Црна Гора – пуном паром у НАТО?

Ана ФИЛИМОНОВА | 05.02.2013

На 49-ој конференцији о безбедности у Минхену (01-03 фебруара 2013. године), у којој је узело учешће око 400 делатника, укључујући и шефове држава и влада, више од 50 министара иностраних послова и одбране, представнике пословних и научних кругова (међу учесницима сусрета били су – Џозеф Бајден, Генерални секретар НАТО Андерс Фог Расмунсен, Председник ЕК Жозе Мануел Барозо и други), црногорску делегацију предводио је премијер Мило Ђукановић. Учесници конференције дотакли су се широког спектра међународних питања – будуће евроатланске безбедности, питања о енергетској безбедности, околности на југо-истоку Европе, финансијске кризе у еврозони, улоге ЕУ у савременом свету итд.[1]

На конференцији за штампу, црногорски премијер је истакао резултате које је земља постигла у реформама ка евро-атланским интеграцијама. Притом у првом реду, интеграцијама у северно-атланску алијансу, а потом у ЕУ, пошто се Црна Гора нада пријему у НАТО у 2014. години, како је у децембру 2012. године изјаво предсеник црногорског парламента Ранко Кривокапић.[2] Ђукановић је изразио уверење да се стварају претпоставке “за изградњу нове, савременије, функционалније европске архитектуре, која ће свима, па и новим чланицама, од којих је Црна Гора међу најизгледнијима, отворити претпоставке за обезбеђење пуног квалитета живота за сваког нашег грађанина”.[3]

Обратите пажњу: у својству оправдања неопходности уласка Црне Горе у НАТО/ЕУ, примењује се груба замена теза. Манир који по духу неодољиво подсећа на познате постулате Рајх-министра народне просвете и пропаганде нацистичке Немачке Паула Џозефа Гебелса (1933-1945): “Енглези су у читавом свету познати по одсуству савести у политици. Они су прави уметници у прикривању својих злочина иза фасаде пристојности. Они су тако радили вековима, тако да је то постало део њихове природе и они више не примећују ту своју црту. Они наступају тако благопријатно и тако апсолутно озбиљно, да и сами себе уверавају да они служе као пример политичке невиности. Они у свом лицемерју не препознају себе… Они не само да се понашају као модел чистоте и невиности – већ они сами у то верују. То је смешно и опасно”; “за масе је истинита информација она која је најпознатија. Обични људи су обично много примитивнији него што ми замишљамо. Због тога пропаганда увек мора бити проста и да се бесконачно понавља. На крају, најупечатљивије резултате по питању утицаја на јавно мњење достижу само они који су способни да проблем сведу до наједноставнијих речи и фраза и који имају храбрости да их стално понављају у тој упрошћеној форми, упркос противљењу високоумних интелектуалаца”.[4]

Стварни циљеви Североатланске алијансе у овом тренутку, прецизно је дефинисао политички аналитичар из Пакистана М. Абул Фазл. Алијанса је била створена – говори нам А. Фазл – тобоже ради супротстављања совјетској војној моћи. Међутим, нестанак те моћи, па чак и распад совјетске државе, није инспирасао Запад да на дневни ред стави распуштање НАТО – већ је алијанса преживела и проширила се на цео свет. Данас је њен задатак гарантовање безбедног приступа природним богатствима и резервама сировина у земљама Трећег света од стране развијених земаља, као и очување односа неравноправне размене између два света – или просто речено, Нато је задужен да непрекидно држи Трећи свет у економском ропству.[5]

Добитник Нобелове награде А. И. Солжењицин о “миротворачкој улози” НАТО и САД говорио је да “уколико би заштита угњетених колико-толико озбиљно њих онеспокојавала, тада им не би требало 40 година да заштите Тибет од пљачке народа, религије, најосетљивије древне културе… Да они имају добра осећања, не би им требало 40-50 година да заштите Курде – разбацане по разним земљама, уништаване, несрећне… Најстрашније од свега што се данас догађа … јесте то што је НАТО прешао на нову етапу … САД и НАТО су одбациле УН, систем колективне безбедности, признање суверености држава. Они су започели нову епоху – ко је јачи, тај дави. То је страшно!”[6]

На самиту НАТО у Чикагу (мај 2012) Хилари Клинтон је говорила о успешности политике отворених врата НАТО, која се огледа у “стварању активних и оданих савезника, што је помогло да се успостави стабилност и узајамно деловање у Централној и Источној Европи … у складу са нашим интересима … ми не смемо заборавити наш крајњи циљ: још јачи, још чвршћи, још ефикаснији НАТО”.[7]

