Право на слободну истину

Цивилизацијски искорак на Балкану немогућ је без сагледавања целокупне слике и контекста дешавања. Колажни прикази и фрагментација истине, у име „демократије“, ЕУ и „људских права“ као политичких псеудонима бескрупулозних евроатлантских интереса, само су наличје великог злочина, а не његово искупљење

За време грађанског рата у Шпанији, група анархиста, која је била запосела Каланду, прогласила је у тој варошици право на слободну љубав. Објаву, која је примљена са запрепашћењем, јер је била прст у оку вишевековног римокатоличког, кастративног поимања љубави, обнародовао је локални добошар.

Неколицина мушкараца истог дана на улици је насрнула на жене, које су се жестоко одупрле. Неспоразум је решен је тако што је, недуго потом, гувернер Арагоније са балкона родне куће режисера Луиса Буњуела одржао говор, рекавши грађанству да му се слободна љубав чини апсурдном и да људи, у кризним временима, имају преча посла.

Порнографски инцидент, с непостојећом водитељком непостојеће емисије, прошле недеље поштено је избламирао премијера Србије и службе које га опслужују. Показао је шта је све још могуће приредити бана-републици, док јој љуште кору. Али, тај инцидент није повод за овај текст.

Инсистирајући на европским интеграцијама, Србија прихвата и образац нове европске истинитости. Истина престаје да се спознаје, она се пројектује у тачно одређеним геополитичким координатама. Сребреница је једна од најважнијих координата, када је истина намењена нама у питању.

У Србији је данас сваку полемику могуће спиновати сребреничким „аргументом“. Без жеље да умањујем обим тог ужасног злочина, сматрам да је његово преувеличавање такође ругање жртвама.

Сврставање изгинулих злочинаца из муслиманске дивизије, која се налазила у том градићу и клала около годинама пре него што је Војска РС ослободила Сребреницу, међу невине жртве „геноцида“, само је пљување невиних жртава, равно оном које проистиче из потпуне негације тог злочина.

Ових дана, у српској штампи могли смо да прочитамо управо такве примере. Свака идеја, сваки покушај саопштавања другачијег аргумента од оног прописаног, био је потиран сребреничким аргументом. Срби су пребили Снешка Белића и заклали делфина. Учестале фразе смењују аргументе у српском доживљају стварности.

Каква то истина почива у политичко-пропагандном ексклузивитету мелодраматичног преувеличавања патње само једне стране? Шта рећи, када прочитате наслов: „Не гледају нас као жртве Јасеновца, него као мајсторе смрти“.

Зар је наш проблем како нас гледају и зар су жртве у Јасеновцу заиста престале да буду жртве, само због српског непристајања на једностраност? Зар су Јасеновац и Сребреница исто и зар је Јасеновац престао да буде Јасеновац, због злочина у Сребреници?

Шта рећи и када прочитате наслов да је Република Српска хијена која се храни мртвима и да су јој, о прослави Дана републике, сливале крваве слине? Зар то није мало увреда за милион и по људи или неко заиста има право да ентитеску и националну припадност толиког броја грађана дефинише тако?

Цивилизацијски искорак на Балкану немогућ је без сагледавања целокупне слике и контекста дешавања. Колажни прикази и фрагментација истине, у име „демократије“, ЕУ и „људских права“ као политичких псеудонима бескрупулозних евроатлантских интереса, само су наличје великог злочина.

Боли ме, стога, када моја држава Србија обилато плаћа и помаже сопствене клеветнике најниже категорије, чији је сан да узнапредују до њених џелата и гробара. Да, мислим на неофашисте, маскиране у постантифашисте. Аутономаше без војвођанских корена, сликаре са једном тубом боје.

Оне који напамет декламују десет сентенци на тему Сребренице и још толико фраза о Великој Србији. Курту и Мурту, на новинарско-политичком задатку, на пример. Насупрот њиховим фразама, о изучавању сребреничких злочина др Едварда С. Хермана, можете читати само на слободним српским порталима и нигде више.

Стање српског националног духа неодољиво ме подсећа на пример из Каланде. Идеја о приступању ЕУ еквивалентна је тој врсти прокламовања слободне љубави. Да није бирократског спрдања са Србијом, шифрованог као ССП и „датум о почетку преговора“, евроатлантског запрашивања истине и жртава у животима и територији, подударност би била савршено комична.

Поблем је што у Србији не постоји гувернер, који би са балкона куће, може и неког режисера – знам и ког, мирно саопштио да му се та врста „слободне љубави“ чини апсурдном и да људи, у кризним временима, имају преча посла. У тим пречим пословима окрепљујуће је причати вицеве о Муји и Хаси, пре него слушати пароле Курте и Мурте.

 

Бранко Жујовић

Глас Русије

Нарко картел контролише врх српске полиције и државе

Према ономе што „Новости“ сазнају, један од вођа нарко – ганга Дарка Шарића, Родољуб Радуловић, звани Миша Америка, у МУП Србије имао је неколико својих људи. Није, међутим, успео да оствари главни циљ – да свог човека прогура у Управу криминалистичке полиције. По налогу Дарка Шарића, тамо је требало да за заменика начелника убаци њихов кадар. До тога, како смо сазнали, није дошло јер су се побунили оперативци.

