Будућност хране – Опасности ГМО-а (видео)

Револуција у начину рада на фармама и пољима као и револуција на столовима Американаца тема су овог документарца.

Документарац истражује узнемирујуће чињенице ‘испод стола’, тј. чињенице које не видимо, а које су кључне за коначне производе које конзумирамо. Покривено је подручје од Канаде до Мексика и истражене су све релевантне чињенице везане за храну – од планирања залиха, узгоја, прикупљања, до пакирања и пласмана, па све до коначне конзумације.

Фармери говоре своја искуства с новим технологијама које су им пореметиле досадашњи начин рада. Импликације на здравље, владини намети и владине наредбе као и растућа глобализација разлог су све гласнијих реакција људи на ГМО (Генетички модификовани организми).

У документарцу можете видјети како је комплексно тржиште хране односно колики ступањ контроле има држава путем мултинационалних корпорација. Могуће је видјети и какве су шансе произвођача органске хране у западним „развијеним“ земљама.

Право на слободну истину

Цивилизацијски искорак на Балкану немогућ је без сагледавања целокупне слике и контекста дешавања. Колажни прикази и фрагментација истине, у име „демократије“, ЕУ и „људских права“ као политичких псеудонима бескрупулозних евроатлантских интереса, само су наличје великог злочина, а не његово искупљење

За време грађанског рата у Шпанији, група анархиста, која је била запосела Каланду, прогласила је у тој варошици право на слободну љубав. Објаву, која је примљена са запрепашћењем, јер је била прст у оку вишевековног римокатоличког, кастративног поимања љубави, обнародовао је локални добошар.

Неколицина мушкараца истог дана на улици је насрнула на жене, које су се жестоко одупрле. Неспоразум је решен је тако што је, недуго потом, гувернер Арагоније са балкона родне куће режисера Луиса Буњуела одржао говор, рекавши грађанству да му се слободна љубав чини апсурдном и да људи, у кризним временима, имају преча посла.

Порнографски инцидент, с непостојећом водитељком непостојеће емисије, прошле недеље поштено је избламирао премијера Србије и службе које га опслужују. Показао је шта је све још могуће приредити бана-републици, док јој љуште кору. Али, тај инцидент није повод за овај текст.

Инсистирајући на европским интеграцијама, Србија прихвата и образац нове европске истинитости. Истина престаје да се спознаје, она се пројектује у тачно одређеним геополитичким координатама. Сребреница је једна од најважнијих координата, када је истина намењена нама у питању.

У Србији је данас сваку полемику могуће спиновати сребреничким „аргументом“. Без жеље да умањујем обим тог ужасног злочина, сматрам да је његово преувеличавање такође ругање жртвама.

Сврставање изгинулих злочинаца из муслиманске дивизије, која се налазила у том градићу и клала около годинама пре него што је Војска РС ослободила Сребреницу, међу невине жртве „геноцида“, само је пљување невиних жртава, равно оном које проистиче из потпуне негације тог злочина.

Ових дана, у српској штампи могли смо да прочитамо управо такве примере. Свака идеја, сваки покушај саопштавања другачијег аргумента од оног прописаног, био је потиран сребреничким аргументом. Срби су пребили Снешка Белића и заклали делфина. Учестале фразе смењују аргументе у српском доживљају стварности.

Каква то истина почива у политичко-пропагандном ексклузивитету мелодраматичног преувеличавања патње само једне стране? Шта рећи, када прочитате наслов: „Не гледају нас као жртве Јасеновца, него као мајсторе смрти“.

Зар је наш проблем како нас гледају и зар су жртве у Јасеновцу заиста престале да буду жртве, само због српског непристајања на једностраност? Зар су Јасеновац и Сребреница исто и зар је Јасеновац престао да буде Јасеновац, због злочина у Сребреници?

Шта рећи и када прочитате наслов да је Република Српска хијена која се храни мртвима и да су јој, о прослави Дана републике, сливале крваве слине? Зар то није мало увреда за милион и по људи или неко заиста има право да ентитеску и националну припадност толиког броја грађана дефинише тако?

Цивилизацијски искорак на Балкану немогућ је без сагледавања целокупне слике и контекста дешавања. Колажни прикази и фрагментација истине, у име „демократије“, ЕУ и „људских права“ као политичких псеудонима бескрупулозних евроатлантских интереса, само су наличје великог злочина.

Боли ме, стога, када моја држава Србија обилато плаћа и помаже сопствене клеветнике најниже категорије, чији је сан да узнапредују до њених џелата и гробара. Да, мислим на неофашисте, маскиране у постантифашисте. Аутономаше без војвођанских корена, сликаре са једном тубом боје.

Оне који напамет декламују десет сентенци на тему Сребренице и још толико фраза о Великој Србији. Курту и Мурту, на новинарско-политичком задатку, на пример. Насупрот њиховим фразама, о изучавању сребреничких злочина др Едварда С. Хермана, можете читати само на слободним српским порталима и нигде више.

Стање српског националног духа неодољиво ме подсећа на пример из Каланде. Идеја о приступању ЕУ еквивалентна је тој врсти прокламовања слободне љубави. Да није бирократског спрдања са Србијом, шифрованог као ССП и „датум о почетку преговора“, евроатлантског запрашивања истине и жртава у животима и територији, подударност би била савршено комична.

Поблем је што у Србији не постоји гувернер, који би са балкона куће, може и неког режисера – знам и ког, мирно саопштио да му се та врста „слободне љубави“ чини апсурдном и да људи, у кризним временима, имају преча посла. У тим пречим пословима окрепљујуће је причати вицеве о Муји и Хаси, пре него слушати пароле Курте и Мурте.

 

Бранко Жујовић

Глас Русије

САД завршавају разраду „доктрине сајбер рата“

06.02.2013. –

Правници Беле куће завршили су преглед међународних норми и конвенција на предмет њиховом одговарању „сајбер статуту“ Пентагона. Рад на сајбер доктрини Вашингтон је започео пре две гдоине. Сада је Бела кућа добила потребни закључак. Он гласи да председник САД има право да издаје наредбе о наношењу превентивног виртуелног напада на било који објекат у интернет-простору, чија дејства САД буду сматрале опасним. Под сајбер нападом подразумева се избацивање „деструктивних кодова“ у мрежу или једноставније говорећи вируса.

То ће створити лош председан у међународном праву, али пре или касније то је требало да се деси, сматра генерални директор међународне компаније за безбедност мрежних система Group-IB Ија Сачков.

– Уопште такве ствари треба вероватно да регулишу УН. Када се дешава некаква војна операција, није важно да ли је она везана за компјутерски рат или класнични, међународна заједница треба да доноси одлуку шта да се ради са агресором. Ако једна земља буде доносила одлуке самостално, онда ће то бити кршење класичних међународних уговора који су настали после Другог светског рата.

Документу је дат највећи степен тајности. Зна се само да централну улогу у разради „сајбер доктрине“ игра главни саветник Барака Обаме за питања борбе против тероризма Џон Бренан. Он ће ускоро постати нови директор ЦИА. Управо Бренан је разрађивао правила коришћења америчких беспилотних летелица за уништавање терориста. Како пише Њујорк Тајмс, сајбер доктрина је сакупила много норми кориштених у правилима коришћења беспилотних летелица.