У оквирима проширења и учвршћења позиција НАТО на простору југо-источне Европе, Црна Гора са 625. 000 становника, бројним саставом армије од 2. 200 људи и годишњим војним расходима од 46,5 милиона долара, рачуна да постане пуноправни члан алијансе. У својству потврде своје привржености циљевима и интересима САД, Црна Гора је одмах после изјаве Хилари Клинтон, у јуну 2012. године, изразила спремност да стави на располагање НАТО-у хеликоптерску базу за обуку у Голубовцима (аеродром код Подгорице). Министар иностраних послова Милан Роћен је подвукао да је овај предлог у складу са новом концепцијом “паметне одбране” северноатланског савеза. Концепција предвиђа уједињење ресурса земаља-чланица и/или фокусирање на одређене аспекте заједничке одбране.[8] САД већ активно помаже трансформацију армије Црне Горе у складу са НАТО стандардима, сваке године издвајајући за реформу армије, укључујући продају технике и наоружања, 3,5 милијарде долара.[9]

Председник Атланског савеза Црне Горе Саво Кентера, започео је 8. јануара 2013. године пропагандну офанзиву у правцу НАТО интеграција и појачане антируске реторике. Између осталог, он је изјавио да “Русија предузима све како би створила препреке за улазак Црне Горе у НАТО… Актуелни Министар одбране Сергеј Шојгу упозорио је да Црна Гора не би требало да се придружи НАТО-у, а уколико се то деси, Русија и Црна Гора више неће бити у пријатељским односима”. “Шојгу и њему слични – наставља Кентера – треба да знају да Црна Гора није руска губернија и они овде немају никакву контролу над слободномислећим људима и интелектуалцима…”; “до овог тренутка Русија је свој интерес углавном пројављивала у сферама инвестиција и ми знамо како су се оне завршиле…, сада треба очекивати пројаву активности на политичком плану, на које се мора одговорити одговарајућим мерама”.

Из овога следи да Русија у скорије време може очекивати оштро јачање непријатељске реторике. Црна Гора добија “блатну боју”,[10] у црногорским медијима протурају се тезе о “мрачњачком режиму у коме се не поштују елементарна људска права грађана”. Кад је тако, хајде да кажемо нешто о елементарним људским правима. На том истом иступању, одговарајући на питање новинара о томе како треба прихватити одлуку о приступу у алијансу – на референдуму или у Парламенту, Кентера је указао да сличну одлуку мора да донесе Парламент са двотрећинском већином гласова. Зашто: “партије које се залажу за улазак у НАТО, морају предлог за чланство подржати у Парламенту. Ако то они не учине, онда то значи да они немају одговорност за своје поступке и у суштини пребацују лоптицу на грађане, што је лукаво и крајње некоректно… посланици су од народа изабрани и имају легитимно право да у име грађана доносе одлуке”. То значи, схема “створени потребни формат Парламента – дужан је да доноси потребне одлуке”, помаже да се заобиђе наизглед непремостива препрека – огромна већина грађана Црне Горе противи се уласку у НАТО (по званичним подацима, само око 30% грађана залаже се за приступање алијанси). “Кентерова схема” највероватније ће послужити као политички модел за читав регион како би се супротставило противљењу грађана да се њихове земље претворе у НАТО протекторате. Кентера на крају сумира: “Доста је претварања да смо ми Исток на Западу и Запад на Истоку. Свакоме треба да буде јасно следеће – Црна Гора припада Западу и демократским вредностима које те земље деле”.

Међутим, иза овог пропагандног “увијања”, скривају се веома конкретни војно-стратешки задаци. Тако Кентера указује, да је неопходан војно-стратешки услов за ступање у НАТО – стварање нове војне обавештајне службе, што представља “веома сложен и комплексан задатак”.[11]