Против Родољуба Радуловића, који је постао најновији актер афере која тресе Србију, ускоро се очекује проширење истраге везано за прање пара зарађеног од трговине кокаином нарко – клана Дарка Шарића, али и за њихове полицијске и политичке везе. И даље су у фокусу његови контакти са политичарима, јер је он био веза између Пљеваљског нарко – боса и појединаца из врха власти и полиције у Србији.

У најновијем проширењу истраге, он је осумњичен да је опрао још два милиона евра. То је урадио тако што је донео кеш у Хипо банку у експозитуру у Београду и ставио на свој рачун. Да би преварио Управу за спречавање прања новца, он је као доказ о пореклу приложио фалсификоване уговоре о продаји некретнина.

Камере банке су снимиле да је Радуловић улазио у ову установу на улаз за специјалне клијенте, као и да је новац донео у коферу. Према најновијим сазнањима до којих је дошла истрага о прању пара, зарађеног трговином кокаина, Радуловић је укључио и свог сина.

Тек ће нова истрага и евентуална оптужница против двојице челних људи највећег нарко – картела на овим просторима показати како су Дарко Шарић и Родољуб Радуловић заиста стварали своја пословна царства и ко им је све у томе помагао. Тужилаштво за организовани криминал је најавило проширење постојећих и покретање нових истрага у „случају Шарић“ након обелодањивања постојања транскрипата разговора и контаката Шарића и Радуловића са високим функционерима МУП.

На вези са одбеглим вођама нарко – ганга, осим Ивице Дачића и Бранка Лазаревића, било је најмање још пет високо рангираних припадника српске полиције, од којих су многи у међувремену напредовали у служби. Та чињеница је последњих дана пала у други план, иако је тужилац баш на основу тих контаката најављивао нову истрагу, односно покретање предистражних радњи. Тог захтева, према полицији још нема. Али, судећи по изјавама специјалног тужиоца Миљка Радисављевића, треба очекивати да ће истрагом бити обухваћени сви који се помињу да су на било који начин били у вези са вођама Шарићевог клана

ВЕЛИКИ ПОСЛОВИ

Которанин Родољуб Радуловић је своју пословну репутацију стицао и пре него што је ушао у „бизнис“ са Шарићем. Своје компаније имао је у Русији, Аустрији, Италији, Америци, Уједињеним Арапским Емиратима. Велике послове „радио“ је и у Грчкој и Шпанији. У Србији је почео са „бизнисом“ 2002, када се вратио из Америке, одакле је побегао због низа малверзација и судских процеса. Живео је мирно и своје пословно царство, уз помоћ Шарића, али и других, ширио је великом брзином. Све до покретања акције „Балкански ратник“ у лето 2011, када му се губи сваки траг.

О криминалним пословима Дарка Шарића, до сада је подигнуто 12 оптужница и, мање – више, познато је чиме се бавио, ко му је помагао и како је прљав новац од продаје кокаина прао кроз куповину предузећа у Србији. Против другог лидера ове криминалне организације, засада је подигнута само једна оптужница – за шверц 1, 8 тона кокаина.

Досадашњом истрагом утврђено је да је Радуловић, за којим је потерница расписана јуна 2011. Године, имао активну улогу у организацији кријумчарског канала пљеваљског нарко – боса од 2006. До октобра 2009. Године. Дошло се и до доказа да је опрао и у легалне финансијске токове Србије само у једном послу убацио најмање пет милиона евра.

Интересантно је да је Радуловић, кад би добио новац од Шарића, проналазио у Србији власнике компанија које су имале новац на пословним рачунима у иностранству, а требао им је готов новац у Србији. По проналаску заинтересованих власника компанија, Радуловић је договарао да они девизним дознакама пренесу новац на рачун његове швајцарске компаније „Манмаре холдинг“ уз лажно приказивање банци у Швајцарској основ плаћања, односно приказано је да је реч о одређеним услугама и продаји робе компаније „Манмаре холдинг“ српским фирмама.

Компанија „Интерпродукт АГ“ је априла 2009. Године на исти рачун уплатила 15. 000 евра. Радуловић ја затим новац изнова вратио у Србију, на рачун једне банке у Београду и то девизном дознаком од 3. 170. 000 долара. Том, наводном легалном уплатом, Радуловић је слободно располагао у корист Шарића, који је целом том „операцијом“ био прикривен као стварни власник новца.

 

Новости

 

Затворена врата за ГМО

КОМПАНИЈА „Монсанто“ засада неће пласирати генетски модификовану храну у Србији, јер није добила финансијску подршку од Европске банке за обнову и развој. Наиме, више од 150 светских еколошких организација обратило се ЕБРД са захтевом да се не одобри кредит од 40 милиона овој америчкој фирми, па је тако пројекат пропао.

Од пре четири године на снази је закон који забрањује увоз и производњу ГМО производа у Србији. Баш због великог пројекта „Монсанта“ постављено је питање да ли је потребна измена закона. Ова тема већ недељама, откако је најављена евентуална промена прописа, дели како грађане, тако и стручну јавност.
– ГМО је веома осетљиво питање, комплексно и од велике важности за читаво друштво – објашњава Миланка Давидовић, помоћник министра пољопривреде.