Главна опасност је то што виртуелним нападима може да подлегне мнотшво корисника Интернета, каже независни експерт у области нових информационих технологија Александар Баулин.

– Биће прилично тешко да се одреди то шта је сајбер напад. Сматрам да расте вероватноћа да ће од таквих операција страдати невини људи које ће из нејасних разлога сматрати нападачима. То ће бити обични хакери.

Амерички експерти признају да је кибернетичко оружје које постоји на располагању САД толико снажно, да је упоредиво по размерама штете за финансије, инфраструктуру и економију земље са нуклеарним. Управо зато наредбу о његовом коришћењу ће издавати искључиво председник.

Једини пут када је Обама наредио да се искористи кибернетички инструмент против суверене земље била је операција против иранских објеката за обогаћивање уранијума. Све информације о томе су тајне. Али амерички листови пишу да после операције неколико месеци нису радиле фабрике за обогаћивање уранијума у Ирану.

Од фебруара 2011. године у Пентагону постоји сајбер команда. На њеном челу је генерал Кит Александер. Пре тога он је био директор једне од најтајнијих америчких специјалних служби – Агенције за националну безбедост. Управо она у складу са новом доктрином одређиваће главне противнике, правце и објекте вируталних напада у светским компјутерским мрежама.

Андреј Федјашин, Алексеј Љахов,

 

Извор: Глас Русије

Тајни затвори у Хрватској и Босни (1): Балкан на мети због логора ЦИА

Балкан, а посебно државе бивше СФРЈ, могле би ускоро да се суоче са озбиљном претњом освете исламских радикалиста јер су дозволиле формирање тајних логора ЦИА у којој су мучени и држани ухапшени чланови или осумњичени припадници Ал Каиде.

До сада се веровало да су тајни логори ЦИА постојали у свега неколико европских и тек десетак земаља света, што је пре неколико година установио и налаз Савета Европе, али „Гардијан“, у најновијем броју, обелодањује извештај организације Правна иницијатива који таксативно набраја учешће чак 54 земље у контроверзном тајном програму ЦИА који је подразумевао формирање тајних затвора изван граница САД у којима су агенти ове службе на најмонструозније начине долазили до података од заробљених припадника Ал Каиде.

На простору Балкана, ти тајни логори су се налазили у Албанији, Румунији, Босни, Хрватској и Македонији, а за сваку од тих држава су обелодањене и активности. У данашњем и сутрашњем броју, представићемо најинтересантније делове овог извештаја везаних за простор Балкана, али и оцене стручњака из области борбе против тероризма колико ће ови подаци угрозити стабилност региона. 

У извештају „Гардијана“ се наводи да су власти у БиХ дозволиле употребу ваздушног простора те државе и аеродрома за летове који су повезани с активностима ЦИА, као и стварање два тајна логора унутар две америчке војне базе: на аеродрому Бутмир код Сарајева, а друга, база Орао код Тузле.

– У бази код Тузле је ‘процесуирано’ најмање осам затвореника“ – наводи се у извештају у коме се таксативно наводи да је један од затвореника био и држављанин Немачке, Абдел Халим Кафаги (69) Египћанин рођен у Минхену, који је држан у тајном затвору код Тузле, а испитивали су га и немачки иследници.

У извештају специјалног известиоца за контратероризам УН из 2009, Хрватска је означена као једна од многих држава која је учествовала у „изузетном програму изручења на различите начине“.

Стручњаци из региона у области борбе против тероризма једногласни су у оцени да би обелодањивање ових сазнања могло да угрози безбедност целог Балкана.

– На удару евентуалне освете исламског радикализма најпре би се могле наћи државе које су дозволиле стварање тих тајних затвора ЦИА – каже некадашњи шеф ВБА, генерал Момир Стојановић.

Према његовим речима, грађани Србије не треба да страхују, али је питање за наше службе безбедности да ли су имале ове податке.

– Постојање тајних база ЦИА у региону је јако важан податак без обзира што Србија у томе није учествовала. Занима ме да ли смо располагали тим подацима или не и шта смо учинили како би предупредили евентуалне акције исламских екстремиста – каже Стојановић.

Злостављање у Скопљу

Македонија је у извештају специјалног известиоца за контратероризам УН из 2009. по много чему најзанимљивија зато што је, како је оцењено, „играла важну улогу у киднаповању, злостављању и држања у тајном затвору немачког држављанина Каледа Ел-Масрија у Авганистану“ почетком 2004. године. Масри је из Немачке киднапован у Македонију где је злостављан пуних 23 дана на тајној локацији у Скопљу. Све се то поновило и на аеродрому када су га преузели агенти ЦИА који су га „скинули до гола, жестоко претукли и малтретирали“.

За три године 1.245 тајних летова

За три године, колико су европске државе учествовале у тајном програму ЦИА, над Европом је изведено равно 1.245 летова ЦИА, за које постоје докази. У периоду од 2002. до 2005. у Европи су посебну улогу имале Румунија и Пољска. У бази Симани на северозападу земље је неколико месеци провео и Калид Шеик Мохамед, мозак удара на Њујорк 11. септембра 2001. 

 

Љ. ИВАНОВИЋ, Ђ. БАРОВИЋ – Вести 

Нарко картел финансирао и политичке партије

Опраним новцем нарко картела Дарка Шарића и Родољуба Радуловића индиректно је финансирана једна политичка странка у Србији, показала је претходна финансијска истрага полиције. Пре две године, утврђен је пут новца преко једне аустријске банке, потекао од Радуловића, који је потом „провучен“ кроз више уплата и исплата и потом индиректно, преко донатора који нису у директној вези са њим, уплаћен на рачун ове партије, тврди лист „Данас“.

Опраним новцем нарко картела Дарка Шарића и Родољуба Радуловића индиректно је финансирана једна политичка странка у Србији

Саговорник Данаса тврди да о томе у истражним материјалима и данас постоје писани трагови.

Сем најновије оптужнице која је пре неколико дана ступила на снагу, за шверц више од 1,8 тона кокаина, Радуловићево име придружено је и првобитној оптужници за прање новца Шарићевог клана, по којој је суђење почело 2011. у Специјалном суду.

Када је реч о Радуловићевим политичким везама, које су ових дана у жижи пажње, пошто је премијер и министар полиције Ивица Дачић јавно потврдио да се два пута срео са њим 2008. године, могућност, да су оне документоване и у судским доказима, а не само у полицији, постоји. Такође, могуће је и да су у доказном материјалу за суд забележени транскрипти разговора Радуловића са људима из врха МУП, као и међусобни Шарића и Радуловића.

Тужилац: Истрага контаката функционера са Радуловићем
Тужилаштво за организовани криминал затражило је од полиције да истражи „природу и карактер“ контаката државних функционера и службеника са Родољубом Радуловићем, чланом нарко клана Дарка Шарић. У саопштењу тужиоца за организовани криминал Миљка Радисављевића наводи се да је циљ прикупљања података да се утврди да ли је у тим контактима било одавања података који су службена тајна. Захтев је, додаје се, упућен поводом извештаја Управе криминалистичке полиције о комуникацијама и сусретима појединих државних функционера и службеника са Радуловићем.
Контакте са Радуловићем имао је и премијер Србије Ивица Дачић, у време када је, у прошлом сазиву владе, био министар унутрашњих послова. Дачић је рекао да се састајао са Радуловићем, али да није знао да је он члан криминалне групе и оптужио полицију да га о томе није обавестила.