Приоритетну област представља коришћење ваздушног пространства земаља кандидата за чланство у НАТО – органи услуге ваздушног саобраћаја (контрола управљања летовима), органи ПВО, системи осматрања, јављања и обавештавања итд.Дакле, део процеса интеграција у НАТО, у складу са Акционим планом који је индивидуалан за сваку земљу-кандидата, јесте довођење аеродрома у потпуни склад са НАТО стандардима. Активну помоћ у примени овог задатка, САД је почела да пружа земљама-кандидатима још 1992. године. Формиран је јединствен заједнички систем “ваздушне независности, раног упозоравања, путева ваздушног саобраћаја и контролног центра управљања”. А 1993. године почела је реализација “регионалне иницијативе за ваздушни простор” (Regional Airspace Initiative), у вези “стварања регионалног управљања цивилно-војним пространством” и “ширења оперативних могућности”. Програм је после неколико година, реализован на скоро свим пост-комунистичким просторима Централне Европе: он је 1998. године обухватао 13 земаља: Пољска, Чешка, Мађарска, Словачка, Аустрија, Словенија, Румунија, Бугарска, Албанија, Македонија, Литванија, Летонија, Естонија. Програм је, између осталог, подразумевао укључивање осматрачког система САД (радари FPS-117 – покретни трокоординантни радарски систем предвиђен за откривање и праћење балистичких и аеродинамичких циљева различитих класа). Као последица тога, чак и приликом учешћа на Акционом плану, обезбеђује се могућност брзог распоређивања војно-ваздушних снага и интероперативног корпуса копнених снага алијансе за употребу “свих могућих ресурса”, што омогућава тим земљама да дају свој реални допринос НАТО операцијама. На тај начин, огроман значај има могућност приступа Ваздухопловним снагама од стране НАТО-а у ваздушно пространство и инфраструктуру земаља-учесница Акционог плана.[12]

У земљама Централне и Источне Европе после распада биполарног система, НАТО је служио као инструмент њихове геополитичке преорјентације у западно-центристичком усмерењу. Ширење НАТО и његова трансформација у једину глобалну војну силу, предвиђа на практичном нивоу војно-стратешко коришћење свих оперативних могућности и ресурса, а на идеолошком – софистицирано прекомпоновање политичког пејзажа земље. Тако се обезбеђује одлучујућа предност војних снага НАТО-а у Европи. За Црну Гору, атланска преорјентација несумњиво са собом носи колосални цивилизацијски губитак – губитак суверенитета и самосталности, неутрализацију свих друштвених, политичких и социокултуролошких фактора који се противе експанзији НАТО, као и примитивизам целокупног друштвено-политичког пространства. Владајућа групација у Црној Гори направила је избор за себе – преферирала је прелазак у зону политичког утицаја и војно-економске контроле САД, постајући позадинска НАТО база. И агресивна пронатовска политика у том правцу, већ улази у озбиљну противуречност са националним интересима Русије.



[1]
 http://www.vesti.ru/doc.html?id=1020250&cid=5

[2] http://www.rtvatlas.tv/vijesti/drustvo/729-krivokapi%C4%87-crna-gora-u-nato-2014-godine.html

[3] http://www.gov.me/vijesti/119274/Minhen-Izjava-predsjednika-Vlade-Mila-dukanovica.html

[4] http://psyfactor.org/propaganda1.htm

[5] Фазл Абул М.Роль НАТО после холодной войны// http://www.warandpeace.ru/ru/analysis/view/59844/

[8] http://www.vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/231848/Rocen-potvrdio-ponudu-NATO-savezu

[9] http://www.stripes.com/news/tiny-montenegro-on-track-to-join-nato-1.179999

[10] Алузија на протесте либералне прозападне антипутиновске руске опозиције на “Блатном тргу” у Москви – примедба преводиоца.

[11] http://www.atacg.org/news.php?id=411

[12] http://www.dtic.mil/cgi-bin/GetTRDoc?AD=ADA391769

 

Фонд Стратешке Културе

Војска Србије: У канџама НАТО-а и криминала

Пише: пуковник Милан Јовановић

За пола године од како је именован за министра одбране, Александар Вучић је показао све одлике доброг евроатланског послушника, који је још сервилнији од свога претходника Драгана Шутановца.

И не само то, него је показао да ће свом снагом наставити да шири меркантилну мрежу војних лифераната, заправо, продаваца и препродаваца производа српске војне индустрије.

Истовремено, зарад интересних група окупљених око шверца наоружања и опреме, Вучић је показао да је спреман да заборави на криминална дела својих претходника у Министарству одбране, па чак и да се потпуно уклони из улоге министра војног, осим кад су у питању трговачки „подухвати“ од којих он лично и његови интимуси могу имати користи…

Оно што се још увек неосновано зове Војском Србије (ВС), системом одбране Србије  и одбрамбеном индустријом Србије (ОИС), уствари је бастион организованог криминала и централа белосветских шверцера наоружања и војне опреме (НВО).