– Тако се изменама овог закона не може приступити без отварања широке расправе и укључивања свих релевантних чинилаца.

Неки од професора са Пољопривредног факултета у Београду поручују да гласине о томе да генетски модификоване намирнице изазивају рак и стерилитет нису истините, али и да њихова производња није погодна за Србију.

– Нисам за гајење ГМО биљака, због тога што смо једна од ретких земаља са великим бројем научних института – тврди Гордана Шурлан Момировић, професорка генетике. – У њима производимо сопствене сорте и хибриде, који су конкурентни и на иностраном тржишту.

 

Новости

Сви неуспешни политички пројекти (1) : Инжењери српских превара

Од јавних радова у току је само сахрана државе, каже један афоризам, а у целој Србији функционише још једино машта њених политичара. Земља нам је званично европски рекордер по броју тужби у Стразбуру, по броју агенција које су неопходне држави, по поскупљењима и високим ценама, по броју захтева за азил, по броју службених возила, по висини камата за кредите, по смртности, лошим путевима, корупцији, а по броју попушених цигарета (један становник просечно попуши 2. 861 цигарету годишње) прва је у свету, јер нација од толиких рекорда мора некако да смири живце.

Прокоп данас

Између реалности и жеља: Прокоп данас

* Постоји још један незванични српски рекорд за који су заслужни политичари, а то су најаве фантастичних пројеката и идеја којима се нација скоро свакодневно бомбардује. Најновији мегапројекат пловни пут Београд – Солун, који би спојио Дунав, Мораву и Вардар, кошта 17 милијарди долара и у пракси представља изградњу једног новог Панамског канала. Већина стручњака га сврстава у домен политичке фантастике, у чему су се српски политичари добро извештили. Милан Бачевић, министар рударства и просторног планирања, изјавио је пре одласка у Кину да нађе инвеститоре како ће из петних жила гурати овај пројекат, а омладина ДС – а се заложила да се министру одузме пасош.

Прокоп сутра

Прокоп како би требало да изгледа

* Србија има 41. 000 километара путева, а испред нас су чак и Намибија, Гана и Шри Ланка. Од 1979. Се гради Коридор 10 који је и после 30 година пројекат који с помпом најављује свака власт. Пројекат је само последње деценије појео милијарду евра, а аутопут је још у фази обећања. Од 2000. Године до данас у Србији је изграђено око 112 км аутопута пуног профила, што годишње износи 9, 3 километра, а коридор 10 има више од 800 км. У међувремену, почела је изградња на Коридору 11, ка Црној Гори и Јадранском мору.

Пут из маште

Обнова 18 км магистралног пута Кикинда – Башаид најављена је лета 2011. Године, а рок је био пола године. Радови су отпочели тек октобра прошле године, а до данас је урађена само трећина пута. Да ствари буду још горе, слој старог асфалта је скинут, па сада вожња на том делу пута представља прави рели подухват.
Пре две године на црногорској страни састали су се премијери Мило Ђукановић, Мирко Цветковић и Јадранка Косор, попили шампањац и пресекли врпцу за први део аутопута Бар – Бољари, који је требало да граде хрватске грађевинске фирме. Замишљени аутопут је требало да буде дуг 169, 2 км са 48 тунела и 107 мостова и вијадукта, а километар трасе коштао би у просеку око 10 милиона евра. Данас од целе идеје имамо само фотографије насмејаних политичара.

* Капитални пројекат уклањања ругла из строгог центра Београда већ годинама тапка у месту. Железничка станица Прокоп почела је да се гради 1977. С обећањима да ће се ослободити 80 хектара земљишта на Савској падини, где је садашња станица, а министар Милутин Мркоњић, који је овој идеји кумовао још као инжењер, последњи пут је одложио радове до „почетка јануара ове године“.

Радници на минималцу

Чак девет инвеститора који су од Србије добили субвенцију за новоотворена радна места, а до запошљавања нису ни стигли, завршило је раскидом уговора, јер нису успели да испуне обавезе. Од 2006. Чак 51 пројекат није остварен. Оне стране компаније, које су покренуле производњу и добиле од државе по 2. 000 евра за свако ново радно место, дају радницима углавном минималац. Зараде запослених су „пословна тајна“ по европским обичајима, али може се сазнати да дипломирани економиста у нишком Бенетону има плату од 16. 000 динара. Велики државни пројекат свео се на голу експлоатацију нације.

Главна аутобуска станица је одавно требало да буде на Новом Београду, али од помпезних најава градске власти није било ништа. А пројекат Еурополис који би од обале Саве направио гламурозно место с хотелима и тржним центрима донео је Мркоњићу надимак у медијима „инжењер брзих превара“. Један од његових пројеката су и „брзе пруге Србије“ из деведесетих година, када се нацији сервирало да ће модерном железницом моћи да се путује два сата од Београда до Будимпеште. До данас је направљен само надвожњак изнад пруге код Инђије.