Како је Данасу речено у Специјалном суду, већина од 130 дискова на којима су снимљени разговори чланова Радуловићевог и Шарићевог картела и њихови транскрипти, могући су део доказног материјала, у два велика обједињена процеса за шверц дроге и прање новца.

Двојица Шарићевих сарадника признало кривицу
Још двојица сарадника Дарка Шарића, Борис Лабан и Драган Лабудовић, склопили су споразум са Тужилаштвом за организовани криминал о признању кривице – сазнају Вечерње новости. Први је добио десет и по, а други годину дана мање робије, а заузврат су потврдили детаље из оптужнице.
Шарићевој криминалној екипи суди се у Посебном одељењу Вишег суда у Београду за кријумчарење више од три тоне кокаина из Јужне Америке у западну Европу.

 

Данас, Бета

Исто с…е, друго паковање

Питање геостратешког положаја Србије у последњих 20 година било је тема ванинституционалног третмана и сводило се на прилоге, међу којима је било и врло запажених. Међутим, то није имало одраза на креаторе државне и националне политике, која је вођена, рекло би се, на волунтаристички начин. Јавност није обавештена да се надлежни државни орган, институција или институт на буџетском финансирању појавио са студијом на ту тему. А развој ситуације је то и те како налагао.

Влада Србије била је један од актера у стварању данашње Албаније, која је управо 28. новембра 2012. године обележила 100-годишњицу постојања. Делегација Србије увеличала је својим присуством јубилеј!

И Србија је обележила 100-годишњицу Кумановске битке. Поставља се питање да ли ће самопрокламована држава “Косово” померити годишњицу стварања друге албанске државе за 10. децембар 2012. године када је почео да се примењује договор, односно “Споразум о интегрисаном управљању границом”, који је постигао премијер Ивица Дачић са представником привремених косметских институција Хашимом Тачијем уз посредовање госпође Ештон? Зашто би представници привремених КиМ институција могли изабрати тај датум? Зато што би било тешко оспорити њихову евентуалну тврдњу да је тога датума Косово и Метохија признато од Србије као државе-матице, тј. остатка Србија. Јер, ово што се дешава са Србијом у последњих 12 година превазилази сва песимистичка очекивања.

Од стране западних креатора “новог светског поретка” дуго је припреман терен за распарчавање Србије. У позадини свега што се дешавало са Југославијом била је Србија. Летимичан поглед на земље из којих су долазили “часни мешетари” доста је илустративан: САД, Велика Британија, Немачка, Аустрија, Словенија. Па још је бивши министар и председник Конференције за бившу Југославију Лорд Карингтон 1992. године говорио да још “морамо видети шта ћемо са Косовом”. Апсолутно иста методологија, примењена код разбијања Југославије, у примени је и када се ради о Србији. Аутор овог текста је својевремено у књизи “Васкрсава ли Коминтерна” (2007) изнео да се дух Коминтерне (сада 4. са седиштем у Бриселу) манифестује кроз идеје чији протагонисти припадају разним сферама посебно медијској, затим литерарним круговима, али их има и међу носиоцима јавних функција оличених у појму “интелектуална елита“, како ју је видео др Арчибалд Рајс. Толико је Србија присутна на дневном реду свих структура ЕУ, толико посета њихових комесара или емисара да се стиче утисак да ова творевина смисао свога постојања налази и оправдава бављењем Србијом! А наши званичници су импресионирани њиховом појавом. Када проговоре енглески или немачки у њима виде нека натприродна, божанска бића.

Да би остварили своје геостратешке циљеве, западни центри моћи осмислили су програм извођења револуција попут октобарских у Русији (1917) и Србији (2000), затим у Украјини, Грузији и покушали да тако нешто изведу и у Белорусији и Русији, а све под слоганом борбе “за демократију и људска права” и кроз “ ненасилан отпор”. Финансијска подршка се пружа преко “штампаних” долара и обучених кадрова – “професионалних револуционара”, који након извођења револуције у једној земљи, њу реекспортују у друге земље.

Нису поштеђене ни земље Блиског и Средњег истока. Нажалост САД нису ван свих тих дешавања. О искуствима Србије, Црне Горе, Ирака, Либије … и да не говоримо. Није на одмет подсетити на интервју Бенџамина Ференца, тужиоца у нирнбершким процесима, датог “Политици” (18. 5. 2007): “У тренутку када почнемо да напуштамо владавину права и препустимо неком другом да процењује када је употреба силе дозвољена, а када је боље да останемо у оквиру закона, тад смо се обрели на Дивљем западу, али на међународном нивоу …”

У свим досадашњим изборним кампањама политичари су слали поруке које ће код бирача имати ефекат дејства “мелема на љуту рану”. И увек се радило о манипулацији бирачким телом, јер те поруке нису биле засноване ни на каквом озбиљно осмишљеном и остварљивом програму. Србија у том погледу није изузетак. Таква је ситуација и у земљама које слове да имају дугу демократску традицију. Шта је карактерисало изборе одржане 2012. године у Србији? Енергична борба против организованог криминала и корупције, радикалан заокрет у политици према Косову и Метохији и владавина права. Првом поруком се овде нећемо бавити осим само једног ситног детаља. Уместо састанка са управом ФК „Црвена звезда“ у недоба у Влади Србије и иницијативе за формирање радне групе и аболицију оних против којих је кривични поступак био у завршној фази било би целисходније да је упућена криминалистичка полиција у водеће фудбалске и кошаркашке клубове, али и у здравство, просвету, културу итд. у циљу провере регуларности пословања. Тада бисмо били склонији веровању да та борба има системски карактер.

Посебну пажњу је привукла медијска помпа којом је праћена најава истраге и хапшења у домену обављених приватизација („Политика“,“Вечерње новости“, Агробанка, Развојна банка Војводине, „Колубара“ и др.). За то време суштина договора између Београда и Приштине уз посредовање Брисела била је покривена велом тајне. Јавност је првобитно обавештена да се ради наводно о „техничким“ питањима.

Међутим, епилог свих тих контаката нису била „техничка“ питања већ суштински договори. Јер, док се преговарало и вечерало у Бриселу, завршни радови око успостављања царинских пунктова за интегрисано управљање границом (Integrated Border Management – ИБМ) били су у току, с тим што се на свечаном отварању 10. децембра о.г. нису појавили Дачић и Тачи, већ је руковање уследило на нижем нивоу. И најновија иницијатива за укидање аутономије Војводине представља димну завесу како пажња јавности не би била усмерена на дешавања у вези са КиМ. Без обзира да ли је ова иницијатива производ домишљатих људи из Напредног клуба који су је лансирали или је увезена, она нема ни историјско, ни економско утемељење. То што је завијена у обланду децентрализације кроз регионализацију не умањује њену штетност. 