Нови министар одбране Александар Вучићуместо да искористи историјску прилику и истражи криминал својих претходника, пре свега Драгана Шутановца, уместо да спречи даље урушавање одбрамбеног система Србије и ухвати се у коштац са организованим криминалом у Министарству одбране (МО), Војсци и одбрамбеној индустрији, он се дохватио „континуитета„, придружио се постојећој мафији и наставио да ради оно што су радили и пре њега…

О скандалозним и неистраженим несрећама које су се десиле за само неколико месеци, још нико и нигде на одговарајућим местима није проговорио.

На записнику о примопредаји дужности између Вучића и Шутановца мастило се није ни осушило, а десила се погибија пиротехничара на Копаонику.

Иако је Вучић будистичком мирноћом лица и језуитски склопљеним рукама и утихнулим гласом уверавао да ће узрок несреће бити веома брзо испитан а „одговорни узети на одговорност „,резултат датих обећања је био да су кривци и данас на слободида неки од њих  бивају награђени и да су породице настрадалих постале социјални случајеви и преживљавају захваљујући казанима солидарности!

Уследила је погибија пилота  у Старој Пазови који је имао пробни лет на авиону типа Ласта.

Узрок техничка неисправност новог авиона.

Међутим ствар је била другачије природе…

Авиони типа Ласта су уведени у наше војно ваздухопловство, а да претходно нису прошли комплетну фазу технолошког испитивања и процедуру усвајања средстава за опремање Војске!

Нико због тога није одговарао!

Да је Александар Вучић као нови министар одбране истински хтео да поради на истраживању криминалних радњи својих претходника у војсци и војној индустрији, морао је да крене од горућег питања-шверца наоружања и војне опреме.

На пример, да се позабави Комисионим уговором број 461-96-5-05 од 22.07. 2005. године иУговором о уступању број 930-11 од 09.02. 2011. годинекоји је уствари „на закону заснован“шверц наоружања из војног складишта Панчево!

Епилог овог великог посла, а то Вучић свакако знабио је тај да је „због вишег друштвеног интереса„, посредним путем наоружана војска такозване државе Косово!

Чак ни у овој криминалној продаји, ниједан долар није уплаћен на рачун Министарства одбране Србије, већ на рачун Министарства финансија владе Црне Горе, а држава Србија је остала ошетећена за неколико десетина милиона америчких долара!

На страну то што је лако доказиво да је војна индустрија Србије, захваљујући СДПР-овој „сестринској“ фирми у Подгорици  наоружала своје непријатеље, албанске сепаратисте на Косову, него је још од те „трансакције“ била и на губитку!

Наравно, на добитку су били они према којима је нови министар војни Александар Вучић благонаклон и са којима интензивно сарађује на оваквим и сличним „обртима“.

Поједини учесници  у овом пројекту од „вишег државног интереса“ у који је био умешан највиши државни и политички врх, новчано су или стамбено награђени (попут Стевана Никчевића, Илије Пилиповића, генерала Јокића, Драгана Шутановца…) а неки су нагло напредовали у служби (као, рецимо, бригадни генерал Горан Зековић који је постао начелник Управе за обуку и доктрину Генералштаба).

Неки су постављени на високе државне функције као што су државни секретари у министарству за спољну и унутрашњу трговину (Никчевић), државни секретар у министарству рударства  (госпођаМилана Ракића куму Драгана Шутановца, Илији Пилиповићу, омогућен је одлазак на место директора Застава Импеx!

Организациона структура шверцера наоружања и војне опреме је остала нетакнута захваљујући Александру Вучићу, коме је улога министра одбране од почетка периферна работа кад је у питању истраживање криминала, а примарна кад је продаја оружја и опреме у питању.

Неки страни војни аташеи су приметили да је Вучић, одмах по преузимању дужности војног министра, себе ставио у службу лобисте домаћих и међународних шверцера и трговаца наоружањем и војном опремом.

Многима је још у сећању остало спектакуларно отварање такозване Српске ковачнице у ваљевском Крушику који су уприличили претходни министар Драган Шутановац, а незабораван и неизбежан декор био је Стеван Никчевић, бригадни генерал Зрнић и други миљеници режима.

Потпуно иста сцена са истим актерима десила се у Великој Плани само што је на место Шутановца био Александар Вучић.

 

ВОЈНИ “Оф-шор” БИЗНИС

Међу војним лиферантима ништа се ново није десило: остало је све исто, остале су преваре, пљачке и њени актери…

О деловању организованог криминала у Војсци Србије и Министарству одбране Србије  много је аргументованих доказа.