Машта врти где бургије неће: Звонко Нинков

* Уредник сајта Истиномер Звонко Нинков каже да су у Србији неприкосновена два политичара по мегаломанским идејама:
– Милутин Мркоњић је нереалан, а Млађан Динкић воли да фасцинира, па се појављивао са спектакуларним идејама као што је најава да ћемо кандидовати Стару планину за Олимпијске игре с партнерима из Бугарске. Најчешће се неконтролисано машта у предизборним кампањама, па је на председничким изборима 2008. Борис Тадић обећао да ће запослити пола милиона људи, а Веља Илић 2009. Да ће пробити тунел кроз Фрушку гору – објашњава Нинков за „Вести“.

Да ли је Србија потпуно пропала земља?

* Јесте, готови смо 48%

* Можда буде мало боље 52%

* Кад је Копаоник поклонио стару жичару скијалишту Бесна кобила код Врања 2008. Године, био је то добар политички маркетинг тадашње странке Г17 плус. На сва звона најављено је да ће жичара, процењена на милион и по евра, на Бесној кобили радити до 2020. Године, ником није пало на памет да ће годинама стајати у складишту јер је утврђено да конфигурација терена две планине није иста. Директор скијалишта Дејан Манић јесенас је у Скупштини Врања најавио да је најбоље решење да жичару продају у старо гвожђе.

Милутин Мркоњић

* У Алибунару је пре шест година помпезно најављиван највећи ауто – центар у југоисточној Европи, где би могле да се одржавају чак и трке формуле 1, као и концерти светских музичких звезда. Рок за изградњу био је осам година, а „ауто – центар“ није одмакао од пашњака. Ни Велимир Илић није био имун на трке формуле, па је 2007. Најављивао изградњу стаза у околини Чачка, Сурчина или Крушевца, као да Србија има публику за тако нешто.

* Откад је Влада Републике Српске најавила изградњу аеродрома у Требињу 2008. Године, одакле је годишње требало да лети 250. 000 путника, у протекле четири године није се одмакло нигде. У међувремену је на трошкове директора и његове канцеларије годишње трошено око 360. 000 КМ, а кад се на то додају и трошкови израде пројектне документације, долази се до цифре од три милиона марака. Ни Сарајево није боље прошло с идејама како да се реши загађености ваздуха. Годинама је тињала идеја прављења тунела кроз Иван – седло, али на крају је план пропао јер уопште није ни био технички изводљив. Онда се најавила изградња две ветрењаче на Бембаши које би доприносиле циркулацији ваздуха, али је и ветрењаче и идеју одувао ветар.

Сутра: Сви неуспешни политички пројекти (2) : Динкићу темељ, радницима шипак

 

Вести

Буџет Србије: На услузи режиму и личним потребама режимлија

Пише: Игор Милановић

За полицију је планирано издвајање веће од оног за нове инвестиције или за побољшање стања у аграру, али већи део пара не одлази на побољшање стандарда запослених, већ на набавку нових средстава принуде којима ће насилно бити разбијане демонстрације гладног народа.

Буџет за 2013. Указује на све слабости српске привреде делимично наслеђене од раније, а добрим делом произашле и из политике актуелне власти.

Укупни буџетски расходи планирани за ову годину износе 1. 078. 316. 879. 000 динара, што је по средњем курсу за евро на дан 31. Децембар 2012. Износило 9, 482 милијарде евра.

Највећа ставка у буџету је планирано издвајање за допуну Пензијско – инвалидског фонда у висини од 281 милијарде динара, што представља половину средстава потребних овом фонду.

На другом месту су расходи за запослене у јавном сектору који ће достићи 266 милијарди динара (од чега само за плате иде 203 милијарде динара) , те ће на ове две ставке отићи више од половине планираног буџета.

У свим државним органима има укупно 270. 678 запослених сходно пројекцији из буџета.

Највише запослених има у основном образовању, њих 69. 898.

Оно што је запрепашћујуће јесте број запослених у Министарству унутрашњих послова и Министарству одбране.

Министарство одбране има 25. 565 особа у сталном радном односу и 10. 435 људи запослених на одређено време, што заједно чини 36. 000 запослених.

Са друге стране, Министарство унутрашњих послова има укупно 49. 365 запослених и скоро сви они, са изузетком њих 23, су за стално запослени.

Овом броју треба додати још 2. 050 особа стално запослених у Безбедносно информативној агенцији.

По овим подацима види се да је број запослених у полицији скоро за 50 одсто већи од броја запослених при војсци, што значи да садашња власт не рачуна са озбиљним спољним непријатељем, али се спрема за обрачун са унутрашњим непријатељима.

Истоветни закључак се намеће и када се упореде финансијски издаци планирани за полицију и војску.

Иако, по правилу, војска располаже далеко скупљим средствима од оних потребних полицији, буџетске разлике су у корист Министарства унутрашњих послова?!

За полицију је планиран издатак од 70. 733. 603. 000 динара, а за Министарство одбране само 58. 076. 547. 000 динара.

Ово указује на то да ће далеко вреднија опрема бити испоручена полицији, док ће војска морати да се задовољи коришћењем већ превазиђеног и дотрајалог наоружања, јер за значајније набавке новог, у буџету једноставно нема пара.

Иако је лепа вест да Србија по мишљењу њених власти тренутно нема спољне непријатеље, ипак је државнички неозбиљно настављати са убијањем већ ионако полумртве војске, јер ситуација у окружењу може да се промени у скорој будућности.