     

Што се тиче судства, питање је да ли се оно ослободило страха од извршне власти? Радовало би ме да јесте. Међутим, дилему је отклонио представник владе Србије (Дневник РТС, 4. 12. 2012) обраћањем Уставном суду Србије у коме га моли да врати Косово и Метохију пре него што буде донео одлуку о спорним уредбама на предлог Демократске странке Србије! Овако усмено обраћање највишој судској инстанци са тако високог положаја је непримерено, с обзиром на то да Закон о Уставном суду Србије предвиђа поступак обраћања физичких и правних лица УСС-у. Уставни суд је покренуо поступак за оцену уставности оспорене четири уредбе, међу којима је и она која се односи на Споразум о интегрисаном управљању границом (ИБМ). Оно што забрињава је то да Влада Србије није дала одговор у вези са овом Уредбом у року који јој је одредио УСС! На предлог надлежног министарства ова судска инстанца нашла је начин да застане са поступком. Вероватно да јој се у формално-правном смислу не може приговорити, али је проблематично са аспекта чиме се она руководила.

Закон о „суштинској аутономији“ тешко је повезати са оспореним уредбама владе с обзиром да је она предвиђена Резолуцијом 1244 СБ УН и требало је да буде полазни основ у дијалогу централне и покрајинске власти под окриљем УН о враћању КиМ у уставно-правни оквир Србије. Стога је нејасно кога би тај закон, усвојен без учешћа представника покрајинских иституција обавезивао? То показује какав је однос извршне власти према највишој судској инстанци и обратно.

Садашња гарнитура на власти направила је коперникански обрт у политици према Косову и Метохији што је изазвало чуђење не само домаће, већ и међународне јавности. У коментару британског недељника The Economist, како преноси „Политика“ (20. 12. 2012), пише „нови српски лидери понашају се другачије него што су сви очекивали када су дошли на власт“. Не само што није прекинут континуитет са политиком претходне власти, него је погажено обећање да ће поништити све договоре који су штетни за Србију.

Нова власт је испољила невероватну брзину и лакоћу у уобличавању свега што је претходна власт парафирала са образложењем да све што је парафирано представља међународни уговор, па се отишло тако далеко са тврдњом да и усмени договор представља међународни уговор! Овакво тумачење мора да је збунило ширу јавност, а познаваоце међународног јавног права да и не говоримо. Прво, међународни уговори регулишу односе између суверених држава. Значи ли то да је КиМ суверена држава? Друго, било какав парафирани папир не представља међународни уговор и када се ради о сувереним државама.

Проблем ове земље је у томе што у погледу стратешког опредељења у вези са КиМ нема суштинских разлика између садашње и претходне власти. Разлика је једино у погледу брзине остваривања замисли Вашингтона и Брисела. Запад верује да је сада најповољнији тренутак да се стави тачка на причу о „Косову“ с обзиром на однос снага у Народној скупштини, а он је такав да немамо ниједну јаку опозициону странку, јер ДС то очито није. Она здушно подржава примену свега што је, као странка у претходној власти, договорила у вези са КиМ. На тај начин њени главни актери унапред су ослобођени од утврђивања евентуелне одговорности. ДСС по својој снази то није.

Врло неубедљиво звучи изјава једонг званичника да, уколико застанемо на путу ка ЕУ, нећемо имати за исплату пензија, да он неће дозволити да „наша деца живе у сиромаштву“. Произилази као да све што долази из ЕУ је у нашем интересу, а да ЕУ нема инереса! Јавност је први пут обавештена да ЕУ попуњава буџет Србије! Шта је са једном милијардом долара кредита добијеног од Руске Федерације под повољним условима и најављеним зајмом Светске банке (део за попуну буџета, а део за инфраструктуру )? Запљуснути смо низом доста узнемиравајућих изјава попут оне да Србију „очекују болна дешавања поводом Косова“. Метохија ретко или никако не фигурира у речнику наших званичника. Можда из бојазни да би то могло да иритира косметске Албанце и да одустану од преговора, што би остатку Србије угрозило добијање термина за почетак преговора. Зар сада када „никада нисмо били ближи ЕУ“? А онда се појави теза о „отетом Косову“. Није јасан ни смисао питања да ли ће нам бити враћено „отето Косово“ ако одустанемо од пута ка ЕУ и експлицитан одговор да неће. Овде се ради о чистој замени теза. Нити је Косово и Метохија отето па се не може говорити о враћању, а окупирано јесте. Верујем да ће КиМ бити ослобођено у измењеним међународним околностима. Па зар нису били окупирани од стране Османског царства? Па верујем да ни САД неће моћи тако дуго да држе под окупацијом јужну српску покрајину. Нажалост, теза да Србију очекују болне одлуке нашла је места и у прочитаном излагању министра иностраних послова Србије у УН.

Логично би било да шира јавност буде обавештена шта се подразумева под „болним одлукама“. Додуше појединци из актуелне власти стидљиво истичу да је одлука о интегрисаном управљању границом „болна за Србију“. Како разумети да је платформа за КиМ обећана, а да су договори постигнути и без њеног усвајања. Међутим, након договора о интегрисаном управљању границом, питање је колико платформа има смисла, јер су Албанци остварили оно што су желели. Можда се управо ради о раније најављеном „историјском компромису“ од стране председника владе Србије и то за време мандата ове владе?! Јер, интегрисано управљање границом и царина представљају атрибуте суверених држава.

Србија је у прошлости имала много донатора, али КиМ имају непроцењив значај за ову државу и народ да би могли бити поклоњени од било ког званичника Србије. Велики је улог грађана ове земље у све оно што данас баштине КиМ. Стога јужна покрајина Србије не треба да буде предмет трговине као да се налазимо на (Баш-)чаршији: ми вама дали Југ, ви нама Север, ми вам дамо столицу у УН! Када се томе дода оно што се могло чути ових дана да Србија не може да влада Приштином, а ни Приштина градовима са српском већином на Косову! Да ли то значи да ћемо ускоро чути да Србија не може да влада Новим Пазаром, али ни Нови Пазар градовима са српском већином у Рашкој, затим да Србија не може да влада Новим Садом, али ни Нови Сад градовима у Војводини где Срби чине већину? То заиста звучи невероватно да човек не може да се не запита куда све то води. То са државотворним приступом нема ништа заједничко.

У последњих девет година сам јавно истицао да је проблему устројства државе приступано неадекватно. Суштина је у томе што су представници централне власти, и пре, а поготово после октобарске револуције, проблем устројства државе решавали тако што су са високог нивоа поручивали нижим инстанцама власти (покрајине,градови, општине) шта су спремни да им дају а шта не. Таква наопака логика угрожава не само постојање државе него и њено унутрашње биће. Наиме, и са Албанцима, Мађарима, Ромима, и другим етничким заједницама је требало разговарати на тему какво нам је државно устројство потребно и модалитете учешћа у власти на начин да се ниједна етничка заједница не осећа да њоме неко влада и да њена људска права, политичке и економске слободе зависе од воље већинског народа. Да је централна власт пошла од „суштинске аутономије“, онда не би дошла у ситуацију да у платформи говоримо о аутономији севера у оквиру Аутономне покрајине што је својеврсни апсурд. У скупштинској дебати посланик Бојан Костреш погодио је суштину проблема од кога је бежала и претходна власт. А то практично значи: господо, да ли сте спремни да делите власт, да ли сте спремни на то да у скупштини буде 50 Албанаца или да председник владе или скупштине буде Албанац и да Скупштина буде шаролика у погледу етничке заступљености? Нема шта ви да дајете некоме, да му удељујете. Ако су КиМ део Србије, а јесу, онда су и сви етнички Албанци наши грађани и држављани. Зашто под покровитељством госпође Ештон нису отпочели преговори о повратку протераних са КиМ и о реадмисији илегално досељених Албанаца из Албаније. То су питања од прворазредног значаја.

