриотске груди) дали су резултате, веће него што се очекивало, ушло се у власт, на велика врата, а све током кампање речено и обећано бачено је на ђубриште. Видимо како Дачић брани земљу по сваку цену, како за њега постоје границе испод којих се не иде – тако што не сме да јасно формулише принципе од којих се у преговорима неће одступити, а који ће добити потврду Народне скупштине. Не сме јер је свестан да ће погнути главу на први притисак из Брисела, јер је спреман да слепо изврши, као и до сада, све што се отуда тражи. Ето „како сами одлучујемо о својој судбини“[20] и „мењамо судбину земље“[21] – тако што, по самим Дачићевим речима, не можемо сами да одлучујемо о Косову, и за мало шта нас питају. А ми још мање ми покрећемо таква питања, како би требало да буде ако већ други то не раде. Видимо и да је поставио границе код Косовске Митровице, тј. између Србије и Косова, и да је то оно што брани по сваку цену јер представља захтев ЕУ, а ЕУ ни за њега „нема алтернативу“ јер је очигледно „Свето писмо“ (за разлику од Србије и њених интереса на Космету). На крају, видимо и на који начин они који разбијају Србију и угрожавају њен суверенитет имају посла са Дачићем као министром унутрашњих послова. Очекивасмо да ће Дачић ухапсити Тачија првом приликом кад га сретне. Кад оно, с њим као равноправним, боље рећи једнакијим партнером, преговара и слика се. „Требало би да те ухапсим, али нећу“[22], фолирант Дачић поручује Тачију, у стилу јачи сам од тебе, али ето, имам добру вољу, смиловаћу се.

Није Дачићу да можеш, али нећеш да ухапсиш Тачија, него такав какав си, не можеш. Као што очигледно не можеш да срушиш споменик терористичкој ОВПБМ у Прешеву, а Богу и народу си досадио обећавајући да ћеш то урадити. Ако без јаке полиције, како кажеш, нема јаке државе Србије, онда је наша држава, с тобом као премијером и министром полиције, дефинитивно слаба. Слаба да трага за онима који су тај гнусни споменик подигли, и да их ухапси, али очигледно довољно јака да хапси родољубе који су хтели да га сруше. Дакле, Дачић упорно најављује нешто, али то не извршава, док они који то хоће да изврше, завршавају у затвору. Није ли то покварено до сржи? Исто демонстрирање „снаге“ полиције над нашим грађанима-родољубима видели смо код разбијања барикада на северу Космета. Па чија је онда Дачићева полиција, шиптарска или српска?!

„Јасно. Чврсто. Одлучно.“, одзвања са СПС-ових билбордова и сајта, са Дачићем у крупном плану. Ови слогани асоцирају на полицију, на утисак снаге и ауторитативности који би требало да је прати. Али, осим ако није реч о примени силе над властитим становништвом, у чему се „наша“ полиција солидно доказала, ове пароле су, као и целокупно Дачићева реторика и држање, само камуфлажа за слугањско мекуштво и бескичмењаштво, само испразне вербалне претње и повишени тонови. Кад је у питању одбрана земље, Дачић зна да понекад нешто јасно, чврсто и одлучно изговори, али ништа од тога не твори. Патриотске речи и поступци су у његовој политичкој егзистенцији у дубоком раскораку, јер Дачић нема петљу да такве речи спроведе у дела. Зато су оне као пуцањ из празне пушке.

Непоштовање жртава палих у одбрани отаџбине

Након парастоса српским жртвама ратова 90-их Дачић је истакао да „нама преостаје да чувамо историјско памћење и сећање на све жртве“[23], а у предизборном говору у „Арени“ рекао је следеће: „Желим овде свима јасно да поручим – ми имамо сећање на наше хероје…Они данас очекују једино наш незаборав. Очекују да њихове жртве не учинимо узалудним и зато наша Коалиција чврсто стоји на политици која поштује све оне који су дали своје животе за слободу наше земље, од турске окупације, преко Аустроугарске, до I и II светског рата па до последњих ратова за слободу српског народа. Они су знали шта дају и зашто то дају, зашто дају свој живот. Зато што су веровали у вредности Србије. Зато ми данас не можемо да имамо другачију политику од политике слободне Србије која неће бити под било чијом окупацијом или утицајем“[24].

Како цинично и лицемерно данас звуче ове речи! Како то Дачић поштује и чува историјско сећање на косовске жртве, од Косовског боја 1389. до данас – предајом Космета, разговорима са њиховим убицама, заједничким сликањем?! Због Космета Србија је ушла у рат са НАТО-ом 1999. године, у коме су многи људи херојски положили живот. А Дачић не да није спреман да жртвује живот за Космет, него Космет жртвује за фантомски просперитет у ЕУ, када останемо без још територија, богатства и самопоштовања. Ко му је дао право да тако нешто ради?! Косовске жртве сигурно не. Зато оваква политика чини све наше раније жртве узалудним, бесмисленим. Зашто су ти људи погинули? Да би Дачић данас постављао границе са Косметом, саучествовао у његовој даљој отимачини, кочоперио се као премијер поробљене Србије која је под ЕУ окупацијом и утицајем?! Када му се укаже на сву нискост и рђавост такве издајничке политике, Дачић за час окрене друго лице, па уместо саосећања за мртве, он показује тобожњу бригу за живе, заинтересованост да не дође до нових „узалудних“ жртава. Тако испада да су све жртве које су пале у одбрани земље биле сасвим непотребне и промашене, као да је судбина толиких мртвих мање вредна од живих, који дугују за свој живот и слободу управо палим прецима. Која је онда, по Дачићу, жртва уопште потребна и допуштена? Можда она „жртва“ коју је испољио сусревши се са Тачијем и са њим се фотографишући?!

Имајући у виду претходно речено, морамо да се запитамо: има ли краја Дачићевој дрскости и неморалу? Када ће тај човек престати да вређа нашу интелигенцију и национално самопоштовање? Колико година ће још Србија дозвољавати да такви као он запоседају највише политичке функције само захваљујући рупама у парламентарном систему?


[18] ibid.

[24] http://sps.org.rs/2012/04/govor-ivice-da%C4%8Ci%C4%86a-u-beogradskoj-areni/

 

Небојша Вукомановић

НСПМ