У оваквом понашању садашње власти, које се у бити не разликује од онога шта је радила прошла власт, крије се порука сваком озбиљнијем аналитичару да влада планира да одбрану земље препусти некој спољној војној организацији.

Да ли је то покушај да се Србија на мала врата и супротно расположењу грађана увуче у НАТО пакт?

С обзиром да у овом тренутку, са изузетком неуралгичне Прешевске долине где су могући сукоби са албанским терористима, Србија нема помена вредне“унутрашње непријатеље“ по изгласаном буџету види се да се власт спрема на сукобе већих размера са демонстрантима, односно гладним народом који би овог лета могао да преплави улице српских градова.

Због тога су и издаци за набавку нове опреме и наоружања за полицијске јединице далеко изнад оних планираних за војску.

У буџету за ову годину планирани су издаци за капитална улагања у висини од 46, 9 милијарди, док ће на аграр отићи још 45 милијарди динара.

Иако су издаци за пољопривреду скочили са 2, 6 одсто укупног буџета на 4, 5 одсто, ипак је видљиво да овогодишњи буџет никако не може да се назива инвестиционим већ, пре, рестриктивним.

Оно што посебно оптерећује буџет, па самим тим и привреду јесте повећање дефицита и укупне задужености земље.

Од некадашњег законског лимита на нивоу од 45 одсто бруто домаћег производа није остало ништа, јер је још влада Мирка Цветковића догурала на преко 50 одсто БДП – а, а ова садашња је наставила са задуживањем.

На крају новембра 2012. Јавни дуг Србије је износио 17, 56 милијарди евра што је већ износило 60, 2 одсто БДП – а, а по прелиминарним резултатима за крај прошле године задужење се повећало на 17, 67 милијарди евра, односно 61, 5 одсто БДП – а.

Овако висок ниво јавног дуга издржљив је само за развијене економије, али не и за земљу чија привреда из године у годину слаби, а за 2013. Планиран је раст производње од свега 2, 2 одсто, што се у случајевима овако малих привреда сматра опасном стагнацијом.

Да би се исплатили кредити који на наплату доспевају у 2013. Године. Србија ће морати поново да се задужује на страном тржишту, тако да је још увек отворено питање да ли ће пројектовани буџет уопште моћи да се попуни са дефицитом од око 100 милијарди динара без штампања нових пара.

Србија већ сада спада у високо задужене државе, односно оне које су на корак од дужничког ропства, спирале сталног задуживања коме нема краја.

Некадашња Југославија са преко 20 милиона становника 1988. Била је дужна укупно 14, 8 милијарди долара, док данас само Србија са седам милиона становника дугује укупно 38 милијарди долара.

За 22 године све бивше републике некадашње СФРЈ, а данас независне државе, повећале су своје дугове за укупно скоро тринаест пута!

Највише се у процентима задужила Словенија – 21, 5 пута, односно са некадашњих 2, 6 милијарди долара на 56 милијарди.

За њом следи иначе апсолутнишампион у укупном задуживању, Хрватска која је своје дугове са некадашњих 4, 6 милијарди долара повећала за петнаест пута на 69 милијарди долара.

Црна Гора је 1988. Дуговала 0, 416 милијарди долара, а крајем 2010. 4, 7 милијарди, Македонија је у истом периоду своје задужење са 0, 89 повећала на 6, 7 милијарди долара, а Босна и Херцеговина са 2, 1 на 16 милијарди.

Давне 1988. Године Србија је дуговала 5, 5 милијарди, а крајем 2010. Јавни и приватни дугови наше републике према иностранству износили су 38 милијарди долара.

Словенија, а мањим делом и Хрватска своје кредите су рационално искористиле улажући у производњу и инфраструктуру.

За Србију једноставно није јасно где су отишле милијарде долара узетих на кредит из иностранства, осим на попуњавање буџетских рупа, односно у приватне џепове људи на власти и њој блиских.

Због тога буџет за 2013. Годину не може ни да буде инвестициони, већ рестриктивни који ће новим наметима да угуши и ово мало привреде што је преживело у Србији.

Када би бар данас престало да се краде у оноликој мери колико се то радило последњих 12 година, било би довољно пара за инвестиције и без подизања стопе пореза.

Проблем је, једино у томе што се власт у толикој мери навикла на крађу, да без ње она једноставно не уме да функционише.

Због тога су нова задужења неминовна, а то ће једног дана враћати нека будућа покољена, ако дотле уопште још буде било живих људи у Србији.

Како данас ствари стоје, са оваквим темпом отварања нових радних места целокупни српски буџет за четири године одлазиће на попуну рупа у ПИО фонду, при чему се пензије неће драстично повећати у односу на ове данашње.

Ово значи да ће сав новац којим Србија располаже одлазити на гладовање пензионера.

Потпуно неразумна и за народ погубна политика.

Слобода образовањем, робија наоружањем

Када је министар одбране Велике Британије једном препоручио Винстону Черчилу да буџет за одбрану појача на рачун издатака за културу и образовање, премијер га је запитао: „А чиме ћемо онда да се бранимо?“

Стари државник је добро знао да се једна земља не брани само тенковима и топовима, већ далеко више образованим и талентованим држављанима.