Понашање западне алијансе према Србији личи на игру мачке и миша. То се јасно види у вези са тумачењем услова, које Србија треба да испуни да би постала пуноправни члан ЕУ. Наши званичници кажу да не очекују да ће ЕУ постављати нове услове, па да неће постављати додатне услове, ни услове које нису постављали другим земљама и сл. А из ЕУ стално поручују да Србија врло добро зна које услове треба да испуни на путу ка ЕУ, па да су то Копенхагенски критеријуми, затим да су то критеријуми које је поставио Савет Европе, па да је то „нормализација односа са суседима“. Пошто то нашим званичницима није јасно, онда из ЕУ поручују да они под тим имају у виду „нормализацију односа са Косовом“, а поједини ЕУ званичници се дрзну па кажу да се под нормализацијом подразумева признавање независности Косова, ако не раније оно свакако пре уласка у ЕУ. Међутим, наши званичници опет не разумеју појам „нормализације односа са Косовом“, а онда им европски комесари и емисари протумаче па кажу да то значи да Србија, односно остатак Србије, не прави сметње на путу учлањења „Косова“ у све регионалне (већ је коначно-брисана звездица, фуснота, пахуљица, прим М.С.) и друге међународне организације, укључујући и Уједињене на ције. Међутим, нашима наведено тумачење опет није јасно па питају: кажите нам шта још треба да испунимо да бисте нас примили? И тако у недоглед. Проблем ове земље огледа се у чињеници да је после извојеване октобарске револуције код нас 2000. године депрофесионализован државни апарат, да је створена партијска држава пар екселанс где су на важне државне функције долазили људи практично са улице, а у јавности се профилисали као партијски апаратчики. А кад имамо такав след догађаја онда то угрожава функционисање државе.

Посебну пажњу заслужује аспект односа Србије са ЕУ, чији званичници се служе разним триковима. У последњих десетак година било их је много. Један од њих је, поред ИБМ, да и остатак Србије и КиМ постану чланице ЕУ и УН. Треба се запитати како је то могуће с обзиром на уверавање званичника ЕУ (и САД) „да нико не очекује од Србије да призна независност Косова“. А у медијима се систематски оркестрира пропаганда да овај народ не може да преживи без ЕУ. Поставља се питање зашто наши званичници нису понудили уверљиве аргументе у прилог сврсисходности чланства Србије у овој асоцијацији. То што се стално понавља да 56% извоза отпада на ЕУ има и своју слабу страну, јер овај проценат показује висок степен зависности Србије. Губи се из вида величина Србије и конкурентност њене привреде. Закљичивањем Споразума о стабилизацији и придруживању, Србија се лишила могућности да примењује инструменте заштите у појединим секторима привреде, посебно у пољопривреди, а да није у могућности да овој грани даје значајније подстицаје што чине развијене земље ЕУ. Поред тога, свесно се пренебрегава чињеница да у структури нашег извоза доминирају производи нижег степена прераде.

Овакав некритички однос према ЕУ води земљу у дужничко ропство. Ако и актуелна власт, која својим односом према ЕУ наставља где је претходна стала, заиста сматра да пут ка ЕУ „нема алтернативе“ онда дугује јавности одговор на питање како је спољни дуг земаља централне и источне Европе достигао астрономско висок ниво. У поређењу са 1993. спољни дуг ових земаља у 2012. години повећан је код Пољске са 45 на 320 милијарди долара, следствено даље код Мађарске са 24 на 185, Румуније са 4 на 136, Чешке са 9 на 102, Словачке са 3 на 73, Словеније са 4 на 61, Бугарске са 0,1 на 25 (извор: Светска банка и Рикардо Лого – Дуг привреда у транзицији). Када се има у виду енормно висок спољни дуг и других земаља-чланица ЕУ у 2011. години попут Италије (2.684 млрд. $), Шпаније (2.570), Ирске (2.357), Грчке (583), Португала (548) итд., да све оне нису биле под суровим економским санкцијама и нису биле бомбардоване, и да се Србија после прошлогодишњих избора определила за енормно задуживање у иностранству за пројекте чија економска исплативост није доказана (београдски метро, енергетика, канал Морава – Вардар – Солун и др.), онда је више него јасно да нас товоди у грчки или аргентински сценарио.

Данас постоји јединствен у свету Музеј спољног дуга у оквиру комплекса зграда Државног универзитета у Буенос Ајресу. Ко зна, можда ће једног дана бити отворен један овакав музеј и у оквиру Београдског универзитета са ликовима твораца спољног дуга Србије после октобарске револуције.

 

Милисав Станковић

НСПМ

Србија данас

Три специјалне службе пратиле Дачићевог шефа кабинета

ТУЖИЛАШТВО за организовани криминал у среду ће доставити полицији захтев за прикупљање обавештења од некадашњег шефа кабинета министра унутрашњих послова Србије Бранка Лазаревића, о његовим контактима са нарко-кланом Дарка Шарића. Тиме ће и званично отпочети преткривични поступак против некадашњег сарадника министра Ивице Дачића.

Тужилаштву, како сазнајемо, стоје на располагању подаци које је добило од полиције, Безбедносно-информативне агенције и америчке Службе за борбу против наркотика (ДЕА). У ком правцу ће кренути преткривични поступак против Лазаревића, зависиће од тога како ће тужилац Миљко Радисављевић да образложи поменути захтев.

– У захтеву обично треба да се наведу мере и радње које треба да се покрену против одређене особе – каже наш извор близак Тужилаштву. – Ипак, није сада једноставно неке ствари урадити, посебно када се има у виду да сте имали податке са три стране, а да ништа до сада нисте предузели.

Поред Бранка Лазаревића, очекује се да се покрене преткривични поступак и против још најмање пет високих руководилаца МУП Србије који су имали контакте са Родољубом Радуловићем, званим Миша Америка и Миша Банана.

Поред докумената домаћих и страних обавештајних служби, Лазаревићев положај додатно компликује и сведочење Милета Јерковића о Шарићевом прању новца кроз куповину земљишта, као и покретне и непокретне имовине. Овај војвођански бизнисмен описао је и како је текла комуникација између сада оптуженог Радована Штрпца (у процесу за прање пара) и самог Лазаревића.

У једном моменту, када су они „проваљени“, наводно, према речима овог сведока, размену информација и података на себе су преузеле њихове супруге. Ипак, у том сведочењу Јерковић говори и о томе како је Шарић осим података из полиције, имао информације и из Тужилаштва. Тако је са две стране знао да га прислушкују.