Афера за афером – афера панцир, афера сателит, афера станови (посебно насеље „Степа Степановић“ у Београду, Бежанијска Коса и генералски станови у Кумановској улици број 22, који још нису завршени, мада су по неколико пута продавани!), афера Цепотин, афераПохулек, афера ВТИ, фармакологија, протекционашки сукоби, јавни сукоби између Министарства и Генералштаба, довођење цивилних лица која су радила у иностраним амбасадама на места која су безбедносно веома осетљива (саветник, помоћник министра одбране…), криминално поверавање Сектора за материјалне ресурсе МО, војнотехничких завода и института и целокупне одбрамбене индустрије Србије…

Ту су још и фаворизовање појединих компанија, пословање преко сопствених оф-шор компанија, мито, одливање података и аката означених као државна тајна или строго поверљиво,незаконито прибављање станова, злоупотребе у области решавања статусних питања као што су пензије и инвалиднине и свесно угрожавање егзистенције војних пензионера и чланова њихових породица, злоупотребе у војном здравству (ВМА), потписивање непотребних уговора за војну опрему, довођење страних високих официра за саветнике, смештај официра НАТО у исти објекат са персоналом Министарства одбране (на истом спрату на којем је и министар одбране)…

Ништа из тог криминалног арсенала није импресионирало новог министра одбране Александра Вучићакоји се упорно представља као велики борац против криминала и корупцијемада до данас није дирнуо ни у једно војно осиње гнездо, него је у том гнезду и сам постао важан фактор.

Наиме, ових дана је на сцени једна од већих његових манипулација са продајом војне опреме и наоружања принцу Уједињених Арапских Емирата, Шеику Мухамеду бин Зајед ел Нахјану.

Њему, односно његовој земљи, Вучић је спремио „понуду“ о  унапређењу економских односа, инвестицијама у Србију и развоју одбрамбених технологија!

Шта ће Србија испоручити Емиратима, ако не производе панчевачких мајстора за прављење летећих макета са инсталираним софтвером увезеним из срећнијих земаља?

Заправо, Емиратима треба највреднији домаћи ресурс, пољопривредно земљиште у Србији, и како стоје ствари добиће га тако што ће Шеик  купити непотребну српску војну „технологију“ за много мање пара него што коштају непроцењиве војвођанске оранице…

И на овим примерима, јасно је да деловања Министарства одбране и Војске Србије не може бити без утицаја организованог криминала (обука, донације, станоградња, одржавање технике, ремонт, кадровање, усавршавање, набавка, продаја…

Под великим утицајем западног војног савезаинструисаном систематском реорганизацијом Војске Србије  значајно је урушена, скоро уништена одбрамбена моћ земље.

Учињени су реформски захвати, у чијем средишту је било прилагођавање стандардима НАТО.

Дакле, мимо званичне политике о неутралности земље, одвијао се процес приближавања алијанси, копирањем решења устаљеним у том политичко-војном савезу.

Некритички усвојене норме, с времена на време, демантовала је пракса.

Поборници брзих и темељних промена лансирали су тезу да су у савременом свету једино стандарди НАТО-а издржали пробу времена.

Тако је пронатовска организацијско-формацијска структура Војске Србије (ВС) била алфа и омега у свакодневном деловању тог најважнијег и најснажнијег подсистема одбране земље.

 

ПЛАЋЕНИЦИ

Добро се зна и то зашто американци инвестирају у „војну сарадњу“ са Србијом.

Знају колико су милијарди штете нанели нашој земљи и тешко да ће је икада платити.

Са друге стране, ту је и „присвајање“ наших официра који  постају „њихови“ за кратко време боравка на „обукама“.

Садашњи министар одбране Александар Вучић, прешао је амерички убрзани курс муњевитом брзином.

Не тако давно, у Скупштини Србије је истицао јавно како зна енглески али неће да се служи њиме јер не воли Американце, а данас се “ куне у  Американце пред посланицима и бившим министром Шутановцем који има пуно разлога за задовољство, јер је Вучић свом снагом наставио где је он стао.

Уместо бившег, садашњи министар истиче потребу за учешћем наших војника у мировним операцијама УН и ЕУ.

Својим учешћем у мировним мисијама, каже Вучић, они представљају наше најбоље амбасадоре– похвалио је Вучић припаднике војске, приликом образлагања њиховог учешћа у мултинационалним операцијама током ове године:

„Наши војници који учествују у операцијама УН и ЕУ у Либану, Конгу, Либерији, Обали Слоноваче, Уганди, Сомалији и на Кипру ,свој посао обављају на најпрофесионалнији начин подижићи тако углед наше Војске и државе“.