Србија би по мишљењу актуелне власти требала да се брани – пендрецима и сузавцем.

Поред тога што ће две трећине буџета отићи на расходе за запослене у администрацији, пензије, Министарство одбране и министарство унутрашњих послова, за Управу за извршење кривичних санкција, односно за затворе у Србији предвиђено је 8. 245. 829. 000 динара.

Тако за министарства културе и образовања остају још само мрвице.

 

Гето Србија

Шарић тресе врх полиције и Дачића

Стара прича о везама нарко – клана Дарка Шарића са високим државним и полицијским функционерима осванула је у новом издању, и то на 130 дискова. Тај обимни материјал из 2008. И 2009. Документује сусрете припадника групе са високим државним посленицима, телефонске и друге комуникације члана клана Родољуба Радуловића са функционерима у МУП – у

Поново су испливале и везе Шарићевих људи са бившим шефом Дачићевог кабинета Бранком Лазаревићем који је, како се прича, „склоњен“ у дипломатску мисију у Атини. Полицији је јуче прослеђен захтев за прикупљање додатних обавештења о спорним комуникацијама и могућности да је одавање службених тајни ишло од Лазаревића који би, чује се, већ следеће недеље могао да буде саслушан у полицији.

Предмет истраге биће и шефови полиције који су Лазаревића обавештавали о детаљима тајних акција. Премијера и министра полиције Ивицу Дачића наљутиле су медијске спекулације о „интересантним везама“ његовог бившег шефа кабинета у МУП – у са двојицом Шарићевих људи. Дачић је то оценио као кампању против њега и Владе Србије. Вицепремијер Александар Вучић је тим поводом рекао да верује „да Дачић зна шта говори“, али је поручио и да ће свако ко је сарађиваоса кланом Шарића сносити одговорност.

Доказе о везама клана и државних структура потврдио је бивши координатор обавештајних служби Миодраг Ракић. Он тврди да домаће и стране тајне службе имају доказе о тим везама, али о именима није хтео да говори јер сматра да све треба документовати у Специјалном суду када се заврше финансијске истраге, а Шарић буде у притвору.

Потврда Ракићевих навода стигла је и од Вучића који је наговестио да би Шарић могао бити ухапшен у првој половини године. Томе су претходила медијска сазнања о везама Шарића и „министра који је још увек члан Владе“. Премијер је и тада поручио да ће, у случају да је то тачно, министар бити ухапшен, а ако није, биће смењен онај ко је дао ту информацију.

У овој афери „са 1. 000 питања“, према оцени бившег коминистра полиције, адвоката Божа Прелевића, суштинско је да ли је намера да се оваквим потезима и поступцима смењује министар, руши Влада Србије или је ипак циљ да неко буде процесуиран.

– Не видим да хоће неког да процесуирају, с обзиром на то да се то ради само путем новина. Зато бих да се та медијска прича ради без мене јер ни у чијој кампањи не желим да будем. Да сам хтео да се бавим политиком, ушао бих у неку странку – каже Прелевић и истиче како делује да није тема истина, већ власт.

Шта хоће Ракић?

– Овакав развој догађања о случају нарко – клана не иде у прилог никоме, ни власти, ни опозицији, ни медијима. Радо бих питао Миодрага Ракића, потпредседника опозиционог ДС – а, зашто је молио Дачића и СПС да буду у коалицији с ДС – ом ако је имао информације о нарко – политичко – полицијским везама – каже Прелевић.

Опрао четири „кокаинске“ милијарде

Дарко Шарић је уз помоћ политичких и бизнис моћника направио пирамидалну организацију фирми с циљем да новац од криминалних радњи убаце у легалне токове. Последња полицијска сазнања говоре да је у Србији и преко Србије опрао више од четири „кокаинске“ милијарде евра.

 

Вести

“Сламање кичме” српској привреди: Да ли је могуће избећи катастрофу

Ана ФИЛИМОНОВА | 29.01.2013

Привредна ситуација у Србијиникада није била толико депресивна. По подацима из децембра 2012. године, нулти приход, то јест, апсолутно никакав доходак не добија више од милион људи.[1] Ту спадају 80 000 радника у предузећима чији су рачуни блокирани, 100 хиљада радника који “једноставно” не добија плату од свог предузећа (које нема од чега да плати зараду), 320 000 старијих грађана који не испуњавају услове за добијање пензијског осигурања, 700 000 људи који немају право на надокнаду са бироа. У овом тренутку око 15% становништва гладује[2] – и то све у земљи са благодатним и плодним земљиштем. На рачун “народних кухиња” живи 50. 000 људи, но њихов број ће бити знатно већи ако се нађу средства за отварање нових. Пола милиона људи прима социјалну помоћ, међутим, њима треба додати 10-15% оних чији је доходак незнатно већи од 50 динара на дан,[3] што их лишава права на добијање помоћи од државе, али суштински, то не мења њихово сиромаштво. У целини гледано, два милиона становника Србије живи у великој беди.