У МУП-у Србије, како сазнајемо, преткривичним поступком против Лазаревића требало би да се обухвати и начин на који је тадашњи шеф кабинета министра унутрашњих послова Ивице Дачића добијао информације о току истраге. Сумња се да су му одређени руководиоци у полицији достављали податке о планираним акцијама, како би се спречило прикупљање доказа.

ДОНАЦИЈЕ ПРЕМА незваничним сазнањима, постоје индиције да је Родољуб Радуловић, по налогу Дарка Шарића, МУП-у Србије, тачније одређеној управи, дао новац за опремање. Колико има истине у овоме, одговор ће дати наредни дани када отпочне истрага.

– Зна се тачно ко је располагао плановима акција у одређено време – наводи наш извор из МУП-а Србије. 

– Ови руководиоци су свесно ишли на онемогућавање прикупљања доказа и сви ће они због тога бити санкционисани. Тако су, рецимо, појединци директно обавештавали Лазаревића када се „обрађује“ Штрбац, а он би му потом одмах то дојављивао.

Сумња се, такође, да су одређени руководиоци у полицијским станицама, али и службама у МУП-у, постављани по директном налогу Шарића, односно Родољуба Радуловића. Велики скандал је избио када је на место заменика начелника Управе криминалистичке полиције требало да дође „кадар“ Бранка Лазаревића. Како је била реч о особи која је одраније позната међу оперативцима по „сарадњи са криминалцима“, они су се побунили, па је то постављење стопирано.

Руководиоци МУП-а, о чијим контактима са Родољубом Радуловићем постоје и службени подаци, и даље су на високим позицијама у полицији, али и у самом Министарству. Очекује се да преткривични поступак Тужилаштва за организовани криминал у једном тренутку обухвати и њих.

 

Новости

Црна Гора – пуном паром у НАТО?

Ана ФИЛИМОНОВА | 05.02.2013

На 49-ој конференцији о безбедности у Минхену (01-03 фебруара 2013. године), у којој је узело учешће око 400 делатника, укључујући и шефове држава и влада, више од 50 министара иностраних послова и одбране, представнике пословних и научних кругова (међу учесницима сусрета били су – Џозеф Бајден, Генерални секретар НАТО Андерс Фог Расмунсен, Председник ЕК Жозе Мануел Барозо и други), црногорску делегацију предводио је премијер Мило Ђукановић. Учесници конференције дотакли су се широког спектра међународних питања – будуће евроатланске безбедности, питања о енергетској безбедности, околности на југо-истоку Европе, финансијске кризе у еврозони, улоге ЕУ у савременом свету итд.[1]

На конференцији за штампу, црногорски премијер је истакао резултате које је земља постигла у реформама ка евро-атланским интеграцијама. Притом у првом реду, интеграцијама у северно-атланску алијансу, а потом у ЕУ, пошто се Црна Гора нада пријему у НАТО у 2014. години, како је у децембру 2012. године изјаво предсеник црногорског парламента Ранко Кривокапић.[2] Ђукановић је изразио уверење да се стварају претпоставке “за изградњу нове, савременије, функционалније европске архитектуре, која ће свима, па и новим чланицама, од којих је Црна Гора међу најизгледнијима, отворити претпоставке за обезбеђење пуног квалитета живота за сваког нашег грађанина”.[3]

Обратите пажњу: у својству оправдања неопходности уласка Црне Горе у НАТО/ЕУ, примењује се груба замена теза. Манир који по духу неодољиво подсећа на познате постулате Рајх-министра народне просвете и пропаганде нацистичке Немачке Паула Џозефа Гебелса (1933-1945): “Енглези су у читавом свету познати по одсуству савести у политици. Они су прави уметници у прикривању својих злочина иза фасаде пристојности. Они су тако радили вековима, тако да је то постало део њихове природе и они више не примећују ту своју црту. Они наступају тако благопријатно и тако апсолутно озбиљно, да и сами себе уверавају да они служе као пример политичке невиности. Они у свом лицемерју не препознају себе… Они не само да се понашају као модел чистоте и невиности – већ они сами у то верују. То је смешно и опасно”; “за масе је истинита информација она која је најпознатија. Обични људи су обично много примитивнији него што ми замишљамо. Због тога пропаганда увек мора бити проста и да се бесконачно понавља. На крају, најупечатљивије резултате по питању утицаја на јавно мњење достижу само они који су способни да проблем сведу до наједноставнијих речи и фраза и који имају храбрости да их стално понављају у тој упрошћеној форми, упркос противљењу високоумних интелектуалаца”.[4]

Стварни циљеви Североатланске алијансе у овом тренутку, прецизно је дефинисао политички аналитичар из Пакистана М. Абул Фазл. Алијанса је била створена – говори нам А. Фазл – тобоже ради супротстављања совјетској војној моћи. Међутим, нестанак те моћи, па чак и распад совјетске државе, није инспирасао Запад да на дневни ред стави распуштање НАТО – већ је алијанса преживела и проширила се на цео свет. Данас је њен задатак гарантовање безбедног приступа природним богатствима и резервама сировина у земљама Трећег света од стране развијених земаља, као и очување односа неравноправне размене између два света – или просто речено, Нато је задужен да непрекидно држи Трећи свет у економском ропству.[5]

Добитник Нобелове награде А. И. Солжењицин о “миротворачкој улози” НАТО и САД говорио је да “уколико би заштита угњетених колико-толико озбиљно њих онеспокојавала, тада им не би требало 40 година да заштите Тибет од пљачке народа, религије, најосетљивије древне културе… Да они имају добра осећања, не би им требало 40-50 година да заштите Курде – разбацане по разним земљама, уништаване, несрећне… Најстрашније од свега што се данас догађа … јесте то што је НАТО прешао на нову етапу … САД и НАТО су одбациле УН, систем колективне безбедности, признање суверености држава. Они су започели нову епоху – ко је јачи, тај дави. То је страшно!”[6]

На самиту НАТО у Чикагу (мај 2012) Хилари Клинтон је говорила о успешности политике отворених врата НАТО, која се огледа у “стварању активних и оданих савезника, што је помогло да се успостави стабилност и узајамно деловање у Централној и Источној Европи … у складу са нашим интересима … ми не смемо заборавити наш крајњи циљ: још јачи, још чвршћи, још ефикаснији НАТО”.[7]

У оквирима проширења и учвршћења позиција НАТО на простору југо-источне Европе, Црна Гора са 625. 000 становника, бројним саставом армије од 2. 200 људи и годишњим војним расходима од 46,5 милиона долара, рачуна да постане пуноправни члан алијансе. У својству потврде своје привржености циљевима и интересима САД, Црна Гора је одмах после изјаве Хилари Клинтон, у јуну 2012. године, изразила спремност да стави на располагање НАТО-у хеликоптерску базу за обуку у Голубовцима (аеродром код Подгорице). Министар иностраних послова Милан Роћен је подвукао да је овај предлог у складу са новом концепцијом “паметне одбране” северноатланског савеза. Концепција предвиђа уједињење ресурса земаља-чланица и/или фокусирање на одређене аспекте заједничке одбране.[8] САД већ активно помаже трансформацију армије Црне Горе у складу са НАТО стандардима, сваке године издвајајући за реформу армије, укључујући продају технике и наоружања, 3,5 милијарде долара.[9]