Природно је да се свако данас упита: какав ли је тек углед војске и државе Фиђжи која има у мировним мисијама 616 војника, Малави 882 војника, Руанда која је послала чак 3.257 својих војника у мировне мисије, Того 542, Гватемала има 322 војника и полицајца од Конга до Судана?

А Србија у девет мировних мисија има 110 припадника оружаних снага!

Је ли Руанди нешто помогло око угледа војске и државе тих 3.257 војника у мировним мисијама?

Израел има врло поштовану војску, али ниједног војника у мировним операцијама.

Сређују прво своје проблеме код куће, па онда иду ако треба и у друге државе…

А какав је стварно „углед“ наше војске и државе у свету, најбоље се огледа кроз став Запада(међународне заједнице) према Косову и Метохији, пресудама у Хагу и још шта друго.

То што је у нашој војсци примењен својеврсни калуп НАТОпретходна власт правдала је и наводном насушном потребом да створимо интероперабилне снаге са савременим војскама света (НАТО).

Да ли то значи да ћемо, раме уз раме са осталим војскама света, под окриљем НАТО-а,учествовати у освајачким походимакао подршка побуњеничким снагама које финансира и опрема Северноатлантски савез?

Да ли нам је у блоку формираном зарад сопствене одбране, а после агресије на СРЈ, прерасле у агресивно-освајачку војну машинерију, намењена улога пешадије?

Откуд уопште идеја да одбрамбени систем прекројимо по угледу на НАТО?

Зашто би се унапред одбацивала решења која су устаљена у многим другим војскама света, попут руске, кинеске, израелске, бразилске…

Где су наша искуства, где су овдашње специфичности, а где рационалан однос према свему што у свету постоји?

Јер, не треба ни то заборавити, да је НАТО најбоље постројена војна формација на свету, да располаже најнапреднијим начинима оружане и свих других видова борбе, ратови у  Ираку и Авганистану (раније и у Вијетнаму) не би толико дуго трајали.

Шта значи изјава Александра Вучића да Србија има Војску која никога не угрожава?!

Значи ли то да Србија има војску која није у стању да одбрани ни себе, а камоли да некога угрожава? 

Јер, упркос томе шта говоре политичари ради популарности и гласова на изборима, српска војска, оно што је од ње још остало, променила се „у складу са НАТО стандардима“.

А то значи, изгубила је све оно што је вредело, заједно са њеним припадајућим ресурсима.

Превара је најобичнија да сада добијамо школовани кадар из белосветских високих школа.

Укратко, изгубили смо добре официре а добили лоше пастире којима је битно само да оглобе ову земљу за још који квадрат и увећане трошкове живота.

Сликовито речено, наша је војска као просечни мушкарац од преко седамдесет лета.

Парадира, прси се, афирмативно прича о себи и својој прошлости, али, време снаге и значаја је прошло

 

ПРЕДАЈА УМЕСТО ПУЧА И ВОЈНОГ УДАРА

Од како је на месту такозваног првог потпредседника владе и министра одбране, Александар Вучић и његова коалицијаСрбија се сваког минута задужује око 200 евра у просеку, живот је драстично поскупео, а фирме дневно отуштају по 330 радника.

Инвеститори затварају капије и беже главом без обзира, на Косову су постављени гранични прелази, уведена је царина и прихваћене „модел“ амбасада (канцеларије Приштине у Београду и Београда у Приштини), а  на главна руководећа места доведени су најгори партијски послушници веома сумњивог квалитета.

Да постоји озбиљна војна сила у Србији, због такве ситуације би одавно избио државни удар или војни пуч, којим би била развлашћена банда пљачкаша која се улогорила на свим стратешким местима у држави.

Овако, „контролор“ НАТО пакта седи у сред зграде Генералштаба и не плаћа кирију за пословни простор који користи за своје обавештајне послове у хронично дезинформисаној или потпуно необавешетној Србији.

Гомилање функција у једној личности постаје погубан за Србију.

Такође, манир да исте такве функције буду ад хоц још је гори (први потпредседник Владе задужен за борбу против корупције?!).

Као што Ивица Дачић не може водити истовремено и МУП и Владу, тако ни Александар Вучић не може водити истовремено Министарство одбране и обављати неку измишљену функцију, која ће обједињавати судију, пороту и џелата, и то све на нивоу Владе.

 

 ©Гето Србија