Најтеже је старијем покољењу. Како је указано, у Републици Србији 1 милион и 220 хиљада људи старије је од 65 година, од којих 27% (или 320 хиљада људи) није у пензијском систему; 447 хиљада људи прима минималну пензију од 12 989 динара (150 долара).[4] Средња зарада износи 357 еура (у Словенији – 980, Хрватској – 755, Црној Гори – 500, Босни и Херцеговини –  418). Пола милиона добија минималну плату од 170 еура, а на југу и истоку земље, мање од 100 еура, што је скоро три пута мање од средњег показатеља ЕУ.

У септембру 2012. године, Србија је по нивоу потрошње, званично била иза најсиромашнијих кинеских провинција. Наде на побољшање положаја скоро да нема – избори и нова гарнитура на власти не само да нису променили ситуацију, већ су је напротив погоршале. Разорена од претходне владе Бориса Тадића, земља се гура у још већу зависност. Тако се спољни дуг Србије, који је крајем децембра 2012. године износио 24,83 милијарде евра, само за последњи месец дана увећао за 620 милиона евра.[5] Огромна већина становништва сматра да у Србији неће бити бољитка, јер су градови и држава подељени на партијске феуде; “негативна селекција” кадрова у владајућој коалицији довешће земљу до свеопште пропасти.[6]

Све што се успело урадити – јесте доношење буџета који за 2013. годину предвиђа мере штедње од 3,3% БНД. То ће у првом реду омогућити обнављање преговора са ММФ-ом и добијање нових зајмова, власт се такође нада и у скромни економски раст и раст БНД за 2% – на конто извоза српске робе у земље региона и ЕУ. Тако се Србија – по речима директора Атланског савета Србије Владимира Круља – поново окреће Западу.[7] Премијер Ивица Дачић је 27. јануара 2013. године изјавио да “Сви они који кажу да нас неко тера у ЕУ – лажу. У ЕУ идемо да би било боље и да би овај народ живео боље”; “…ја не позивам овај народ да узалудно даје живот за изгубљене битке, већ да то чини за оне у којима може да победи, а то је да Србија иде даље ка ЕУ; Ми не чинимо “евро корак”. То није “евро корак”, већ српски корак” – закључио је премијер.[8]

Ипак, како показују чињенице и цифре, слични слепи пропагандни клишеи “висе у ваздуху”, и у раскораку су са политиком ЕУ и реалним положајем стања ствари у земљи, а у будућности, они ће Србију још скупље коштати.

Тако је, на пример у јесен 2012. године, Европски парламент у својој Резолуцији навео 24 спорне приватизације у Србији, од укупног броја од 2. 400 приватизованих предузећа, која су затражила њихову истрагу. Овај списак Европска комисија није саставила сама, он је рађен у складу са извештајем Савета за борбу против корупције Владе Србије. Списак је карактеристичан због асиметричног селективног приступа. На пример, некадашњи гигант из области тешке машиноградње, краљевачки “Магнохром”, није на том списку. Премда је то била најкатастрофалнија приватизација у Србији, уништено је предузеће које је некада издржавало цео град. У стара добра времена у “Магнохрому” је радило више од 9. 000 људи, сада је тамо 241 човек у сталном радном односу и око 100 по уговору о делу… садашњи политичари током предизборне кампање су обратили пажњу на “Магнохром”, али само “теоретски”. По завршетку избора, тема “Магнохрома” је затворена. Зато су на списку спорних приватизација “Вечерње Новости” и предузеће за производњу хране и лекова за животиње “Ветеринарски завод Земун”.[9]

Праве размере економског суноврата на путу евроинтеграција, потпуно се замагљују, а истинске мере на његовом преодолевању практично се не предузимају. Размотримо само основне показатеље.

Од 2001 до 2012. године приметна је стална тенденција скраћења броја запослених – у Србији је нестало 920. 000 радних места (за три кризне године Србија је изгубила 255 000, само током 2012. године, ликвидирано је 170 хиљада радних места). Економиста Мирослав Здравковић оцењује да је садашњи број радникаа у индустрији Србије, једнак као 1961. године, када је у том сектору плату добијало 386. 682 радника. У Србији је 1989. године, уочи распада СФРЈ било 920. 710 радника, а 2010. године, само 374. 683 радника. То јест, тада је на хиљаду људи долазило 12 запослених, а сада само 5.

У периоду од априла 2008. године, до априла 2012. године, када је у земљи проглашено да нема алтернативе испуњавању услова ЕУ, број радника у хемијској индустрији скраћен је са 33.839 на 19.151 људи. У машинској индустрији– са 38.777 на 23.204 радника, аутомобилској индустрији са 36.594 на 13.923 радника. Број запослених у пољопривреди смањен је са 84.050 на 42.339 (удупло!), грађевинарству – са 97.521 на 71.504 запослених. Постојан пад забележен је и у области трговине – са 206.293 на 188.707 радника и у саобраћају – са 126.872 на104.716 радника.[10]

Тешко је поделити оптимизам премијера: евроинтеграције ће тек нанети свој главни удар: у складу са Споразумом о стабилизацији и придруживању, од 2014. године ће бити практично потпуно укинуте царине на увоз свих производа из ЕУ.[11]И то све у ситуацији када ниво трговачког протекционизма међу 20 најразвијенијих светских економија непрекидно расте. На пример, у Јапану и Норвешкој царинска дажбина на увоз пољопривредне производње износи од 50 до 100%. Сада средња царинска стопа у Србији износи 7,4% а за прехрамбене производе 14,2%, што је по речима М. Здравковића веома низак степен заштите пољопривредних производа земље,[12] но, у блиској будућности, Србија ће се лишити и такве заштите.