Председник Атланског савеза Црне Горе Саво Кентера, започео је 8. јануара 2013. године пропагандну офанзиву у правцу НАТО интеграција и појачане антируске реторике. Између осталог, он је изјавио да “Русија предузима све како би створила препреке за улазак Црне Горе у НАТО… Актуелни Министар одбране Сергеј Шојгу упозорио је да Црна Гора не би требало да се придружи НАТО-у, а уколико се то деси, Русија и Црна Гора више неће бити у пријатељским односима”. “Шојгу и њему слични – наставља Кентера – треба да знају да Црна Гора није руска губернија и они овде немају никакву контролу над слободномислећим људима и интелектуалцима…”; “до овог тренутка Русија је свој интерес углавном пројављивала у сферама инвестиција и ми знамо како су се оне завршиле…, сада треба очекивати пројаву активности на политичком плану, на које се мора одговорити одговарајућим мерама”.

Из овога следи да Русија у скорије време може очекивати оштро јачање непријатељске реторике. Црна Гора добија “блатну боју”,[10] у црногорским медијима протурају се тезе о “мрачњачком режиму у коме се не поштују елементарна људска права грађана”. Кад је тако, хајде да кажемо нешто о елементарним људским правима. На том истом иступању, одговарајући на питање новинара о томе како треба прихватити одлуку о приступу у алијансу – на референдуму или у Парламенту, Кентера је указао да сличну одлуку мора да донесе Парламент са двотрећинском већином гласова. Зашто: “партије које се залажу за улазак у НАТО, морају предлог за чланство подржати у Парламенту. Ако то они не учине, онда то значи да они немају одговорност за своје поступке и у суштини пребацују лоптицу на грађане, што је лукаво и крајње некоректно… посланици су од народа изабрани и имају легитимно право да у име грађана доносе одлуке”. То значи, схема “створени потребни формат Парламента – дужан је да доноси потребне одлуке”, помаже да се заобиђе наизглед непремостива препрека – огромна већина грађана Црне Горе противи се уласку у НАТО (по званичним подацима, само око 30% грађана залаже се за приступање алијанси). “Кентерова схема” највероватније ће послужити као политички модел за читав регион како би се супротставило противљењу грађана да се њихове земље претворе у НАТО протекторате. Кентера на крају сумира: “Доста је претварања да смо ми Исток на Западу и Запад на Истоку. Свакоме треба да буде јасно следеће – Црна Гора припада Западу и демократским вредностима које те земље деле”.

Међутим, иза овог пропагандног “увијања”, скривају се веома конкретни војно-стратешки задаци. Тако Кентера указује, да је неопходан војно-стратешки услов за ступање у НАТО – стварање нове војне обавештајне службе, што представља “веома сложен и комплексан задатак”.[11]

Приоритетну област представља коришћење ваздушног пространства земаља кандидата за чланство у НАТО – органи услуге ваздушног саобраћаја (контрола управљања летовима), органи ПВО, системи осматрања, јављања и обавештавања итд.Дакле, део процеса интеграција у НАТО, у складу са Акционим планом који је индивидуалан за сваку земљу-кандидата, јесте довођење аеродрома у потпуни склад са НАТО стандардима. Активну помоћ у примени овог задатка, САД је почела да пружа земљама-кандидатима још 1992. године. Формиран је јединствен заједнички систем “ваздушне независности, раног упозоравања, путева ваздушног саобраћаја и контролног центра управљања”. А 1993. године почела је реализација “регионалне иницијативе за ваздушни простор” (Regional Airspace Initiative), у вези “стварања регионалног управљања цивилно-војним пространством” и “ширења оперативних могућности”. Програм је после неколико година, реализован на скоро свим пост-комунистичким просторима Централне Европе: он је 1998. године обухватао 13 земаља: Пољска, Чешка, Мађарска, Словачка, Аустрија, Словенија, Румунија, Бугарска, Албанија, Македонија, Литванија, Летонија, Естонија. Програм је, између осталог, подразумевао укључивање осматрачког система САД (радари FPS-117 – покретни трокоординантни радарски систем предвиђен за откривање и праћење балистичких и аеродинамичких циљева различитих класа). Као последица тога, чак и приликом учешћа на Акционом плану, обезбеђује се могућност брзог распоређивања војно-ваздушних снага и интероперативног корпуса копнених снага алијансе за употребу “свих могућих ресурса”, што омогућава тим земљама да дају свој реални допринос НАТО операцијама. На тај начин, огроман значај има могућност приступа Ваздухопловним снагама од стране НАТО-а у ваздушно пространство и инфраструктуру земаља-учесница Акционог плана.[12]

У земљама Централне и Источне Европе после распада биполарног система, НАТО је служио као инструмент њихове геополитичке преорјентације у западно-центристичком усмерењу. Ширење НАТО и његова трансформација у једину глобалну војну силу, предвиђа на практичном нивоу војно-стратешко коришћење свих оперативних могућности и ресурса, а на идеолошком – софистицирано прекомпоновање политичког пејзажа земље. Тако се обезбеђује одлучујућа предност војних снага НАТО-а у Европи. За Црну Гору, атланска преорјентација несумњиво са собом носи колосални цивилизацијски губитак – губитак суверенитета и самосталности, неутрализацију свих друштвених, политичких и социокултуролошких фактора који се противе експанзији НАТО, као и примитивизам целокупног друштвено-политичког пространства. Владајућа групација у Црној Гори направила је избор за себе – преферирала је прелазак у зону политичког утицаја и војно-економске контроле САД, постајући позадинска НАТО база. И агресивна пронатовска политика у том правцу, већ улази у озбиљну противуречност са националним интересима Русије.

---

[1] http://www.vesti.ru/doc.html?id=1020250&cid=5

[2] http://www.rtvatlas.tv/vijesti/drustvo/729-krivokapi%C4%87-crna-gora-u-nato-2014-godine.html

[3] http://www.gov.me/vijesti/119274/Minhen-Izjava-predsjednika-Vlade-Mila-dukanovica.html

[4] http://psyfactor.org/propaganda1.htm

[5] Фазл Абул М.Роль НАТО после холодной войны// http://www.warandpeace.ru/ru/analysis/view/59844/

[6]http://solzhenicyn.ru/modules/pages/Obwestvennaya_zhizn/Intervyu/Nastupila_novaya_epoha-print.html

[7]http://www.stripes.com/news/tiny-montenegro-on-track-to-join-nato-1.179999

[8] http://www.vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/231848/Rocen-potvrdio-ponudu-NATO-savezu

[9] http://www.stripes.com/news/tiny-montenegro-on-track-to-join-nato-1.179999

[10] Алузија на протесте либералне прозападне антипутиновске руске опозиције на “Блатном тргу” у Москви – примедба преводиоца.