Индустријски гиганти, разорени још деведесетих година, после тога се нису ни опоравили. Стале су читаве гране машинске и прерађивачке индустрије. На вратима некадашњих индустријских гиганата, постављени су огромни зарђали катанци. Текстилна индустрија је на другом месту по броју ликвидираних радних места – 70% те производње неповратно је изгубљено. Радници, грађевинци, рудари на површинским и јамским коповима, радници у секторима услуга, саобраћаја и трговине, буквално су се преселили да живе на бироима за запошљавање. Тако су, уместо обећане “транзиције” у ходу и “економске обнове”, уследила отпуштања, банкрот и ликвидације предузећа.

Истовремено, ниво незапослености расте, достигавши у априлу 2012. године максималне показатеље, у резултату општег старења становништва, негативног природног раста и емиграције. Ипак је сачуван потенцијал радне снаге, сада у Републици Србији ради свега 44% радно способног становништва. То је најнижи показатељ међу европским земљама (Србију је “превазишла” само Македонија са 43,9% запослених радно способних људи). Само у протекле 4 године, од априла 2008 до априла 2012. године, број незапослених повећан је за 302.479 лица (од 432.730 до735.209). Но, уз сву катастрофалност ових показатеља, Србија још може да “расте” у том смеру: у самој ЕУ незапосленост је у сталном порасту, посебно међу младима. Најпогођенија је група узраста од 15 до 24 године и у априлу 2012. године, стопа незапослености међу њима била је достигла 50,9%, што је дупло више од укупне незапослености у Србији – 26,1%.[13]

Судећи по стабилно растућој динамици развоја деструктивних економских процеса у периоду од 2000. године, у овом тренутку се може донети закључак да власт није спречавала бирократске европске институције да прошире и продубе размере економске кризе у Србији.

И тако, сиромаштво и пауперизација преплавили су земљу. Ипак, веома карактеристично је да се по западним показатељима српско тржиште и 2012. године оцењивало више него високо – вредело је 70,6 милијарди долара, док се до 2016. године очекује раст на више од 105 милијарди долара (промет на тржишту Словеније рашће за 15,5% у наредне 3 године – са 23,9 на 27,6 милијарди долара, док ће у Хрватској расти само 8,3% – са 15,5 на 16,8 милијарди долара).[14] Све ово доводи до оправданих сумњи у природни карактер тако озбиљног неуспеха српске привреде. Пре ће бити да се у општем хаосу убира дупла “жетва”: рашчишћава се пут за диктат европских бирократских институција и експанзију западних компанија, које ће по “привилегованом програму” заузети стратешке позиције у српској привреди.

Као резултат следовања илузорним идејама (које од старта немају везе са стварношћу), угрожена је безбедност и развој земље. Гашење српске привреде је проблем системског карактера и не може се решити само уз помоћ евроинтеграција, већ проблем захтева хитну разраду ефикасне ненасилне алтернативе дубокој економској пропасти.



[1]
 У складу са пописом становништва из 2011. године, становништво РС (без КиМ) 7.498.001 (что је за 311.139 мање, него у 2002 г.).

[2] http://www.vesti-online.com/Vesti/Ekonomija/275248/Milion-ljudi-zivi-bez-ikakvih-prihoda

[3] http://www.vesti-online.com/Vesti/Ekonomija/263080/Sa-120-dinara-dnevno-zivi-100000-osoba

[4] http://www.vesti-online.com/Vesti/Ekonomija/275248/Milion-ljudi-zivi-bez-ikakvih-prihoda

[5] http://www.vesti-online.com/Vesti/Ekonomija/278922/Dugujemo-i-Bogu-i-narodu-milijarde

[6] http://www.vesti-online.com/Vesti/Tema-dana/251495/Zemlja-bez-standarda-2-A-narodu–kontejneri

[7] http://www.nspm.rs/hronika/vladimir-krulj-srbija-se-okrece-zapadu.html

[8] http://www.nspm.rs/hronika/ivica-dacic-u-eu-idemo-da-bismo-bolje-ziveli.html

[9] http://www.politika.rs/rubrike/Tema-nedelje/24-sporne-privatizacija/Tema-nedelje-24-sporne-privatizacije.lt.html

[10] http://webrzs.stat.gov.rs/WebSite/repository/documents/00/00/90/84/Trendovi_Decembar_2012_WEB.pdf

[11] http://www.vesti-online.com/Vesti/Ekonomija/281410/Carina-na-industrijsku-robu-iz-EU–0

[12] http://www.vaseljenska.com/ekonomija/domace-proizvode-niko-neca-da-cuva/

[13] http://webrzs.stat.gov.rs/WebSite/repository/documents/00/00/90/84/Trendovi_Decembar_2012_WEB.pdf

[14] http://www.vesti-online.com/Vesti/Ekonomija/285925/Ko-zavlada-Srbijom-vladace-regionom

 

Фонд Стратешке Културе