[11] http://www.atacg.org/news.php?id=411

[12] http://www.dtic.mil/cgi-bin/GetTRDoc?AD=ADA391769

 

Фонд Стратешке Културе

Сви неуспешни политички пројекти (3): Пројекат рупа за рефлекторе

Зрењанин као водећи центар прехрамбене индустрије у источној Европи, град спортова, град с модерном обилазницом и аеродромом… Ово су идеје и пројекти који никада нису заживели. Највећи град у Банату, са око 100.000 душа, средином осамдесетих година 20. века замишљен је као један велики пројекат који је требало да се разграна на плећима Комбината „Серво Михаљ“. Све се почетком деведесетих распршило као мехур од сапунице и нестало у транзицији.

Политиколог Душан Радаковић каже да је Зрењанин некада имао будућност.
– Комбинат је 1961. извео прво заједничко југословенско улагање са западним партнером кад је изградио фабрику лекова Југоремедија са немачким Хехстом. Чикашка „Хелен Кертис“ прву лиценцу у Европи дала је зрењанинском Луксолу. Велики млинови Париза правили су у Житопродукту специјалне смесе, зрењанински пекари први су понудили домаћем тржишту замрзнуте производе – набраја Радаковић.

Немачки пројекат

Стручњаци уверавају да је локација аеродрома Ечка међу најбољима у држави, а и шире. Стари аеродром је изградила 1942. немачка окупаторска војска. У то време био је убедљиво највећи у свету. Стручњаци веле да су највеће авионске писте у свету широке 45 метара. Стара бетонска, која се и даље налази у Ечки, пет метара је шира, а дуга је око 1.800 метара, што је идеално за узлетање и слетање летелица.

 

– Само Комбинат је свом саставу имао 42 фабрике, запошљавао 24.000 радника и располагао са 240.000 хектара земље, а онда су републичке и савезне власти укинуле интерну банку ‘Серво Михаља’ и преузеле његове комерцијалне послове. Распаду Југославије је претходио распад свих комбината. Тако се распршио највећи пројекат да Зрењанин и његов комбинат постану водећи на европској привредној сцени.

Атракција: Мост на сувом

Бегејска петља позамашан је грађевински подухват из осамдесетих година, у многим анкетама проглашен је за зрењанински промашај 20. века! Тадашња градска власт је због честог изливања Бегеја рукавац реке око насеља Мала Америка затрпала на неколико места. Тако су настала три вештачка језера, два су некако и уређена, а заборављено је средње, које је замишљено као атрактивно купалиште.

Пројекат „зрењанинске Копакабане“ громогласно је најављен поново 2008. уз паролу да ће бити спроведен у року од три године, а језеро два ће постати велелепни туристичко-забавни центар… Данас је ово језеро ругло у центру града и потенцијални извор заразе.

Зрењанин је требало да изнесе и ореол града спортова са велелепним спортско-пословним комплексом у Карађорђевом парку, са стадионом Пролетера, који је 1996. године требало да добије рефлекторе.

Тадашњи председник Фудбалског савеза Миљан Миљанић је чак положио камен-темељац будућим рефлекторима који никада нису засијали. Остале су ископане рупе, данас пуне смећа, а клуб Пролетер угасио се 2005. године. Многи Зрењанинци тада су плакали.
У јесен 2004. године као гром из ведра неба одјекнула је вест да је у градском водоводу вода затрована арсеном и да је забрањена употреба воде за пиће из чесме.

Та забрана на снази је до дана данашњег, а грађани купују воду. Као једино решење годинама се спомиње изградња фабрике воде, која је још у магли. Амбициозно замишљен пројекат у вредности око 30 милиона евра, наравно, на терет грађана, добро је служио политичарима у разним кампањама, али ништа се конкретно није десило. Недавно, градска власт громогласно је објавила вест да је уговор коначно потписан, и то са аустријско-немачком фирмом БТЕ, али нико више ништа не верује док не види фабрику.
Професори Саобраћајног факултета у Београду веома озбиљно и студиозно израдили су скицу пројекта будућег аеродрома Ечка, у непосредној близини Зрењанина, али прошло је осам година и није се догодило ништа. Све се завршило само на јавној презентацији студије, која је, баш као и банатска Копакабана, остала негде дубоко у обрисима густе магле војвођанске равнице.

 

Сутра: Сви неуспешни политички пројекти (4): Болницу зидају четврт века

 

Вести

Америку у опадању, Европа у кризи

КОНФЕРЕНЦИЈА о безбедности у Минхену била је својеврсни глобални спољнополитичко – одбрамбени тест. Иако ни овог пута није изостала реторика о потреби јачања трансатлантске сарадње, реалност је открила нову расподелу моћи – Америку у опадању, Европу још неспособну да се избори са сопственим недаћама, Кину у борби за свој одрживи раст, Русију стратешки оријентисану на моћ енергената и, сходно стању водећих сила, помало дезоријентисане међународне институције.

Деценију и по откако је америчка државна секретарка Медлин Олбрајт назвала САД“незаменљивом нацијом”, појављивање америчког потпредседника Џозефа Бајдена у Минхену открило је нову реалност водеће светске силе, коју је непосредно пред конференцију потврдио и избор новог шефа Пентагона Чака Хејгела. Речју, новоизабрани спољнополитичко – одбрамбени тим Барака Обаме јасно говори о новој улози Америке. Визија лидера САД у другом мандату, како се видело у Минхену, где су главна тема била глобална кризна жаришта, наговештава“вођство из позадине”.

Било да је реч о Либији, или још очигледније, Малију, Америка се више не жури да буде предводник“коалиције вољних”, како је то формулисао Обамин претходник Џорџ Буш. Дубоко партијски подељена и економски уздрмана Америка, којој су потребни хитни резови, укључујући и оне за одбрану, окреће се све више себи, пледирајући за нову“поделу улога” у свету.

Европа, такође опхрвана кризом, која се пренела и на дипломатско јединство Старог континента, тешко да је спремна да понесе бреме већих издвајања за одбрану. Од завршетка Хладног рата европске земље за ове намене издвајају у просеку око 15 процената мање новца. Друга економска сила света, Кина, издваја све више за одбрану, али још није достигла САД. Остали још више каскају. Истовремено, како примећује немачки недељник“Шпигл”, УН и НАТО, као и ЕУ, пате од кризе идентитета, несигурни шта да раде. Шта очекује свет за који политиколог Јан Бремер у својој књизи“Свака нација за себе” сматра да је“у вакууму”?

– Пре него у напредак, вероватније је да ће свет да крене уназад. Европа више није у ситуацији за одлучно вођство, а САД више нису вољне за то – закључује немачки лист.

ВАШИНГТОН – ТЕХЕРАН ДИРЕКТНО?

НАЈАВА директног дијалога између САД и Ирана о спорном нуклеарном програму Техерана сматра се знаком да америчка администрација мења приступ према земљи са којом нема дипломатске односе од 1979. Године. Бајден је рекао да ће то бити могуће чим се“иранско рукодовство уозбиљи”. Напредак у односима САД – Иран би могао да помогне смањењу напетости у региону у време када се Американци спремају да повуку трупе из суседног Авганистана. Процењује се, ипак, да су изгледи за директне разговоре мали пре јуна, када се одржавају председнички избори у Ирану.

 

Новости